MAGIJA REČI TRAJE
Književnica Gordana Jež Lazić piše poeziju, prozu, književnu kritiku, esejistiku, a bavi se i ponekim novinarskim žanrovima. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske, redovni je član Matice srpske, te član Instituta za dečju književnost u Beogradu, SPKD Prosvjeta Pariz i Asocijacije pesnika sveta u Rimu, Poetas del Mundo. Objavila je zbirke poezije: Kad se sreća zove Kaća; Broj 64A; Matematika slobode; Narod od pesme veći; Srcevedac i Kako, Vuče, deca uče i roman Put do istine. Njena nova knjiga za decu Kako, vuče, deca uče ocenjena je kao inovativna i interaktivna.
Vaša knjiga za decu Kako, Vuče, deca uče privukla je veliku pažnju publike, predstavljena je na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu prošle godine, u Kući Đure Jakšića i na nekoliko festivala do sada. U čemu se ogleda inovativnost?
– U igri na jezičkom fonu. Iz cipelica savremenog detinjstva reči teške valjalo je smestiti u pesme lake iz nekoliko razloga. Pre svega, edukativni sloj potrebno je uskladiti sa brzinom protoka informacija u ovovremenom svetu, a sačuvati primat kreativnog podsticaja u odnosu na instant informaciju. Takođe, osećaj deteta da se sa zahtevnim rečima, kakvi su npr. nazivi stilskih figura ponekad, susrelo tek usput, u sadržajno pitkim, sažetim, razigranim pesmama na ranijem uzrastu, jača samopouzdanje samim prepoznavanjem tog fonetskog sklopa na starijem uzrastu i podsećanjem na prvi susret sa tom rečju, emotivno, melodijski i semantički. Konačno, ja sam u ovoj priči samo pesnik, dečji dobar drug, i namera mi je bila da deci pokažem da reči nude beskrajno prostranstvo igre i da magija reči traje, jer reči su ljudska tvorevina i samo čovek može da im unese suštinu, a to su – misao koja oseća i osećanje koje misli.
Knjiga je interaktivna, jer deca mogu da je pišu zajedno s Vama, ostavili ste im prostora za rad. Šta sve deca mogu da nauče na taj način?
– Kao i u svakoj igri, i interaktivnost jedne knjige je svojevrsna ekspedicija, u kojoj deca mogu da susretnu različite pojmove, te u ovoj knjizi deca ne uče, nego otkrivaju značenja reči. Osim pomenutih osnovnih stilskih figura, otkriće pokoju novu reč, leksički pojam, gramatičko pravilo, gde-gde pisca ili književnog junaka i osetiti atmosferu asocijativnosti, a da bi snalaženje na ovoj maloj jezičkoj mapi bilo lakše, tu su boldiranjem i italikom istaknute smernice. Ponegde će zapisati svoju misao, pesmu, priču, stilsku figuru, ili možda oslikati pesmu, u zavisnosti od inspiracije i uzrasta, jer knjiga je zamišljena kao igra sa kojom se raste.
Kakvi su utisci sa promocija, naročito kakve povratne informacije dobijate od najmlađih čitalaca?
– Interesantno, knjiga Kako, Vuče, deca uče izrasla je iz istoimenog stiha iz pesme Azbuka, koju su deca već po objavljivanju u Danici za mlade Vukove zadužbine izvodila na svojim priredbama u Kikindi i Čačku. Malo je reći da sam bila oduševljena kada sam dobila snimke, jer delo za decu se ne završava sopstvenim krajem, nego povratnom reakcijom dece. Ima ovaj žanr sopstveni krug: pisac – delo – dete, a nit koja nas povezuje je emocija i nemoguće je dobiti tu povratnu emociju „dođi da kroz igru zajedno otkrivamo svet“, ako dete nije sigurno da svet razumete iz njegove perspektive ovde i sada. Istovremeno, to je i ogromna odgovornost, deca su vam ukazala poverenje (setite se Egziperijevog „Malog Princa“). Tako je nastala knjiga i zato je u njoj ostavljen mejl na koji moji mali-veliki čitaoci mogu da mi pišu. Kada je jedna od pesama iz ove knjige, Guščije pero, na festivalu „Bulka“ u Vrbasu ponela nagradu publike, pomislila sam: Nema dalje. Birala su je deca. O ovom nisam ni maštala. Priča je, ipak, otišla dalje. Desetogodišnja Lena Dakić iz Prigrevačkih čitalića napravila je izuzetnu analizu čitave knjige Kako, Vuče, deca uče i ta kritika iz pera deteta zauvek će za mene imati posebno značenje. Nedavno, na festivalu „Deca su ukras