BOGOTRAŽITELjSKI VAPAJ NEVENA MILAKOVIĆA
(nad rukopisom knjige „Radost pokajanja“ Nevena Milakovića)
Nezasluženu privilegiju da nad rukopisom još nepečatane knjige prozborim koju, makar i nedostojnu, malomoćnu i šturu reč, počeću parafrazom iskaza Pavla Florenskog koji, grubo i najkraće prepričan glasi, otprilike: Ako postoje Trojica Rubljova (misli se na ikonu Sv.Trojice, koju je ikonopisao Andrej Rubljov), onda sasvim sigurno postoji Bog.
Shodno tome, ako u savremenijoj srpskoj poeziji postoji knjiga koja je celokupnom svojom unutrašnjošću okrenuta ka onom suštinskom, duboko ličnom bogotragalaštvu i iskrenoj želji za nepatvorenim bogousličenjem – onda je to najnovije stihotvorenije Nevena Milakovića, naslovljeno kao „Radost pokajanja“.
Neven Milaković je i ranije imao „izlete“ u ono što se u teoriji književnosti zove – religiozno pesništvo. Pesme koje se dotiču sakralnog i religioznog, bogoiskatelnog i bogougodnog, prisutn su u svim ranijim Milakovićevim knjigama, ali je ova, nova, u celini satkana „od iste pređe“ i i ima samo jednu, večnu i najveću, temu – Boga, i bogočovekolikost u onom najšire shvaćenom smislu.
Lirski, poetsko-prozni „dodaci“ pesmama u knjizi, osim što su svojevrsna pesma u prozi, doneli su i jedan sasvim nov, kompozicioni pre svega, kvalitet Milakovićevom autorskom delu i dodatno potvrdili bezobalnost njegovog talenta koji, čak i kada na trenutak „zakleca“, pa mu, metrički, ponegde stih „pobegne“ – svojom raskošnom snagom sve to dovede u red i čitaoca jednako drži u stanju aktivne pažnje i „saučesništva“ na stazi bogotražiteljskoj.
Nema iskupljenja bez pokajanja, dogmatsko je učenje i istina za koju postoji nebrajano mnogo dokaza. Nova Milakovićeva knjiga ovaj dogmat dopunjava, pesničkim jezikom, i dopunskom istinom – pokajanje je radost, zato jer je ono najviši izraz bogousličenja i krunski dokaz bogopodobija, a naročito stoga što je iskreno pokajanje – sloboda, jedina i prava, a pre svega sloboda od straha od smrti, sloboda od kazne, sloboda od Božijeg suda i sloboda pred Božjim sudom.
Milaković nam je to – čemu zapravo svaki čovek stremi, čak i kad toga nije svestan, čak i kad nije verujući – svojim stihovima približio, Milaković nam je to opesmljeno ponudio, baveći se samo naizgled procesom svog ličnog, unutrašnjeg preumljenja kroz pokajanje, kako bi i mi, čitajući njegove bogotražiteljske vapaje, lakše mogli spoznati kojim putem bismo trebali ići, kako bismo, na kraju te staze, pronašli nas same, pronašli, ponovo, Gospod u sebi, u svom srcu, u duši svojoj, ogrehovljenoj mnogo čime, bogozaboravom ponajviše.
Neven Milaković je, ovom knjigom, pesnički rečeno – umro, preminuo u sebi, da bi nam se, u Gospodu i Gospodom vaskrsao, pokajan i spasen, vratio kao pesnik čije slavoslovljenje Trojičnog Boga predstavlja vrhunac pesničke, pa i ljudske, životne zrelosti.
Na mnogaja ljeta, Nevene, na radost i polzu otečestvu.
U Beogradu, septembra 2023.
Miloš Janković
