Možete li našim čitaocima reći nekoliko reči o sebi. I, ukratko, predstaviti Vaše književno stvaralaštvo?
Rođen sam u pitomini mačvanske ravnice, u poznu jesen sredinom prošlog veka, a na praznik Vavednje Presvete Bogorodice, tačnije, 4. decembra 1959. godine. E, sad, da li zbog ravnice, da li zbog kratkog jesenjeg dana ili praznika, moja majka nije stigla do porodilišta. Rodila me je na sredokraći puta Glušci – Bogatić, u polju, u trošnoj kolibici. Na svet sam došao lako, i da li zato, ili zbog želje da muško čedo što pre pređe kućni prag, oni ne produžiše do porodilišta, već me vratiše u Glušce koje se vodi kao moje rodno mesto.
Osmoljetku sam završio u rodnom mestu. Maštao sam da postanem učitelj ali su me ubedili da je to neperspektivno zanimanje. pa tako upisah i završih srednju mašinsku školu u Sremskoj Mitrovici.
Kad sam položio maturu, dvoumio sam se da li da nastavim školovanje, ali tu dilemu je rešio moj otac, Titov gardista sa početka pedesetih godina. On je rekao da moram u JNA dok je Tito živ, i ja s proleća 1979. godine odem u vojsku, ali za vreme mog vojnikovanja Josip Broz se razboleo i umro. Tako sam ja iz generacije poslednjih Titovih vojnika, ali i neko ko je zbog vojske izgubio dve godine u svom školovanju. Ljubav prema književnosti razvio sam rano zahvaljujući divnom profesoru srpskoj jezika. Najpre sam zbog njega zavoleo Vojislava Ilića, potom sam, kao i većina mladih bio opijen Disovim crnilom, pa su i moje prve pesme nosile uticaj mojih miljenika. Kasnije su to bili Dučić, Milan Rakić, Crnjanski i drugi.
Po izlasku iz vojske upisao sam studije u Novom Sadu, ali kako mladost obično nosi i ludost, 1982. godine u suludoj vožnji u kojoj nisam bio vozač, doživeh tešku povredu kičme. E, tad su počele godine borbe za život i za život dostojan čoveka. U sve češćem samovanju ponovo se prihvatam knjige i pera, ali sad je to bilo ozbiljnije i vrednije pažnje drugih. Možda sam u tom samovanju dostigao pesničku zrelost, kao i spremnost da je podelim sa drugima.
Kad je reč o mom književnom stvaralaštvu, ukratko, dosad sam publikovao dvanaest knjiga. Devet knjiga poezije, po jednu prevoda ruske poezije, aforizama i proze (kratke priče i neka moja razmišljanja). Kao i u životu, tako i u pisanju moj pokretač je ljubav. Svekolika ljubav. Izvorište pisane reči uvek je u srcu.
Šta za Vas znače priznanja i koliko Vas ona motivišu?
Bilo šta da kažem u odgovoru na ovo pitanje ne može biti uverljivo, jer nisam bio miljenik nagrada i priznanja. Možda ih nisam ni zasluživao. Ko to može sa sigurnošću reći, ali da ne ostanem nedorečen, mislim da čovek kao svesno biće, ipak živi po nekim nametnutim stavovima i pogledima, posebno kad je o umetnosti reč. Neko od ugleda kaže da je Pera Perić najbolji pesnik i on odmah dobije sve nagrade. Danas imamo primere gde neki pisci lakše objave knjigu, negoli neko pesmu u nekom časopisu. A opet, ti koji lako objavljuju knjige, žele i svoje pesme, priče ili eseje da objave u svim mogućim književnim časopisima. I sad, kad imamo takvo stanje u kulturi, dobiti neku nagradu je veliki podstrek. Dobio sam ih tek nekoliko i ova na Drinskim susretima je najveća dosad. Meni je to značajno, ali nije presudno za moje stvaralaštvo. Da jeste, odavno bih prestao da pišem.
Rukopis ”Oči obojene tugom” nagrađen je na ovogodišnjim Drinskim književnim susretima prvom nagradom, koju ravnopravno delite sa pesnikinjom Verom Cvetanović. To će biti Vaša trinaesta knjiga, i deseta zbirka poezije. Skoro polovina pesama (šesnaest) posvećena je našim velikim pesnicima (Vladislav Petković Dis, Branko Miljković, Jovan Dučić, Đura Jakšić, Njegoš, Miloš Crnjanski, Laza Kostić…). Među njima je samo jedna pesnikinja – Desanka Maksimović. Zašto?
Iskreno rečeno nisam ni primetio da je tako. Dakle, nije svesno zaobilaženje žena koje su pisale poeziju. Ovaj ciklus na samom početku sam zamislio drugačije. Čak sam želeo da to bude jedna posebna zbirka. Ove posvetnice nisu onakve kakve ih obično srećemo u poeziji. Želeo sam na trenutak da uđem u njihovo stvaralačko biće, u nekim pesmama premeštajući ih u današnje vreme. Opet u drugim sam ih puštao da oni budu deo mene. Ne znam koliko sam u tome uspeo. Bila je to lepa zamisao, ali kako sam ja pesnik koji piše isključivo kad pesma probije krvne žile, a uhvatila nas je korona koju sam u dva navrata imao, pa još i propratni problemi koji odvlače pažnju na, za poeziju, nebitne strane, stao sam. Izgubio sam nit. E, sad, da se vratim na vaše pitanje zašto samo Desanka? Da sam zamisao sproveo do kraja u delo bilo bi tu mesta za još pesnikinja: Darinku Jevrić, Miru Alečković, Gordanu Todorović i druge.
