– Mislim da je moja najava za intervju sa ,,piscem“ nedovoljno adekvatna za sve ono što ti radiš. Budući da smo se upoznali i združili tokom rada na pomenutom romanu, razgovaraćemo kao i obično što razgovaramo, sa TI, ako se slažeš?
MDM: Naravno. U potpunosti sam saglasan. Ono „Vi“ jeste izraz poštovanja, ali u našem slučaju prirodno je da razgovor nastavimo na „ti“. Važno je za čoveka i poštovanje i prirodnost, i evo pitam se, nismo li i jedno i drugo negde zaturili duboko u džep, nismo li to izgubili? Nadalje ćemo na ti, jer bi ono „Vi“ pravilo distancu, a čoveku je potrebna bliskost, nikako distanca.
– Roman ,,U sebi zatočeni“ je epohalno delo, stvaralački i misaono zrelo, košnica umetničkih postupaka, a celom svojom ,,težinom“ naslonjeno na rusku književnost, prevashodno na Dostojevskog. Kako je nastala ideja za roman i zašto ,,U sebi zatočeni“?
MDM: Najpre, hvala ti što misliš da sam stvorio epohalno delo, stvaralački i misaono zrelo. Ako i jeste tako, naprosto imam potrebu da naglasim da svako ko stvara treba da nauči da je samo majušna ruka u Ruci vrhovnog Stvaraoca, Boga, dakle, stoga nikada neću moći da razumem sujetu i gordost koje, nažalost, i te kako ima i u književnom svetu. Uvek kažem – samo se glup čovek gordi i nadam se da nisam baš toliko glup, iako nisam ni naročite pameti.
Da, roman jeste oslonjen na rusku književnost, ili, još preciznije, na dušu, koja jeste fokus moga interesovanja, baš kao što je to i u slučaju genijalnog F.M.D. Nije dovoljno samo se nadviriti nad čovekovom nutrinom, to je površno, a površnost nije dobra. Ukoliko se vodite time da iza sebe ostavite kvalitetno književno delo, nužno je pohoditi ljudsku dušu, razgrnuti je, sloj po sloj i doći do njene srži – o, do čega se tu sve može doći. Kakva veličanstvenost! Ali i pakao! Da, pakao! Jer, sve je u nama. Raj i pakao. Ljudi te dve kategorije uglavnom doživljavaju kao nešto izvan njih samih, a zapravo nije tako. Sve je u nama i mi smo u svemu.
Sama ideja, to slobodno mogu reći, i jeste se začela u tom mom naumu da ljudsku dušu otkrijem i razotkrijem, bez koketiranja, dakle, u potpunosti jasno i iskreno. Stavio sam ispred sebe za cilj – dvoboj suprotnosti, svetla i tame, čestitosti i nitkovluka, čednosti i razvrata i pustio likove koje sam stvarao da međusobno opšte pri čemu sam uvek naginjao ka svetloj strani i nastojao da tu mračnu čovekovu stranu barem malo ublažim, da čovek shvati i razume da je preumljenje svima moguće. Kada kažem „ublažim“ ne mislim na to da mrak u čoveku predstavljam ublaženo, to nikako, već da stanje takvih likova dovedem u, hajde tako da kažem, podnošljivo stanje.
Naslov „U sebi zatočeni“ stoga, jer smo svi mi nekada u sebi zatvorenici koji ili „robijamo“ zbog samih sebe – udaljeni smo od ljudi, čak dolazi i do prezira, ili smo zatvorenici u svoju nutrinu zarad jedne više, svetle ideje – radi stvaralaštva i duhovnog uspinjanja. Pa, neka svako od nas da odgovor na pitanje – gde je to zatočen, u nekim delovima svoga života? Eto nam preispitivanja, svima. Preispitivanja koje je nužno za razvoj čoveka kao ličnosti.
– Kako bi ukratko opisao tematiku i poruku romana, a da ne otkriješ previše, već pozoveš čitaoce da je sami pronađu?
MDM: Ovo me asocira na ovo jevanđeljsko: „Kucajte i naći ćete“. Ovo je, po po mom mišljenju, najbolji način da čitaoce pozovem da pročitaju delo koje sam stvarao čitavih šest godina. Kroz delo se proteže potka pravoslavne duhovnosti, ali nenametljivo, gotovo nezapaženo, a tu je, u čitavom delu.
Tematika romana jeste, nadam se, afirmišuća za današnjeg čoveka koji se zagubio u vlastitoj nesavršenosti, a gordost mu ne da podigne glavu ka nebu i tamo nađe odgovore na sva pitanja. Sukob svetlosti i tame, prijateljstvo i izdaja, zaluđenost idejama koje nemaju oslonca u onom neprolaznom te stoga bivaju osujećene, radost davanja, ljubav, ona potpuna, ali i jedna vrlo iskrivljena predstava o ljubavi koja moje junake dovodi do duševne bolesti, nesavršenost čovekovih zakona, eto, u najkraćem – sve su to teme koje se prepliću kroz čitavo delo.
