Tragovima ka sopstvenosti
Ljubav je samo krik pobune
protiv praznine života.
– Žorž Bataj
Lirski glas autora Aleksandra Marića u teskobi savremenog društva morao je naći svoj odjek, njegovi poetski amblemi, izraženi nesklad sa spoljnim svetom, u neraskidivoj su motivacionoj vezi, gde ljubav kao jedan od osnovnih motiva njegove poetike preseca često misaoni tok o životu, iskustvenoj stvarnosti, društvenim pitanjima. Zbirka poezije pod naslovom Šta sam to video u tebi, samim svojim nazivom asocijativno nas upućuje na tematski sadržaj knjige, što je na prvi pogled i istinito, ali jedan deo pesama napisan je u formi monologa, zapitanošću o smislu življenja, pa je sentimentalni ton glavna odlika svih pesama u zbirci. Otuda je knjiga podeljena na dva tematska ciklusa: Nebo plave boje i Ja sam list na vetru, gde jasno možemo videti sva previranja nutrine pesnikove duše, ono što ga nagoni na preispitivanje, na zaključke i nikad dokučeno. Prološka pesma Šta sam to video u tebi, po kojoj je i čitava zbirka dobila naziv, građena je na nekoj vrsti dijaloga, pesnik se obraća svojoj dragoj, naizmenično menjajući raspoloženja, od ljutnje do očaja, a naposletku i do ljubavi. Ljutnje, kao glavnog osećanja zbog razočarenja i očaja, zato što pored svega što se dogodilo između njih dvoje, lirski subjekt sreću samo vidi sa njom:
Šta sam to video u tebi,
to tvoje lepo i mlado lice.
Eh, kad bih tren s tobom bio,
sve bih muke zaboravio.
Ljubav upoređuje sa godišnjim dobima, simbolički gašenje ljubavi – jesen, začetak – proleće, ali u njegovom slučaju proleće je doba u kojem će shvatiti da je ona – vazduh koji diše (pozitivna konotacija) i pogrešna reč, koju briše (negativna konotacija). Čitava knjiga graćena je na suprotnostima, što nam jasno prikazuje unutrašnju borbu lirskog subjekta, čije je glavo osećanje usamljenost i promašenost, a jedan od zaključaka o postojanju čoveka – prolaznost. Niz pesama o ženi, koja je pesnikov predmetni svet (Voleo sam samo tebe, Koliko će dana proći, Nebo plave boje, Varljive su bile tvoje oči, Bačene stvari na našem stolu, Na klupi onoj staroj, Šta više sada ja da kažem…)
U poeziji pesnika Aleksandra Marića najdominantniji motiv su oči, oči voljene žene, kako zbog svoje boje, tako i simbolike, gde plavo predstavlja veliko i svetlo prostranstvo. Pa to često biva nebo, more, okean, jezero, reka… sve svetlo i duboko sa jedne strane, ali sa druge strane, one mračne i skrivene, predstavlja varljivost, lukavstvo, izdaju, što kao kontrast možemo videti u pesmi: Nebo plave boje, sve ono lepo, duhovni okvir u kome bi on mogao živeti i biti srećan:
Eh, to nebo, plave boje,
boje mora, reka i jezera,
krije li ono svoje tajne,
šta me to u nemir tera?
…
Eh, to nebo, plave boje…
Ti imaš puteve svoje,
idem gde ću sreću naći,
jer tamo je mesto moje.
Negde tamo, daleko od nje, njemu je mesto. Što nas navodi na zaključak da je zapravo njemu mesto kraj nje. Jedino tu se oseća potpunim. Nemir, koji kontrastira miru, rastrzanost usled privlačnosti, gde je izražena čulna koncepcija, koja neminovno vodi u nemir. U pesmi pod naslovom Varljive su bile tvoje oči, gde pesnik iznova proživljava kroz pesmu momente ljubavi od prividne sreće do razočarenja, od kule ljubavi do njenog pepela. Pesnik dolazi do zaključka da previše voleti nekog uvek dovodi do istog scenarija – Voljena osoba odlazi sa nekim drugim.
Varljive su bile tvoje oči,
kao tvoga oka plavog sjaj,
grešio sam u ljubavi, znam,
neću nijednoj da pripadam!
Pesnik u pesmama sa tematikom ljubavi evocira prošlost (Na klupi staroj), ponovo sreće voljenu ženu posle nekoliko godina (Pronašao sam svoju ljubav), na koji način možemo pratiti ličnu istoriju, ako je po osnovnom načelu u pitanju autopoetika. Lirski subjekt postaje neveran, sklon površnim stvarima, ali duboko skrivajući svoju pravu prirodu, onu istu iz svoje prve mladosti – veru u večnu ljubav, duhovnu povezanost, u porodicu, sreću, sudbinu. Svim ovim motivima pesnik kao da najavljuje onu drugu motivsku komponentu, od koje je nastalo čitavo stvaralačko načelo, zapitanost nad postojanjem, smislom, prolaznošću, odgonetanje svrhe i dokučivanje besmisla i kolotečine. Pesme drugog ciklusa, drugog dela knjige Ja sam list na vetru, pesme su samorazobličavanja, individualnog razvojnog toka, od osobitosti do prelaska na opšti plan. Od sopstvenosti ka opštosti. Lirski subjekt se u momentima preispituje (Zašto me niko ne voli), da bi nam upravo tu pesnik dao primer tog smera od osobnosti ka opštosti:
Šta je to u ovim ljudima,
ne znaju šta je poštenje,
u ovim teškim vremenima,
to je obično stradanje.
U pesmi Dok sam bio lep i mlad, autor evocira prošlost, koja u očima posmatrača uvek izgleda divnija i prijatnija nego sadašnjost. Uspomene postaju dragocenost, ogledalo neprijatelj. Nekada je sve bilo lakše i bolje:
Osećam se kao peščanik,
prve bore na licu pojaviše se…
…
Dok sam bio lep i mlad,
sve je bilo tako brzo i lako,
ono što je brzo prošlo,
vratiti se neće nikako.
Pesma Ja sam list na vetru otelotvorenje je unutrašnjeg sveta pesnika, koji podrhtava kao list na vetru usled ,,urbanog splina’’. Polivalentnost drugog dela knjige indikativno nadomešćuje sliku, koja formira celovitost našeg posmatranja sadržine knjige. Mi sami uvučeni u stvaralački svet pesnika Aleksandra Marića osećamo silinu njegove kreativne snage, gde često od jednostavnih prizora nastaje poezija koja od jednostavnosti doseže do problemskog. U zapitanosti naslućujemo odgovore, u početnom konačnost, u predmetnom duhovno. Ako samo zagrebemo ispod stiha, pronaći ćemo dušu pesnika.
Nevena Milosavljević,
prof. srpske književnosti i jezika