Kroz preostale dvadeset tri pesme bavite se različitim temama, precima, ljubavlju – prema ženi, prema Domovini, dilemama i Vašim unutrašnjim svetom. Široka lepeza, prevashodno rimovanih stihova. Potka, koja se stalno provlači, kroz tkanje Vaše poezije, je smisao, suština. Šta je za Vas suština poezije i/ili umetnosti?
Suština svake umetnosti je poezija, mislim. Poezija je umetnost svih umetnosti, esencija umetničkog stvaranja. A suština poezije, pre svega, mogla bi biti istina. Istina kad je bolna, većina nas je potiskuje duboko u podsvest. Uljuljkujemo se u nečem što tu istinu krije. Govorim o običnom životu. Poezija to ne trpi. U poeziji na tasu bola gradimo pesmu, jer kako Dobriša Cesarić zapisa: Čitavog dana bol mi buja… i najedanput kriknem stihom. Zato pesmu ne smemo da lažemo, sklanjamo u ćoškove podsvesnog, jer onda, po meni, nema ni dobre poezije. Znam mnogi će reći da lupam gluposti, da je to prevaziđeno, da se danas piše o onome što oko vidi i uvo čuje, ali za mene je i dalje poezija ono što duša vidi i srce čuje. Najdublje osećanje i istina iskazani kroz veštinu igre rečima. Prvo je osećajnost, drugo Božji dar.
Pišete poeziju, a vrlo uspešno i aforizme i kratke priče. Prevodite sa ruskog. Urednik ste časopisa za književnost ”Suština poetike” i veoma posećenog sajta ”Poezija suštine”. Šta Vam je od svega toga najbliže srcu?
Bez sumnje poezija. Poezija je deo mene i kad pišem i kad ne pišem. Često primetim da u običnom govoru pravim inverziju reči u rečenici koja je svojstvena jedino poeziji.
Aforizme već dugo skoro da i ne pišem, ali, da ne ispadne da se hvalim, primetio sam da imam mnogo aforizama pisanih pre mnogo godina, a kad ih sad postavim na Fejsbuk deluju kao da su sad pisani. Mada, mislim da to nije moja proročanska genijalnost, već da smo mi narod koji stalno ponavlja iste greške.
Prevođenje poezije su slatke muke. Mnogo stvari se mora uskladiti. Sačuvati originalnost, zadržati melodiku, rimu ako je ima, a sve to prilagoditi da bude čitljivo na našem jeziku. Volim prevođenje.
Uređivanje časopisa je zanimljiv, ali vrlo odgovoran posao. Urednik se ne može prema pristiglim radovima ophoditi neozbiljno, niti u njima tražiti samo ono što mu je blisko po stvaralačkom senzibilitetu. Dobar urednik iz različitih poetika mora da nađe i objavi ono najkvalitetnije.
Da li se poezija danas uopšte čita? ”Kako u tvrdo uho zabosti nežnu reč?” pitao se još Majakovski. Kako zadobiti nove (mlade) čitaoce?
Neko je rekao da će internet spasiti poeziju. Ne bih se potpuno složio s tim, jer da bi neko zavoleo poziju prvensteno bi trebalo da voli dobru knjigu. Opet, ako uzmemo da knjige pesama kod nas ni biblioteke više ne otkupljuju, onda je internet zaista spas. Pored ovoliko raznih influensera i tiktokera teško je mladim ljudima nuditi poeziju. Teško je, ali me ohrabruje da ima dosta mladih koji pišu pesme. Oni će najlakše poeziju približiti svojim vršnjacima. Iz tog razloga u časopisu Suština poetike malu prednost imaju mladi autori.
Šta se trenutno, a šta najčešće, nalazi na Vašem pisaćem stolu? Šta je na vrhu Vaše olovke – da li radite na nekom novom rukopisu?
Trenutno nemam olovku, čak ni metaforički. Upravo pred ovaj intervju sam novi broj časopisa poslao u štampu. Tu je negde i knjiga o zaboravljenim srpskim pesnicima, biografije i nekoliko pesama od svakog. Slao sam je kod nekoliko izdavača i niko nije zainteresovan. I sad kad bismo se vratili na prethodno pitanje – pa zaista, kako da mladima približimo poeziju?!
Trebalo bi da uredim i zbirku koja je podelila prvo mesto na Drinskim susretima.
Da li imate neku poruku za sadašnje i buduće čitaoce?
Sve što čitate čitajte kao da ste vi to pisali i tražite svoje slike u delu. Šta vas briga šta je pisac hteo da kaže. Time se bave profesori na fakultetima.
