Šta sanjate, a šta Vam se događa
Najpre bih želela da se zahvalim cenjenom žiriju na odluci o dodeli druge nagrade za mojpesnički rukopis „Srcevidac“ na Osmim Drinskim književnim susretima. Nagrade nisu ono što je presudno, ali su svakako podsticaj za dalje stvaranje i neki reper da je ono što radite dobro.
Sanjam mnogo, sanjam uvek. Katkad mislim, ostaću u tim snovima, jer neretko budu lepši od jave. Ipak, večiti sam optimista s nadom da se i u realnom životu itekako mogu pronaći događaji vredni fabule jednog romana.
Zašto „Srcevidac“?
Najteže je proniknuti u tuđe srce. To mogu deca i osetljivi, kako je govorio Kiš. Tome treba težiti, pronaći put do drugog čoveka. Tek tada sve ima smisla.
Poetski svet Vašeg rukopisa „Srcevidac“ je veoma bogat i raznolik. Koje Vas teme još zanimaju, a nema ih u ovom rukopisu?
Oduvek su me interesovali različiti aspekti stvarnosti, ali i onostrano. Metafizičko i racionalno idu ukorak, nemoguće je svet sagledati samo iz jedne vizure. Religiozne teme, refleksivna poezija, to je ono što me trenutno okupira. U Predgovoru „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdan Popović navodi razloge zbog kojih pojedine pesme nisu ušle u zbirku: prigodne, političke, komične. Takvih se i ja klonim.
Vaš raskošni pesnički jezik obiluje lokalizmima i starim srpskim rečima. Kako dolazite do tih reči, odakle ih znate, kako ih pamtite i čuvate?
Moj svet detinjstva je svet seoske sredine i to smatram blagoslovom. I sama sam, kao Šantić u „Pretprazničkoj večeri“ slušala „lijepu pjesmu Strahinića bana“ od mudrih, starih seljaka. Taj vokabular je koloritan, bujan, neiscrpan. Osim tog, knjige, odabrane, pune su lokalizama i regionalizama. Mihailovićev „Petrijin venac“, romani Stevana Sremca, Dobrila Nenadića, pesme Brane Petrovića, Ivana V. Lalića… obiluju takvim primerima. Čitam i rečnike arhaizama, zaboravljenih srpskih reči. Tako sam došla do izraza beščisleno, lile, dostina, srčika, nadgolublje…
Profesor ste srpskog jezika i književnosti. Da li u naraštajima kojima predajete ima ushićenja dobrom knjigom i spisateljskog žara?
Možda nećete verovati, ali danas među decom ima želje za čitanjem i stvaranjem. Potrebno je samo zagrejati njihova srca i osvestiti ideju o višestrukoj korisnosti knjige. Ona otvara um, bistri sinapse, popravlja pismenost, širi nove vidike, jedna knjiga potom traži drugu i polako, počinje ta magija koju Andrić naziva prelaskom brda. Čitanje podstiče i želju za pisanjem, jer kako reče Vuk Karadžić, „ko je ijednom dvije pjesme čitao, lasno će treću spjevati sam.“ Brojne nagrade su ti učenici dobili na literarnim takmičenjima širom Srbije i to je za mene najveća radost. Na kraju krajeva, učenik treba da nadmaši svog učitelja. U tome i jeste smisao obrazovanja.
Kako vidite budućnost srpskog jezika? Šta pojedinac, zajednica, država, mogu uraditi da bi ga sačuvali i obogatili?
Ogroman je to posao, katkad se čini, sizifovski. U doba kada se značaj prosvete minimizira, a Dositejev poziv „knjige, braćo, knjige“ deluje kao bajka, svi zajedno treba da radimo na očuvanju srpskog jezika i tekovina naše kulture. Škole, pojedinci, ustanove kulture, svako na svom polju i svako koliko može. Ko je na višoj poziciji, od njega će se tražiti više, kao u biblijskoj priči o lepti udovice. Ne treba reći: „Od mene ništa ne zavisi.“ Zavisi, itekako. Svako ko je sačuvao bar jednu staru reč, ko piše našim jedinstvenim ćiriličnim pismom, ko van granica širi lepu sliku o našoj zemlji, svaki taj čovek biće „glava od ugla“. Upliv anglicizama danas jeste veći neko ikad pre, ali naše reči, milozvučne i blage, treba da koristimo kad god možemo umesto stranih. Složićete se da je lepa reč „srcevidac“. Zašto bismo umesto nje upotrebili, recimo, „lajf kouč“? Lajf kouči ne mogu da dopru do našeg bića kao srcevidci. Barem je tako u mom ličnom doživljaju. Da se razumemo, koristim engleski jezik, ali u svemu treba imati meru. Uostalom, tako smo u 18. veku pokvarili srpski uplivom ruskog. Bila je to loša faza po naš jezik, kao i slavenosrpski. Takođe, treba obratiti pažnju i na „novogovor“, kao i na neobjašnjivu promenu mesta akcenta u rečima. Rodno senzitivni jezik nije uvek dobro rešenje. Ima nakaradnih konstrukcija, nalik zgradi koja je u osnovi mala, a na nju je dozidan veliki sprat. Takve reči deluju groteskno, to je neka vrsta silovanja jezika. Nije sve što je novo ili strano, baš uvek i dobro.
Svoje stvaralačko opredeljenje i odnos prema jeziku uopšte potvrđujete svojim stihovima. Koliko pesniku znače prava reč i odbegli izraz?
Ponekad je potera za pravom reči kao vađenje rude. Iskopate tone, ali tu bude samo jedan gram zlata. Ali, zbog tog grama, vredi danonoćna potraga. Samo jedna prava reč je odgonetalica, ozdravilica, tajnokaz, suncozar, nežnogrl, kako kome. U svojoj programskoj pesmi “Šta li te spreči“ pesnikinja Desanka Maksimović, žaleći za odbeglom reči, kaže: „Čula sam te već u sluhu/nicala si iz slatkih muka/ bila sam te lepote svesna/ šta li te to spreči/ da postaneš pesma?“ Reči se praćakaju kao ribe u mreži, pokaušavaju da pobegnu, ali pesnik je uvek u zasedi, budan stražari da mu ne promakne kakav kapitalni primerak.
Vaše želje i planovi, u književnom stvaranju.
Oprobala sam se već u različitim žanrovima: lirskoj pesmi, epskom desetercu, romanima, lirsko-meditativnoj prozi, esejima, romanu za decu. Dobila sam i više priznanja za svoje stvaralaštvo. Izdavačka kuća Klett nedavno mi je dodelila nagradu za tinejdžerski roman i on je trenutno u štampi. Rukopis pesničke zbirke „Srcevidac“ za koji sam dobila drugu nagradu u Zvorniku pripremljen je za Sajam knjiga u Beogradu. Pišem od svoje desete godine, sa trinaest sam dobila prve nagrade. Sada imam 54. Šta bih još mogla da poželim? Možda da napišem neku dramu ili scenario za film. Nije to ambicioznost, to je ono u čoveku što ga mami da ide dalje, da vidi šta je iza sledećeg brda. Kod mene je tako. Što je brdo tajanstvenije, strmije, to je želja da ga savladam veća.
Hvala Vam na lepim i podsticajnim pitanjima.
Aleksandra Mišić
Razgovor vodila
Željka Avrić
