Poznati ste kao pisac istorijskih romana. Naročito Vas interesuje period urušavanja Otomanske imperije i Hercegovine kao prostor na kome se vodi velika bitka za slobodu. Po čemu je nagrađen roman „Ilirik“ nov u Vašem stvaralaštvu, a u čemu je nadogradnja objavljenih romana („Zahumnika“ i drugih)?
Roman Ilirik, osim što možemo nazvati novim u smislu vremenskog poimanja nastanka dela, jeste nov i po pristupu sagledavanja istorijskih knjiga. Za razliku od prethodnih dela, ovde se na prvo mesto stavlja sudbina običnog čoveka, u odnosu na važne događaje koji su presudno uticali na propast jedne carevine i stvaranje novih država.
Zašto je toliko interesantan Omer-paša Latas? Mislite li da je tema identiteta kod nas vječna? Šta možemo naučiti od tog vremena i koliko je Andrić uticao na Vas?
Omer-paša Latas nije toliko interesantan, nego je to lik koji se u vremenu izrazitih suprotnosti po nacionalnoj i vjerskoj osnovi javlja na obe strane, možda čak i tri strane, ako uzmemo u obzir da monarhije, monarhije on. i na kraju generala u turskoj vojsci. Otuda je njegovo prisustvo izraženije u odnosu na ostale likove u romanu.
Tema identiteta kod nas jeste bitna iz više razloga, a kako vreme odmiče taj pojam se kristališe i postaje tvrd i oporan u našem okruženju. Logično, u tom smislu, idući u prošlost imao je sve manji značaj, a o tome sam pisao u romanu Bogumil.
Imajući u vidu da se svaki rad ispunjava kroz znanje i iskustvo, onda je neosporno da za tri decenija književnog stvaranja u Višegradu, već napisana dela sa ovih prostora utiču na mlađe autore. Tek u Višegradu sam se upoznao sa romanom Omer-paše Latasa, od našeg nobelovca Ive Andrića, a ako se još uzme u obzir da je Višegrad nadaleko poznat po Mostu Mehmed-paše Sokolovića, tada se vež za ovu biću dva grada: Mehmed-paša i Omer-paša. Samo to je dovoljno kao osnova za pisanje jednog dela o psihologiji konvertita.
Međutim, u ovom smislu želim da naglasim nešto drugo. Konkretno za roman Ilirik, meni su inspiracija bile pripovetke Svetozara Ćorovića i pesme Alekse Šantića. Nažalost, danas tako malo ljudi zna da je pesmu Ostajte ovde Aleksa Šantić napisao muslimanima koji su napustili našu zemlju posle Berlinskog kongresa. Ako se još pozovemo na pesmu Emina, onda je jasno kako su opisani likovi u pomenutom romanu Ilirik.
Da li se bavite istorijom da biste objasnili slobodu? Da li je istorija važnija od umjetnosti? Da li ćete nešto mijeniti u književnom postupku u narednim romanima?
Sloboda se ne objašnjava istorijom, jer se u svakom trenutku vodi borbu za neki vid slobode. Možda je kroz istorijska sagledavanja bitno samo to, što neke vrijednosti mijenjaju predznak. Tako se dešava da jedna ideja kojima su mase klicale danas nazivamo terorom režima. U tom smislu nije bitno da li je važnija istorija ili umjetnost, ali je bitna činjenica da umjetnost ukrasi istoriju . Savršen primer za to jeste Knjiga o Milutinu od Danka Popovića.
Što se tiče promenjena u možda nekim novim djelima, već sam najavio da prednost treba dati običnom čovjeku, eto baš kao naprijed pomenutom Milutinu. Više takvi likovi obrazlaže jedno vreme, nego životi vladara.
Interesuju Vas i sudbine uobičajenih ljudi. Koliko su Jakov, Mato, Ibrahim i drugi junaci „Ilirika“ sličnim današnjim Hercegovcima? Kakav je kod Vas odnos izmišljenog i stvarnog? Kvari li izmišljanje istorijsku istinu?
O sudbini uobičajenih ljudi već je bilo riječi, a pomenute likove iz Ilirika možete sresti svakodnevno širom Hercegovine. Naravno, u literaturi je bitno te likove nazvati drugim imenima, čisto iz razloga da se izbegnu neprijatnosti. Ta promejna imena je jedno i najveća razlika između izmišljenog i stvarnog. Da nije tako, čitaoci ne bi osjetili blistost sa dijelom, a još uvijek važi ona krilatica da je knjiga čovjeka najbolji prijatelj.
