Natalija Dimitrova Nedjalkova je pisac, prevodilac i novinar.
Zamenica je predsednika Burgaske zajednice pisaca. Član Saveza bugarskih pisaca, Saveza prevodilaca u Bugarskoj, Saveza bugarskih novinara,Slovenske književnae i umetničke akademije,Zajednice pisaca Burgas. Koordinator je međunarodnog književnog festivala “Majski susreti slavenskih umetnika – Sveto Slovo“ koji se održava jednom godišnje u Burgasu. Inicijator je art-festa “Burgstok“ i književnih čitanja „Pronađeno u prevodu“. Autor je zbirki pesama „U pozorištu senki“ (2014), „Prug do neba“ (2017), „Onaj iza vrata“ (2019), esejističke proze „Ja, ь i bezglasno slovo“ (2021), “Zamka za pesničke snove” (2021), “Od 7 zrna istine” (2023), “Stihoanaliza” (2023), „Uoči 31. februara“ (2025). Učesnik međunarodnih književnih festivala i dobitnik međunarodnih nagrada. Književna dela Natalije Nedjalkove prevođena su i objavljivana u autoritativnim publikacijama u Srbiji, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Rusiji, Poljskoj, Albaniji, Rumuniji, SAD, Kine,itd. Prevodi njenih dela uvršteni su u prestižne domaće i međunarodne antologije.
–Kako biste opisali svoj književni put? Kada ste počeli da pišete i koliko knjiga ste do sada objavili?
-Dugo sam već u književnom svetu. Pišem još od školskih dana, od kada i datiraju moje prve objave poezije. Nakon završetka fakulteta, dugi niz godina sam radila kao novinar, tako da je moje pisanje u tom periodu uglavnom bilo u vidu aktuelnih izveštavanja. Moja prva knjiga je objavljena tek 2014. godine. Od tada sam objavila još nekoliko knjiga, uglavnom poezije – „U pozorištu senki“, „Ograda do neba“, „Onaj iza vrata“, „Ja i bezglasno slovo“ (esejistička proza), „Od sedam zrna istine“, „Zamka za pesničke snove“, „Analiza poezije“ i „Uoči 31. februara“.
–Koje teme Vas najviše inspirišu?
-Ako bih morala da tražim žanrovsku definiciju za svoj rad – pre svega je to filozofska lirika. Za mene je Knjiga postanja ogromna knjiga, a svi smo mi slova iz rukopisa Božjeg. Svojim mislima, emocijama i delima i mi učestvujemo u ovom neverovatnom činu Stvaranja, tražeći odgovore na fundamentalna pitanja ko smo, zašto smo ovde i kuda idemo. To su glavne teme na koje usmeravam pažnju svojih čitalaca. Tokom godina svog kreativnog razvoja, nastavljam da tražim odgovore na sva ova pitanja. Inspiriše me lepota ovog sveta, njegova jedinstvenost i neponovljivost.
–Koliko je savremena bugarska stvarnost prisutna u Vašem pisanju?
-Čak i ako autor ne piše direktno socijalnu poeziju, na ovaj ili onaj način društvena stvarnost, ne samo unutar određene zemlje, već i uopšte, utiče na svako konkretno delo.
– Da li književnost treba da bude angažovana ili pre svega estetska?
-Veoma zanimljivo i diskutabilno pitanje koje je uzbuđivalo umetnike i iz prethodnih epoha. S jedne strane, pravi umetnik ne može biti rob popularizma, savremenih trendova i omalovažavati umetnost. S druge strane, ne bi trebalo ni da se krije u svojoj Kuli od slonovače daleko izolovan od stvarnog života. Mislim da svi mi, ljudi od Reči, težimo da postignemo ovu ravnotežu – inspirišemo naše čitaoce da čvrsto stoje na zemlji, ali istovremeno da ne zaborave da gledaju u nebo.
–Koji autori su najviše uticali na Vaš stvaralački put?
– Ima ih izuzetno mnogo. U svakoj fazi našeg života imamo svoje duhovne učitelje i uzore. U detinjstvu su na mene snažno uticali autori poput Vilhelma Haufa i Ernsta Teodora Amadeusa Hofmana (rano sam počela da čitam, a moje prve knjige nisu bile nimalo detinjaste), u mladosti – francuski simbolisti poput Šarla Bodlera i Artura Remboa, naravno Dostojevski, Kafka, Sartr. Filozofi poput Aristotela, Hegela, Kanta, Hajdegera… I, naravno, neverovatna galaksija balkanskih autora – i klasika i savremenih umetnika, koje rado prevodim.
– Da li pišete kontinuirano ili u naletima inspiracije?