sveta“ u Vršcu, Dečji hor „Zvončići“ i prof. Olgica Čeh iznenadili su me izvođenjem četiri komponovane pesme iz knjige Kako, Vuče, deca uče. U međuvremenu petogodišnja devojčica iz Sarajeva posle promocije na Sajmu knjiga u Beogradu mi je javila da je poželela da postane pesnik. Na Tribini Instituta za dečju književnost i UKS; u Kući Đure Jakšića i Biblioteci „Jova Jovanović Zmaj“ u Beogradu; Zimskoj bajci Radio Beograda; Radio Beogradu; na Vitezovim festivalima; na 56. Drainčevim književnim susretima – u Blacu, Žitorađi, Kuršumliji i Prokuplju, kao i na pomenutim Festivalima u Vrbasu i Vršcu gostovala sam sa našom izuzetnom pesnikinjom za decu Gordanom Roglić Stijačić. Sva naša druženja sa decom bila su veoma posećena, posebna, inspirativna i sva želimo da ponovimo. Neka su bila dirljiva i zbog tako velike posećenosti uprkos veoma hladnom, ili veoma toplom vremenu. Ono što će mi ostati najupečatljiviji doživljaj je, naravno, predstavljanje knjige Kako, Vuče, deca uče za prvi program RTS na Školskom danu prošlogodišnjeg Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu.
Dela za decu su samo deo Vašeg stvaralaštva. Zbirka pesama „Srcevedac“ postala je okosnica Vaše poetike. U čemu je ona Vaše ogledalo?
– Srcevedac je stara slovenska reč koja znači – onaj koji vidi srcem, koji razume ljudsku dušu. To je misao koja me je vodila decenijama pre no što sam se sa samim pojmom koji je objedinjuje susrela, otud moj srcevedac „vidi, vodi i vida srcem“. Kompoziciono, knjiga je podeljena u devet celina, ukovrenih pesmama Reč i Svetlost, jer kako slovi jedan stih iz ove knjige: Reči su skupe i – ako je reč početak sveta i logosa, onda nama ne preostaje ništa drugo do da nam reči budu dostojne svetlosti.
Poeziju, prozu, književne prikaze, osvrte, eseje i intervjue objavljivali ste u: Danici, Ježurku, Zmaju, Stremljenjima, Savremeniku, Krilu, Književnim novinama, Novoj zori, Književnom životu i Našoj reči (Rumunija), Novoj stvarnosti i časopisu Sutra (Republika Srpska), Saborniku, Godišnjaku Instituta za dečju književnost, Iskri, Rasen-u, Tragovima, Fokus vestima i Književnoj radionici Kordun. Koja književna dela i koje teme su privukli Vašu pažnju u segmentu proučavanja literature?
– Dela naših savremenika. Hteli mi to ili ne, okolnosti neumitno utiču na naš životni put, pa samim tim i književni. Istorijski procep iz kojeg je izrastala generacija književnih stvaralaca samog kraja 20. i prvih decenija 21. veka za srpsku književnost bio je višestruko zahtevan. A iza ovog eufemizma prelomila su se: dva milenijuma, dva antagonistički postavljena društvena sistema, dva tehnološki potpuno različita sveta i dve socio-psihološki i filozofski ničim spojive, a vazda uparene istorijske pojavnosti, s jedne strane – ratovi, agresije, stradanja, progoni, a s druge strane mir, miroljubivost, filantropija, borba za opstanak – i kod nas i planetarno. Izazov mi je bio da pratim fokuse, percepcije, ali interakcijski, inovativni i prognostički segment u književnom razumevanju ovog doba.
Satirične priče objavljujete u zbornicima IK „Alma“ u Beogradu. Kako je satira postala naš nasušni pogled na svet?
– Satira, kao i ostali književni žanrovi, određena je pre svega autentičnošću poetke jednog autora. Temporalno, ona svoje književne korene ima još u antičkoj komediji i ne postoji period prema kojem su autori koji imaju žicu za satiru ostali indiferentni. Pre bih podsetila da satira paralelno sa komediografskim iz antike vuče i svoje filozofske korene. Otud smatram da je književna satira i danas stvar ličnog afiniteta. Kao što sam u književnoj kritici pobornik afirmativne reči, jer ono što se vrednošću izdvaja treba i podržati, tako i sa stanovišta satire, ne podržavam kritiku zarad kritike, naročito ne masovno odobravajuću, jer takva kritika često graniči sa neučtivošću. Satiru danas vidim kao podršku malom čoveku, marginalizovanom, neupotrebljivom, a svetu i veku preko potrebnom.
