Dragan Veličković, trećenagrađeni za rukopis poezije na Sedmim Drinskim književnim susretima, pesnik, slikar, kantautor, dizajner.
Iza ovih biografskih podataka krije se umetnik lirskog pera, vezan za tradicionalne teme. Da li možete da nam kažete još nešto o sebi, čime biste se bolje predstavili našim čitaocima?
U Velikoj Sejanici na dvadesetak kilometara jugoistočno od Leskovca od 1963.godine kada sam rođen, zajedno sa pesmom rastem travnatim visovima, kladencima i bukovom hladovinom, tavorim. Ne znam tačno kada me poezija uzela pod svoje, kad me je uplela u svoje niti, možda još dok sam se igrao pored seoskog zapisa, stare divlje kruške, ili kraj kultnog kamena izvađenog iz temelja latinske crkve u Arničju. I posle ovoliko godina još uvek nisam siguran da li je to kletva, usud ili Božji dar. Pored stvaranja poezije na standardnom jeziku uporedo pišem i na prizrensko-timočkom, govoru svog rodnog kraja, pokušavajući da od zaborava sačuvam identitet, korene i veliki broj arhaičnih izraza i reči. Bavim se slikarstvom, dizajnom korica i komponovanjem uglavnom instrumentalne muzike na gitari. Muza je jedna jedina, i samo ona zna kad i gde će umešati svoje prste. Član sam udruženja pisaca Leskovca; UP ,,Čegar“ Niš; USUD ,,Poezija 016“ Leskovac; KK „Derven“ Grdelica.
Prepoznatljivi ste široj čitalačkoj publici. Zašto je za četrdeset godina stvaralaštva (od 1983. i objavljivanja prvih pesama) i saradnje sa mnogim uglednim književnim časopisima ovo tek četvrta Vaša zbirka?
Da, prve pesme sam objavio u tada poznatom jugoslovenskom časopisu za kulturu ,,Mladost“. Bio sam u punoj stvaralačkoj snazi ali su krenula turbulentna vremena. Počeli su ratni sukobi, inflacija, sankcije i bilo je vrlo teško u takvim okolnostima baviti se stvaralaštvom. Nisam prestajao sa pisanjem, ali nisam imao preteranu volju za objavljivanjem. Neke rukopise iz tog perioda sam i uništio. Objaviti knjigu ili pesmu je bila prosto nemoguća misija, naravno, ne i za retke ,,državne pisce.“ Posle dvehiljadite sam počeo da se vraćam lagano u ,,kolosek“. Teško je nadoknaditi propušteno vreme ali sam mišljenja da kvantitet nije od presudnog značaja.
Dobitnik ste više nagrada, i prve nagrade za rukopis poezije na Sedmim Drinskim književnim susretima, 2023. Šta za Vas znače nagrade, koja Vam je najdraža, a koju smatrate najznačajnijom?
Govoriti o nagradama je vrlo diskutabilno, ali je ipak određena potvrda vašeg stvaralaštva i svakako podsticaj za dalji rad. Neko reče…trenutak sreće i opet si sam sa svojom pesmom. Od dosadašnjih priznanja, nagrada na Sedmim Drinskim susretima u Zvorniku mi je najdraža, dok nagrada IZVOR predstavništva Republike Srpske u Beogradu i časopisa ,,Žrnov“ najznačajnija. Mada bi se moglo i obrnuto reći.
Svestran ste umetnik. Čime se trenutno bavite? Koja umetnička disciplina je najbliža Vašem srcu – poezija, muzika ili likovni i dizajnerskei izazovi? Da li pripremate nešto novo?
Trenutno pored pravljenja planova promocija za nagrađenu zbirku ,,Kumova slama“ radim muziku za etno pesmu ,,Cveta“ za koju sam pisao muziku i tekst. Uskoro završavam zbirku pesama na dijalektu i polako pripremam rukopis za neku buduću knjigu. Što se tiče najdraže discipline tu je mrtva trka. Mada u poslednje vreme poezija uzima primat. Vrlo je teško kada čovek ima više interesovanja i talenata. Po nepisanom pravilu ni u jednoj se oblasti ne ostvari maksimalno. Postoje izuzeci ali su vrlo retki.
Malo je pesnika koji i komponuju svoje stihove. Da li Vam taj dar za muziku pomaže da Vam i pesme budu melodične, da imaju svoj unutrašnji ritam? Kakva su Vaša iskustva kao kantautora?
Može se reći, jer pesma bez osnovnih elemenata kao što je ritam i melodičnost značajno gubi na lepoti i kvalitetu. Iste elemente moraju da sadrže i crtež i muzika. U principu komponujem na svoje tekstove, mada se dešava ako mi se dopadne tekst nekog prijatelja da uradim muziku. Namerno kažem ,,tekstove“ jer za muziku pišem na potpuno drugačiji način.
Koju pesničku formu osećate kao više svoju – pišete i vezani i slobodan stih?
Dragan: Možda će zvučati čudno, ali ja se najkomfornije osećam u vezanom ili rimovanom stihu. Tako da mi je rima prioritet, bez obzira na tematiku. Ali ne bežim ni od slobodnog, ako osetim potrebu i pesma me povede u tom smeru. Nisam od pesnika koji pesmu pišu u jednom dahu, moja pesma mora da odboluje sa mnom, odleži u postelji, i sa istorijom bolesti uđe u rukopis. Ja sam staromodan pesnik.
Objavili ste zbirke Šta sve stane u jednu ljubav, Na hlebu i vodi, U hodu me uhode. Da li imate svoje pesničke uzore? Pesnike koje posebno volite?
Teško pitanje. U zavisnosti od perioda, kako sam sazrevao, moj senzibilitet i interesovanja su se menjali. Kao i većina starijih osnovaca, učio sam Jesenjina napamet. Onda su sledili naši klasici Milutin Bojić, Sima Pandurović, Vladimir Petković Dis… Prošao sam i Bukovskog i Prevera i Barbare, ali su mi neprevaziđeni Brana Petrović, Ljubomir Simović, Milosav Tešić i da ne nabrajam, čitava četa. Puno sam čitao i dan danas to radim. Jednom sam prijatelju u šali rekao da mora da pročita kamion knjiga da bi bio dobar pisac.
Šta mislite, da li se poezija danas dovoljno čita? Da li imate neki savet za (svoje) čitaoce, ili za one koji bi da krenu na put poezije i/ili književnosti?
Mislim da je produkcija velika, a ima vrlo malo kvalitetne poezije. No ja nemam ništa protiv da ljudi pišu. Mislim da ionako svako čita svoju knjigu, i da nije poznat ni u svojoj ulici (kao ni ja). Postoji jedan određeni krug, njih desetak ,,elitnih“ koji se međusobno tapšu po ramenu i to je nažalost naša realnost. A savet za buduće književnike bi bio, ako žele da celog života budu Sizifova senka, neka im je uzdravlje i sa srećom.
Razgovor vodila Jasna Milenović
