Aleksandar Bošković

Luna

Raspaljeno nebo ponovo gori.

Taj trenutak plavetnila odnekud je poznat

možda samo meni a možda i tebi.

Ali ipak kroz sva ta polja,na svakom kraju

i na svakom početku stojiš ti,večno besmrtna.

Iznad svakog zla,iznad svakog dobra.

Možda ipak sve vidiš,kroz neki prozor,

kroz istog ružičastog neba,kroz tajnu nebesa

koju čuva muza zapadnog neba jer zna

da je gledaš iznad svih bogova svetlosti.

Najtajanstveniji putnik najavljuje blizinu

svog dolaska,u tom blažesnom trenutku magije

samo odabrani spajaju svoje blede duše sa onim

najudaljenijim predelima mramornog beskraja.

Tamo negde,sa druge strane svemira.

Sa prvom jutarnjom svetlošću činii se da

nestaješ ali kroz ćudesni put iskonskog

vremena među zvezdama svi krikovi znaju.

Da na svakom zalasku magija ponovo počinje

svoj svetlosni vrtlog svega onog lepog.

Gore gde samo luna zna put večne smrti.

Jezero mrtvih ljubavi

Bolje bi bilo da sam u istom

trenu zaledio tvoju čežnju.

Ali ipak sam pod svetlima večeri

nagovestio da ću te opet prokleti.

U doba noćne melodije pesničke smrti.

Vidim mesec koji mi šapuće da ležiš

gola na traci svog vremenskog ruba.

Zapali i poslednji vrisak

mog bekstva u suton vreline.

Pa mi šapni da se otkidamo od sebe.

Govori mi da ćeš mi izčupati

dušu iz krvave opne mojih ožiljaka.

Staviti me na vetar i pustiti da odnesem

tvoje misli u zveudanu stepu lavande.

A u tom cveću,čekaću te ja,opijen bolom.

Tamo ćemo zajedno videti svetlost

grobnih senki naših grešnih očiju.

Izumiraćemo jedno za drugim

a naše ostatke razneće pseta

pustinjskih čuvara jezera mrtvih ljubavi

Blizina

Sedeo sam u jednu zoru na

prelasku neba u večan miris sunca.

Tamo je stala čitava jedna planeta.

gde mogu da uzmem bilo koji oblak,

da se obučem u dugu i njome hodim

stazom munje između dva satelita.

Kao aprilski pljusak koji tone u

sutonske šume širokog pojasa, ležim ja.

Tamo plačem za jedno jutrenje

koje pada kroz svod plitkog neba.

I onda shvatih da mi treba bar tri milona

sunca,zvezda mostova,ko zna čega.

Još mi u očima cvetaju ljubičice

a lice mi je samo malo bleđe.

Požari svog cveća,svih gnezda

nekih dalekih ptica uvenulih u prljavoj

postojbini okorelog, ružnog praha.

Vetar je ispričao izlizanim

jezikom da ću ponovo doleteti

i spustiti se na senu stoleća.

I tada više neće biti ovog proleća

ni mrtvih koraka u otvorenom mraku.

Predeo uspavanog mora iz kojeg

je moj grob ustao zbog kišnog lutanja

zaustaviće se dok se ne osvrnem u blizinu.

Kratka biografija

Aleksandar Bošković,iz Uba,18 godina

Učenik 4.razreda medicinske škole u Valjevu

Još uvek amater u svetu poezije,piše pesme različite tematike i objavljuje svoje radove i zbornicima za mlade autore.

Učesnik je republičkih takmičenja iz književnosti “Književna olimpijada“

Dobitnik je književne nagrade za drugonagrađenu ljubavnu pesmu na 19. Javnom ljubavnom konkursu „Pjesme nad pjesmama“ u kategoriji Mlade nade ljubavnog pesništva.