INTERVJU
DECU TREBA OMAĐIJATI KNjIGAMA
Aleksandra Mihajlović je profesorka srpskog jezika i književnosti i doktorant na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, članica Udruženja književnika Srbije, Odbora za međunarodnu saradnju istog Udruženja, članica Organizacionog odbora za obeležavanje sto godina od Pupinove „Pulicerove nagrade“ i dobitnica prve nagrade na prošlogodišnjim Drinskim susretima za dečji roman „Princeze sa tavana“, jednog posebno zanimljivog i neophodog romana na podijumu srpske književnosti za decu.
Uz čestitke koje Vam upućujem, u ime organizatora, žirija i u svoje ime za osvojenu prvu nagradu za najbolji roman za decu, a na Drinskim susretima 2023, opišite nam svoje putovanje do prve nagrade za “Princeza sa tavana”?
ALEKSANDRA: Godinama, kad kažem godinama mislim na 7 celih, pomno proučavam srednji vek – naše srednjovekovne vladarke. Odšetala sam tamo još sa svojom knjigom Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem, nekako sam odšetala i nisam se vraćala. Iznašla sam prelepe stvari, u njih se preoblačila, nad njima se pitala, tumačila, poistovećivala, katkada svađala. Počela sam da razmišljam zašto se o srednjem veku priča kao, isključivo, o muškom, viteškom. Šta je bilo sa ženama u njemu? Jer te viteze neko je rodio, neko je u njih udahnuo život, ljubav, čast i veru. I počela sa ispitivanjem. Počela sam da proučavam Majke, da – sa velikim M. One su čuvale presto, zemlju, narod za svoje sinove. Bile im savetnice, umesto njih, poput kneginje Milice i Jelene Balšić, išle kod sultana i mletačkog dužda, da ih opravdaju, sebe okrive (ukoliko treba), samo da njih sačuvaju. Bile su na vetrometini, kada su ostajale udovice, upotrebljavale svu umešnost svoje mudrosti, diplomatije i retoričkih veština, da postignu nemoguće. I ostvarivale sve to.
Te su me priče , istinite, već su me na početku potpuno omađijale. Čarolija još traje. I trajaće. Zamislite Anu Nemanjić koja je tako pozno dobila svog trećeg sina – Rastka. Ili Maru Branković i Oliveru Lazarević, koje nisu imale poroda, jer su ih roditelji dali za sultane. Ili Angelinu Branković, sa njom sam gorko plakala (i ne samo s njom, verujte) koja se udaje za Stefana Brankovića (brata Mare Branković), koga je zet sultan s bratom oslepeo. Dakle, Angelina se udaje za slepog Stefana, rađa mu decu, stalno se sele, a on, osećajući da mu se bliži kraj šalje pismo Dubrovčanima da nakon njegove smrti čuvaju Angelinu i decu. I tako, magičnih 27 naših vladarki, koje su ili naše krvi, ili su nam došle kao snahe. Onda sam svakoj od njih posvetila poemu, razgovor s njima, saosećanje i saživljavanje. Potom je krenulo da se sve razvija u veliku, zaista obimnu enciklopediju (nadam se da će izaći za ovogodišnji Sajam knjiga).
Koje je bilo prvo, inicijalno slovo ovog romana?
ALEKSANDRA: Vidite, ako bismo poređali po slovima nastanak knjige – pod A bi bila Amerika. Evo, zbog čega. Nakon pisanja enciklopedije imala sam divno predavanje o našim vladarkama za dijasporu. Tada sam radila u onlajn školi ,,Sava”. Nakon toga svi su počeli da mi se javljaju, roditelji, deca, divan tim koji je tada i osnovao školu za sve naše u rasejanju. Oni su me najviše podstakli. Rekli su da, naprosto, treba i mora o njima da postoji i knjiga za decu. Znate, posle tog predavanja deca su mi govorila koliko su ponosni na našu istoriju. Ja sam tada držala časove deci iz Amerike (to je slovo A) i Kanade, to su druge i treće generacije naših tamo. Pre neki dan mi se javila Nikina mama Branka, arhitektica iz Los Anđelesa, i rekla kako ona i Nika sve to stalno pominju, kako je Nika zavolela jezik, kulturu, tradiciju, kako želi da saznaje još i još. I zaboravih još nešto – kada sam držala to onlajn predavanje mnoge devojčice bi se oblačile kao princeze, a kada bih ih ugledala – prošla bi me jeza. Jeza radosti i ushita. Nika je bila među njima, sedela je s majkom, slušale su i gledale, a ona u haljinici princeze. Ima li lepše stvari u životu!
Onda sam pomislila da je, naprosto, greh da se neke od tih potresnih, velikih života naših vladarki ne pretoče u knjigu za decu. Zato što je potrebno da već u ranom uzrastu deca o tome doznaju, da im se ukaže na prošlost, na čast i ljubav, da upamte i sačuvaju te priče od zaborava. Oprezno sam birala kako sve to ispričati, i koje vladarke odabrati. Ne zato što svih 27 iz enciklopedije ne treba da znaju, već stoga što su neke imale toliko potresne živote, da decu od toga treba, jednostavno, zaštiti. Odabrala sam 16 vladarki i devojčicu Lalu sa tetkom, profesorkom istorije, koje će ih lagano uvoditi u taj svet. Da bude sve kroz čaroliju igre, ali da ostavi pouku, da razmišljaju. Eto, tako je nastala knjiga „Princeze sa tavana“.
