Predstavljamo Branislava Bankovića

Branislav Banković (Smederevska Palanka, 1970 ). Završio je Bogoslovski fakultet u Beogradu. Piše prozu. Objavljene priče: zbornik Šumadijske metafore, zbornik Kaži mi ko si, zbornik Crte i reze 8 („Andra Gavrilović“), zbornik Piši i objavi, časopis za književnost Stremljenja, časopis za književnost Zvezdani kolodvor, magazin Bulevar M, portal Crna ovca i dr. Osvojio je prvo mesto za kratku priču na Njest Herzegonjina Fest-u 2017. godine. Njegov prvi roman Ničija budala objavljen je 2015.godine. Živi u Mladenovcu (Srbija). Piše priče o Veneciji i sanja da jednog dana tamo živi.

ČA JE ŽIVOT VENGO FANTAŽIJA

Posebno ako si zaljubljen kao ja. U nju. Pitaju me šta vidim na njoj, šta mi se toliko sviđa. Razmišljam, pa ona je divna, raspusna, divlja, zavodljiva, drevna, mistična, neobična, elegantno oronula, otmena, neodoljiva…kažem samo, ona je tako dekadentna. U tome je njena lepota. Koračam ulicama ne bi li se izgubio pa da ne moram da se vraćam kući ali mi to ne polazi za rukom. Znam svaki njen mali trg (campi) i već razmišljam da ovde ostanem zauvek. Čujem zvona sa visokih tornjeva iz kojih izleću jata golubova. Nigde na ostrvu nema toliko golubova. Zvone zvona i čuju se molitve u gradu u kome niko ne govori o smrti. Venecija je svoje bogove koji mrze ljude potopila u more, ovde sve podseća na život. U njenim očima punim neba i mora video sam njenu dušu raskošnu kao jedrenjak. Kao sve stvari gledane u samoći i ona ima lepotu onoga ko joj se divi. – Njena duša je u mašti njenih posetilaca – ispravlja me Bata.

– Njena lepota je u kamenu – tvrdim ja.

– U kamenu je njena nesreća – opet će on.

– Njena nesreća je ugrađena u njenu sreću – i tu stavljam tačku. Ćutim, a u sebi mislim valjda je i sa nama isto tako samo pojmovi imaju drugo značenje. Mislim na nas sa druge strane Jadranskog mora, na Srbe daleko preko Drine. Premijer nam je smanjio zarade radi planirane uštede i ja sad nemam za šešir. Kupiću ga dogodine bože zdravlja. Obećavam ni reč više o politici. Neću da kudim svoju zemlji gde sam proveo one dane što se u svakom životu broje među srećne niti grad gde živim i u kome sam napasao ovce oca svojega.

Nastavljam šetnju rivom.Već danas ne želim sve ono što sam juče želeo svom snagom. Svojim željama vidim horizont, svi snovi su mi na dohvat ruke. Sve moje namere rešene su i ja se ovde osećam slobodan, uronjen u samog sebe. Hteo bih da se jednog jutra probudimo kao one ruske lutke (babuške) ja u njoj i ona u meni. Hoću da zajedno doručkujemo račiće uz belo vino u bašti hotela Marconi. Jedino još sanjam o tome da me ljubazna gospođa na recepciji sa plavim očima pita, koliko ostajete a ja da joj odgovorim – do jeseni.

A nemam ni za šešir.