-Za razliku od prevođenja koje podrazumeva na prvom mestu organizaciju, disciplinu i planiranje, u ličnoj kreativnosti, naravno, inspiracija je na prvom mestu. Verujem da se prava poezija ne rađa po unapred određenoj temi i nekoj vrsti plana. To je poruka odozgo, diktirana nebeskim jezikom, koju „prevodimo“ na zemaljski. Moji izvori inspiracije su muzika i ples, to je prava alhemija i magija, kada se note i ritam neprimetno pretvaraju u slogove, reči i pesničke strofe. Tako se rađa veliki deo mojih pesama.
Kao prevodilac, koje ste knjige do sada preveli na bugarski i da li prevodite i sa srpskog?
-Hronološkim redom, to su sledeće knjige „Tamo, posle zime“ ruske pesnikinje Valentine Sergejeve, knjige makedonskih autora Stojana Tarapuze – „Kako se kuva klovnovska čorba“, Đorđa Kalaidžijeva – „Nišan“, Valentina Nešovskog – „Jedna knjiga“, Vesne Ačevske – „Metamorfoze“ (zajedno sa poznatom bugarskom pesnikinjom Rozom Bojanovom). 2024. godine objavila sam antologiju svojih prevoda „Ponovo otkrivena u reči“, koja obuhvata preko 100 pesama i eseja 42 autora iz 15 zemalja, prevedenih sa 9 jezika. Periodično objavljujem prevode savremene poezije i proze u elektronskom portalu „Burgaske zajednice pisaca“ i u časopisu „Meridijan 27“ jedne od najautoritativnijih izdavačkih kuća u Bugarskoj „Libra Scorpio“. Naravno, akcenat u mojoj prevodilačkoj aktivnosti je i na srpskoj književnosti. Do sada sam uradila prevode kako klasika poput Branka Miljkovića i Vaska Pope, tako i niza savremenih autora – među njima su Miodrag Jakšić, Neda Gavrić, Dušica Ivanović, Dušica Mrđenović, Sunčić Radulović Torbica, Milan Orlić, Igor Rems, Ilija Šaula, Viktor Radun Teon, Dejan Spasojević, Milutin Đuričković, Dragan Jovanović Danilov i drugi.
– Koliko Vam je važna reakcija čitalaca?
-To je najvažnije, jer je književno delo upućeno pre svega Njegovom Veličanstvu Čitaocu. Nema veće nagrade nego da vaše delo on pročita, da dopre do njegovog srca i dodirne njegovu dušu, da ga inspiriše i da mu da nadu, ili da odgovori na etička i estetska pitanja koja ga okupiraju. Dobiti dobru ocenu od književnih kritičara je nesumnjivo veoma važno, međunarodno i nacionalno priznanje je takođe veoma prestižno. Ali je takođe fantastično kada vam potpuno nepoznati ljudi kažu da su čitali vaša dela i da imaju vašu knjigu u svojoj biblioteci. Nikada neću zaboraviti kako me je tokom međunarodnog putovanja, u autobusu, jedna potpuno nepoznata žena pitala – Vi ste pesnik iz Bugarske, zar ne?
– Da li ste u toku svoje književne karijere dobijali priznanja i nagrade, i koliko Vam to znači?
-Da, primila sam više nagrada i priznanja kako za svoj umetnički rad, tako i za ostale aktivnosti – kao prevodilac i javna ličnost. Među bugarskim odlikovanjima su nagrada opštine Burgas „Pegaz“ za zbirku poezije „Analiza poezije“ – za knjigu sa doprinosom nacionalnoj književnosti, odlikovanje Saveza prevodilaca, kao i odlikovanja sa raznih autoritativnih međunarodnih konkursa u Makedoniji, Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori, od kreativnih zajednica u Rusiji, Ukrajini, Gruziji, Kazahstanu itd. Svaka nagrada mi je veoma važna i draga, jer je znak priznanja – ne samo za mene lično, već i kao predstavnika Burgasa (grada u kome živim i radim) i Bugarske.
–Koliko je značajna saradnja među piscima na Balkanu?
-Ova saradnja je izuzetno važna. Balkan je nešto jedinstveno – i po prirodi, i po istoriji, i po kulturi. Neverovatan konglomerat tradicija i civilizacijskih dostignuća. Divno je što nam nove tehnologije omogućavaju lakšu i bržu komunikaciju. Pa ipak, najvažniji je živi kontakt, a jedan od oblika ove kreativne komunikacije bivaju sve češće i književni festivali. Svaki kreativni susret, književna premijera ili književno čitanje donosi mnogo pozitivnih emocija, radosti i inspiracije. Jer tako nastaju kreativne saradnje, nastaju nove ideje, novi projekti, objavljuju se nove knjige – sve ono što gradi mostove između naših naroda, naših kultura.
–Živite u Burgasu, a kod vas postoji poznati književni festival „SVЯTO SLOVO“, a vi ste koordinator pa da vas zamolim da kažete nešto više o tome?