Šta biste izdvojili kao ključnu reč ili sliku ili svog spisateljskog početka?
ALEKSANDRA: Počela sam intenzivno da pišem već u gimnaziji. Bila sam veoma ponosna kada su mi pesme izašle u ondašnjim, a i današnjim, Rukopisima. Tada sam bila treća godina. Bila je to velika, najznačajnija stvar. Moji drugari su imali bend, pa su me potom zamolili da im napišem pesmu na koju bi komponovali muziku. Išli su na Gitarijadu. Napisala sam Putovanja, oni su je, odistinski, pretočili u pravi hit, i – pobedili! Kad ste gimnazijalka onda nema ničega značajnijeg na svetu! Kada danas pogledam te pesme, a ima ih, nigde ih nikada nisam objavila, pomislim koliko je to bilo jedno Veliko Vreme tokom kojeg se slušala muzika Milana Mladenovića, Vlatka Stefanovskog, Džonija Štulića. A oni nisu samo za koncerte, već i za Čitanke, sa punom odgovornošću ovo govorim.
I još jedna zanimljiva stvar. Završila sam četvrtu godinu gimnazije i upisala Opštu i srpsku književnost na Filološkom i odmah otišla na more. U kamp, na Hvar. Naravno, sa društvom. Na obali je bio slikar, docnije čuven, koji je slikao morsku pučinu. Znala sam da posedim pored njega, jer me je potezima kičice posve opčinio. Sve bez reči, sedam dana. Osmi dan mi se obratio. Pitao je ko sam, odakle sam, šta radim. Ja mu kažem da sam upisala književnost, a on krene da me preslišava stihove Leb i sol i Azre. Pošto sam, bukvalno, sve znala, on mi kaže: ,,Za mene, ti si književnost već završila. To što te pesme već sada znaš, obeležiće ti život više od mnogih drugih stvari”. Tek sada ga razumem!
Međutim, što se mog pisanja tiče, pred kraj fakulteta sam prestala da pišem, ubrzo rodila decu, a savest me je grizla, opterećena perom najboljih. Napravila sam pauzu od 15 godina da bih se onda pojavila sa svojim prvim romanom ,,Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje”.
Kao nagrađivana spisateljica i članica Udruženja književnika Srbije, prisutni ste i u dijaspori. Koje biste putovanje ili trenutak izdvojili kao posebno emotivan?
ALEKSANDRA: Izdvojila bih dva gostovanja. Prvo je u Beču, pred, bukvalno, prepunom salom. Neverovatna energija, ljudi, potreba za našim jezikom i pismom, oduševljenje, naprosto, nemerljivo s bilo čim. Tada su mi kroz glavu prošli Ujevićevi stihovi ,,Umreću noćas od ljepote!”
A potom u Njujorku, s jednakim intenzitetom i podjednako energičnim ljudima, ushićenim… Neponovljiva radost. Sve prepuno, sa divnim pitanjima i pozivom da se što pre vratim s novom knjigom.
Koliko radosti i zadovoljstva, koliko srodnosti i osećaja pripadnosti. ,,Knjige, braćo, knjige!” Ima li ičega lepšega nego kada to podelite.
Pišete romane, priče, eseje, kolumne, prozu i poeziju i to i za odrase i za decu. Žanrovsku raskošnost biste objasnili kao spisateljsku nameru ili spisateljski nagon?
ALEKSANDRA: Kao nasušnu potrebu. Kao igru u kojoj svi učestvuju. Kao beskrajni prostor lepote kojom svi možemo biti opijeni. I kao želju da sadašnje stvari promenimo, da pomognemo sebi da se u lepotu reči preobučemo. To je najlepše ruho, ono se niti kupuje, niti prodaje, ono se od malena uči, a potom gradi.
Zbog toga je važna dečja književnost. Na njoj treba najviše raditi, nju treba najviše promovisati. Da ne postanemo vuk iz pesmice, znate već stihove ,,u muzeje ne ide, prezire kulturu”. Decu treba omađijati knjigama, u njima sve piše. Da ne budu kao neki koji su tu fazu preskočili i nisu iščitali ni lektire, a kamoli šta drugo. Na žalost, na našim prostorima se pokazalo da je takvih bilo i odviše. Da izađemo iz pesmice i da prestanemo da preziremo kulturu. Valjda smo sagledali koliko nam se sve to obilo o glavu, opet na žalost – ne našu, već naše dece, sve naše dece!
Veoma studiozno, kontinuirano i posvećeno se bavite istraživačkom književnošću. Na čemu sada radite, paralelno sa doktoratom čija je odbrana veoma uskoro.
ALEKSANDRA: Od mog sinkretizma u životu katkada bili glava. Dakle, teza je završena, a sada hitam da završim novi roman. On je započet, gotovo do polovice napisan. Radni naslov je 5/10. Pet prijateljica, od kojih jedna umire od raka dojke, ali pošto je bila rediteljka ostavlja pisma svakoj od njih, kako da slave život i da se sve zajedničke dane s radošću pominju. Jer se život, uvek i zauvek, nastavlja.
G. V.