Bavite se i drugim vidovima stvaralaštva. Koliko su novinarstvo i urednički rad u sprezi sa književnim stvaranjem?
– Kada u svet književnosti zaronite kao autor, u stvari ulazite u čitav jedan svet neiscrpne inspiracije, istorije i teorije književnosti, njene multidisciplinarnosti i tek tada postajete svesni na koji način ste deo svoje književne epohe. Zato mi je izazov da paralelno sa esejističkim radom zabeležim i intervju sa autorom dela o kojem sam pisala. S druge strane, uredništvo mi se u početku činilo kao sasvim lična priča, način na koji sklapam svoje knjige; otpočetka nastaju u celosti, već sa prvom pesmom novog ciklusa znam kako će izgledati kompozicija cele knjige. Posle mi je to postalo interesantno i predlagala sam svojim savremenicima urednička rešenja njihovih rukopisa. Čudesan je taj deo priče kada knjigu stilski, lektorski, urednički doterujete i puštate u svet, jer znate da će s njom i jedan sasvim mali deo vaše estetike otići u večnost.
Kako naučno proučavanje književnih dela i njihovo proučavanje pomaže Vama kao piscu?
– Hrabrost da se odvažim na iskorak u naučno bavljenje književnošću dugujem pre svega Institutu za dečju književnost u Beogradu i dr Milutinu Đuričkoviću. Žanr književnosti za decu i mlade u ovom trenutku veoma je izazovan. Nakon podugog zatišja ovaj žanr doživljava svoju renesansu; uz to, uveliko smo zakoračili u novi milenijum, osnovne karakteristike žanra ostaju, ali stilistiku valja prilagoditi percepciji savremenog deteta, koje odrasta u raskoraku između uspavanke, mita, bajke i basne, s jedne strane, i robotizovanog sveta i tehnološke instant kulture, s druge strane. Književnost za decu u tom procesu ima krucijalnu ulogu i u pedagogiji, psihologiji i sociologiji detinjstva, jer nam omogućava da u vrtoglavom tehnološkom ubrzanju sačuvamo emotivnost kao ključnu komponentu razvoja na putu ka samoaktuelizaciji i stvaralačkom razvoju ličnosti. U tom smislu interesantan mi je metodički pristup u stvaralaštvu za decu. Van ovog žanra ponekad mi je izazov da se na ovaj način posvetim samo jednoj pesmi, ali to je već zadivljenost, duboko poštovanje prema jednoj književnoj tvorevini i nema uticaja na moje stvaralaštvo.
O Vašem delu pisali su i govorili ugledni književni kritičari: dr Voja Marjanović, dr Zorica Turjačanin, tadašnji predsednik Kulturno-prosvetne zajednice dr Goran Đorđević, tadašnji predsednik Vukove zadužbine dr Miodrag Maticki, predsednik Instituta za dečju književnost dr Milutin Đuričković. Koliko je to sve podstrek, a koliko obaveza?
– I jedno i drugo, naravno. Kada zaista nemate nikog i ništa osim sopstvenih snova, onda vam se susreti sa ovakvim ljudima (a oni su pre svega bili i jesu veliki ljudi) ukazuju kao nebeski znakovi pored puta, kao uslišene molitve. Svi su oni bili moji mentori – književni, književno-kritički, urednički i svaki razgovor s njima je bio blagorodan. Među čovečnošću i delom velikim ljudima koji su mi pružili podršku je i naš veliki posnik, Nedeljko Popadić. Čast je i blagoslov doživeti podršku ovakvih ljudi. Odgovornost, i te kako. Autor je uvek višestruko odgovoran: sa strahopoštovanjem prema daru s kojim je rođen – od Gospoda je; prema onima koji su mu svojim teško stečenim imenom ukazali poverenje i pružili podršku; prema čitaocima; prema istoriji i konačno, prema samom sebi – u svakoj novoj knjizi biti bolji nego u prethodnoj.
U pripremi je knjiga satiričnih priča ili još nešto drugačije?
– U ovom trenutku dve zbirke poezije: Pravopisna norma tišine i za decu Zašto ne sme. A do kraja godine svakako još nešto, jer u decembru imamo divan povod za druženje – dvadeset i pet godina od izlaska moje prve knjige.
Šta biste poručili nekom ko bi želeo da postane pisac?
– Ostanite svoji! Naši snovi su s nama rođeni, sami nas vode.
Razgovarala: Slađana Milenković