– Pisao si roman nekoliko godina, budući da se čovek iz godine u godinu emocionalno menja, jesu li i likovi imali te promene i gde vidiš te razlike u pogledu na svet s početka i sa kraja pisanja?
MDM: Mislim da sam emotivno zrela ličnost. Šalim se malo. Ali, ozbiljan sam kada kažem da je šala, duhovitost, nužna za psihičko zdravlje čoveka. Svi likovi su bez gušenja odživeli kroz roman, nisu saplitani niti sam ih ograničavao, slobodni su, a to je meni negde najvažnije. Likovi su profilisani unapred, ali sam im dozvolio i izvesna odstupanja u toku stvaranja. Promena je bilo, ali samo neznatnih i to u smislu produbljivanja samih likova. Pogled na svet je ostao identičan, ipak.
– Da li je to onaj stvaralački proces o kojem umetnici tako zdušno govore?
MDM: Stvaralački proces jeste vrlo složen, a njegov sastavni deo može biti i u tim promenama koje si pomenula, ali ne i nužno. Važno je, barem meni, da se ne robuje unapred osmišljenoj formi, ali ipak i da se zadrži osnovna ideja vodilja, osnovna zamisao. Stvaralačkog procesa nema bez stvaralačkog zanosa. Da, zanosim se. Opet šala, ali ozbiljna ovaj put. Ozbiljna šala, da, postoji i to.
– Veliko priznanje za roman je stiglo od žirija konkursa izdavačke kuće ,,ASoglas“ sa sjajnim obrazloženjem. Da li si verovao u svoj roman i koliko ti znači to priznanje?
MDM: Imao sam i još uvek imam veoma izraženu intuiciju (naravno i veru) u vezi sa svojim romanom koji je nagrađen na 6. DKS. Rukopis sam poslao u poslednjem trenutku, jer inače ne pratim književne konkurse i gotovo da i ne promovišem svoja ranija dela. Ako ću birati između promovisanja prethodnih dela i stvaranja novih, izabraću ovo drugo. U stvaranju je sva lepota, po mom mišljenju. Gotovo sva. U stvaranju se može desiti čak i to da čovek postane sam sebi prorok kroz neki od svojih likova što se meni desilo sa mojim trećim književnim čedom, sa romanom „Zločin u kleveti“. No, to je druga i duga tema, pa da ne razuđujemo previše priču. Uglavnom, verovao sam u sebe i u svoje delo, ali iznad svega verovao sam da Bog postavlja sve u našem životu baš na mestu i u vreme koje treba. U tome je velika mudrost, ključ za mnogo toga u životu. Strpljivo čekati i verovati Stvoritelju – eto, jednostavno je. Ali, ljudi hoće sve i odmah. Priželjkuju slavu unapred i pre nego su zapisali i jedan jedini redak svog dela. To uništava potencijal pisca (ako ga i ima). Nego, smiriti se i pisati dušom bez sujetnih želja. Uveren sam da će jedino dela pisaca koji nisu sujetni nadživeti same pisce. I, priznaću – sasvim mi je prihvatljivo i čak mi je to negde i molitva – da dođem do većeg broja čitalaca tek nakon svoje fizičke smrti. Tek to bi bio pokaz da sam zaista dobro upotrebio dat mi talenat. Sve ostalo, uglavnom je sujeta. U redu je da nam prijaju priznanja od ljudi, to je prirodna stvar, ali ne treba se razmetati svojim dostignućima i uspesima. Smirenje, najpre i ispred svega. Priznanje mi i te kako znači i to upravo kao karika u onoj mojoj već pomenutoj molitvi – da iza sebe ostavim vredna književna dela koja će me nadživeti. Da li će to zaista tako i biti, to niko sa sigurnošću ne može znati, ali unutrašnji glas mi govori da nastavim. Svakako, bez pisanja moj život gotovo da je i nezamisliv iz ove perspektive. I, da – priznanje mi znači i iz razloga što je konkurs bio regionalnog tipa, što je bilo dosta sjajnih književnika i što je sve bilo pošteno. Sve to skupa zaista jeste povoljan vetar u jedra za dalje stvaralaštvo. Obrazloženje žirija jeste sjajno, izuzetno, ali ja sam ga doživeo i kao svojevrsni zadatak – očekujemo od tebe i dalje ovako sintetizovana i snažna romaneskna ostvarenja kao što je to predsednik žirija, ujedno i jedan od recenzenata, dr Đuričković izvoleo pomenuti u samoj recenziji. Zahvaljujem se dr Đuričkoviću na ovome i gotovo da mogu obećati da ću ispuniti ova očekivanja, jer smatram da će sledeće delo biti bolje, a to je cilj svakog stvaraoca.
– 29. oktobra na Sajmu knjiga predstavio si svoj roman na štandu Republike Srpske. Kakvi su tvoji utisci sa promocije, ali i utisci publike? I gde čitaoci mogu pronaći i kupiti tvoj roman ,,U sebi zatočeniˮ?