–Festival, koji ove godine obeležava 20. godišnjicu, jedan je od najznačajnijih kulturnih događaja ne samo na regionalnom, već i na nacionalnom i međunarodnom nivou. Održava se svake godine u maju – mesecu svete braće Ćirila i Metodija, bugarskog pisma, obrazovanja i kulture i slovenske pismenosti. Glavni organizator „Svete reči“ je Nacionalni društveni centar „Ljuben Karavelov 1940“ na čelu sa Veličkom Kolevom – sekretarom društvenog centra i Rozom Bojanovom – pesnikinjom, publicistkinjom i prevodiocem. Festival se održava uz podršku opštine Burgas, Zajednice pisaca Burgasa, medijskih partnera, privatnih donatora, među kojima je i dr Vasil Kostadinov, koji takođe piše poeziju inspirisanu morem. Program festivala je atraktivan i bogat autorskim čitanjima, blic takmičenjima, kreativnim radionicama i događajima na otvorenom u Burgasu, ostrvu Sveta Anastasija, ribarskom selu Čengene-skele, Akva Kalideu, drevnom Nesebaru, mističnoj Strandži. Sasvim prirodno, za dvadeset godina „Sveta reč“ je već postala zaštitni znak za prestiž, inspiraciju i prijateljstvo. Tokom ovog vremena, preko 150 pesnika, pisaca, muzičara, umetnika i glumaca iz Belorusije, Bosne i Hercegovine, Bugarske, Poljske, RS Makedonije, Rusije, Slovačke, Slovenije, Srbije, Ukrajine, Hrvatske, Crne Gore i Češke Republike predstavilo je svoj rad u Burgasu.
– Da li smatrate da postoji zajednički kulturni prostor slovenskih naroda i da li mislite da se on može intezivirati?
Naravno da, jer slovenski narodi daju izuzetno vredan i ogroman doprinos sveukupnoj riznici ljudske civilizacije. I, naravno, međusobna saradnja ima ogromne perspektive za dalji konstruktivan razvoj. Dobar primer je burgaski festival „Sveta reč“, koji sam već pomenula. Akcenat ovakvog pravca vidimo i u aktivnosti Slovenske književne i umetničke akademije, koja u ime Dobra ujedinjuje istaknute umetnike iz slovenskog sveta i čiji sam član od prošle godine, što mi čini veliku čast.
– Da li pisac, stvarajući svet u svojim delima, može da utiče na svet oko sebe i da ga menja na bolje?
–Definitivno smatram da je tako. Živimo u izuzetno dinamičnom svetu, u doba visoke tehnologije i brzih komunikacija, u svetu punom drame i izazova u kojem veštačka inteligencija na ovaj ili onaj način postaje koautor moderne ljudske istorije. Verujem da je jedna od najvažnijih uloga i misija književnosti upravo to – da nastavi da formira istinske duhovne vrednosti i ideje, zahvaljujući kojima će naše društvo zaista biti zdravo. Verujem da će pre ili kasnije doći dan kada će svet postati prava oaza Dobra i Stvaranja.
– Kakva su Vaša novinarska iskustva?
-Moj profesionalni put je kako sam već navela, počeo upravo novinarstvom. Prvo u opštinskim novinama „Burgas Danas“, a zatim u nacionalnim novinama „Rad“. Član sam Saveza bugarskih novinara i kontinuirano objavljujem novinarske materijale vezane za književne aktivnosti Burgaske zajednice pisaca, gde sam trenutno zamenik predsednika, a od ove godine sam član redakcije nacionalnog morskog časopisa „More“. Verujem da koliko god različiti izgledali na prvi pogled, novinarstvo i književnost imaju mnogo zajedničkih tačaka preseka i divno se dopunjuju. A ako je novinarstvo način da se postavi tačna dijagnoza svakodnevnog života, onda je umetnički jezik lek koji leči bolesti. Novinarsko oko je poput Okamove britve, koja odseca nepotrebno kako bi ostavio važno i aktuelno. Književni pristup, nasuprot tome na poseban način, naglašava lepotu svakog detalja i fokusira se na jedinstvenost događaja i pojava. A kroz moć sugestije i ideja, obučenih u reči, svet se može promeniti na bolje. Naravno, ako je u ove, bilo novinarske ili lirske poruke, autor uneo deo svoje duše.
–Koja je vaša poruka čitaocima?
-Svakako, da ne zaborave koliko je svet, uprkos teškoćama, i dalje pun čuda, lepote i harmonije. Međutim, nažalost, vrlo često se se prvo fokusiramo na ružno i loše. Pesimizam je kao korov u prelepoj bašti. Ako prvo naučimo da vidimo lepotu u ljudima i stvarima koje nas okružuju, svet i naši životi će definitivno postati bolji.
Razgovor vodio Dejan Spasojević
Sa Bugarskog prevela Sunčica Radulović Torbica.