Kako vidite Berlinski kongres i njegov uticaj na današnje vreme? Koliko je vrijeme kojim se bavite aktuelno u odnosu na ono što nam se danas događa?
Berlinski kongres u Iliriku nije posebno naglašen. Opisano je samo ono što je svima dobro poznato. Međutim, jeste bitno nešto drugo, a to su granice! Iz tog razloga koristim naziv romana Zahumnici i Ilirik, ako se radnja dešava na širem prostoru današnje Hercegovine. Bitno je naglasiti da se kroz čitanje treba vratiti u ono vreme kada se radnja dešava. Otuda ćete lako zaključiti da su granice ponajviše u našim glavama. U to vrijeme Grahovo, Nikšić, pa i Pljevlja su bili dio Hercegovine, unutar Turske. Sada je ponovo vreme da se osvrnemo na Andrićeva dela. Kada se čita Travnička hronika, radnja se dešava u Travniku, vezirskom gradu u Bosni, ali u svijetu Ilirika, unutar Turske. Tako i Andrić koristi isključivo termin Ilirik za ove krajeve, a ja sam tu prostornu odrednicu koristio za naslov romana.
Naravno da to vreme jeste aktuelno i danas, a to je samo život u nastavku na ovim prostorima. Naša je sudbina da su nam sve priče otvorene i nezavršene, a za to je najbolji primer suda Kosova i Metohije i očuvanje i ispunjenje Kosovskog zavjeta.
Zašto se tako malo zna o Žani Merkus? Recite nam nešto o njoj, pa i neke podatke kojih nema u Vašem romanu? Kako ste otkrili tako značajnu ličnost?
Svakako, jedan od motiva pisanja romana Ilirik jeste značajan doprinos pojedinaca u borbi našeg naroda za oslobođenje, kasnije neopravdano zanemarenih. Jedna od takvih osoba je Žana Merkus. Iz nekog razloga naši dobrotvori ostaju potpuno zanemareni, a sa druge strane, lažni prijatelji visoko uzvišeni i duboko poštovani. O Žani je napisano dovoljno što se tiče ovoga dela, jer su joj posvećena dva poglavlja Žana i Jovanka. Sa likom ove princeze sam se upoznao kroz biografiju Luke Vukajlovića, za koga se takođe može reći da je njegovo junaštvo danas nepravedno započeto.
Ima li Hercegovina ili taj mitski Ilirik još uvijek duše i snage da može odoleti navali svakih zala ovog našeg modernog vremena? Da li ste pred oni što dolazi optimista?
Sve je to već proročki rečeno kroz stihove pjesnika:
„Pusto li ćeš ostati Nevesinje ravno,
Rasadniče srpstva i kolijevko lava…“
Tako je i danas. U prvi mah se čini bespomoćno kroz riječ pusto, ali drugi stih novu snagu daje i produžava priču u nedogled.
Vjerujete li da Vaša knjiga može mladom čovjeku pomoći da nađe pravi put? Da li ste zadovoljni odnosom društva i javnosti prema istorijskim temama? Šta može istorijski roman postići danas?
Knjiga može pomoći i mladima i starima, samo što ovakva dela čitaju uglavnom stariji naraštaj. Odnos društva prema istorijskim temama je i te kako naglašen, ali uglavnom kroz objave na društvenim mrežama. Istorijski romani nemaju neki značajniji uticaj na društvo danas, ali je bitno naglasiti da traje mnogo duže. Te objave na društvenim mrežama se biraju ponedeljak i istog trena, a o knjigama se priča i pišu kritike.
Skloni ste epskim zamasima. Da li nas čekaju još neke Vaše knjige o Hercegovini ili ćete se posvetiti nečemu savršenom novom? Želite li ostati pisac istorijskih romana?
Epske teme su nezaobilazne u Hercegovini. Najbolji primer za to su guslari. Kroz ovu, uglavnom dodatnu delatnost mnogih, u Hercegovini i danas ima na stotine epskih pesnika i to ne samo u bibliotekama i domovima kulture, nego na svakoj livadi ili proplanku, samo ako se sakupi odabrano društvo.
Istorijski roman će ostati glavna tema, jer kada se jedno poglavlje u našim životima završava, onda dolazimo do zaključka da: “Nema ništa novo pod kapom nebeskom…”, kako je već zabeleženo u drvenim spisima. Pravi primer za to jeste protekli građanski rat, u Hercegovini upravljen stihovima: “Nevesinjska puška po treći put puta…”
Razgovor vodio: Milenko Ivanović