MDM: Predstavljanje autora ASoglasa na nedavno održanom 65. BMSK, po mom mišljenju, bilo je vrlo dostojanstveno, zapaženo i uspešno. Raduje me da smo svi jedna velika porodica čija je glava g. Dejan Spasojević, direktor ASoglasa koji zajedno sa suprugom Sanjom ima izuzetnu energiju i okuplja ljude oko iste ideje, ideje koja je svima nama na ponos i međusobno poštovanje. Nastavimo zajedno sa istim ciljem, vratimo kulturu tamo gde joj je mesto.
Roman „U sebi zatočeni“, s obzirom da je tek izašao iz štampe, za sada možete kupiti u prostorijama ASoglasa u Zvorniku ili poručiti putem maila: asoglas.zbornik@gmail.com
Direktor ASoglasa će vas, vrlo verovatno, obavestiti kada roman bude u knjižarama.
Takođe, iskoristiću priliku i da najavim predstavljanje svog romana „U sebi zatočeni“ u Zvorniku, 10. 12. od 18 časova u Domu omladine. Radujem se ponovnom susretu sa Zvorničanima i verujem da će to biti divno književno veče. Zapravo, obećavam to, ukoliko dođete. Jer, bez zajednice nemamo ništa. Svakako, direktor ASOglasa, g. Dejan Spasojević će javnost i detaljnije informisati o ovome, i o eventualnim promenama. Za sad je ovako, pa, vidimo se, Bože zdravlja.
– Rusija i Dostojevski su tvoja inspiracija i divljenje. Kada si shvatio da je ruska književnost ono što naliči tvom stvaralačkom duhu?
MDM: Shvatio sam to još davno, neposredno nakon prvog pročitanog dela F. M. D. Možda će nekome ovo zvučati donekle suludo, ali osećam živo prisustvo Dostojevskog u svom životu. Bogu hvala na toj milosti. Centar zbivanja nam je čovek, raskrinkavamo unutrašnji mrak i ne bežimo od njega, naprotiv, verujemo u vaskrsenje čoveka – to je stvaralački duh koji je pokretao Dostojevskog, a pokreće i mene decenijama nakon njegove fizičke smrti. No, fizička smrt je suštinski nevažna stvar. Bitno je jedino vaskrsenje i vera u njega. Vera deteta.
– Pored romana ,,U sebi zatočeni“, autor si još tri knjige: duhovno štivo ,,Nazirej“ 2009. Uz blagoslov episkopa Lavrentija, ,,Žrtvenik ljubavi“ 2013. i ,,Zločin u kleveti“ 2016. godine. Kakve su to knjige i kojim putem je išlo tvoje stvaranje?
MDM: Nazirej je duhovno štivo sačinjeno od sedam (ne slučajno sedam) zasebnih delova. U svakom od njih je predstavljen put čoveka ka Tvorcu, neka vrsta duhovnog opita. Tadašnjem Episkopu šabačkom g. Lavrentiju poslao sam rukopis radi dobijanja blagoslova. Drago mi je što pominjemo episkopa Lavrentija sada. I to je svojevrstan pokaz da smo živi, i nakon upokojenja, pa, ko može to da razume, da shvati i prihvati – dobro je. Uglavnom, episkop Lavrentije je ne samo blagoslovio naštampavanje „Nazireja“ već je i pobuđen onim što je pročitao napisao i dirljiv predgovor kog ja zaista nisam dostojan. I to nije fraza. Nisam čovek fraze. Naime, delo „Nazirej“ je uporedio sa „Lestvicom“ Sv. Jovana Lestvičnika, napisao da sam poput Dostojevskog na tragu ljudske duše, pomenuo je u sličnom kontekstu i našeg divnog Lazu Lazarevića, rekao mi u jednom od naših razgovora da nakon Sv. Vladike Nikolaja niko nešto takvo nije napisao. To su zaista velike reči, reči na oštrici. Na vama je kako ćete ih prihvatiti. Možete se pogorditi, a možete se još više smiriti. Moje je mišljenje da sam se pogordio hvalospevom pomenutog vladike – ne bih nakon „Nazireja“ napisao više niti jedno delo. Bog gordima uzima talenat, jer nam ga ne daje da bismo se razmetali njime. Suština je u služenju drugome kroz talente, ne u gordosti. Sve u svemu, tiraž od 500 primeraka je rasprodat u svega dva meseca. Eto, šta znači blagoslov episkopa. Blagoslov, a ne kvalitet dela, jer o kvalitetu svojih dela ja ne mogu da govorim. Pretenciozno bi bilo i gordo. Žrtvenik ljubavi je logičan nastavak na „Nazireja“, sa istom tematikom. A onda, nakon „Žrtvenika ljubavi“ potpuno iskoračujem u, po mom mišljenju, najkompleksniju formu u književnom stvaralaštvu, zakoračujem u svet romana. „Zločin u kleveti“ je roman u svakom smislu te reči, pisan u maniru ruskih klasika. Recenzent ovog mog dela, prof. književnosti Svetlana Katić takođe nalazi sponu sa L. Lazarevićem i napominje korišćenje arhaizama u delu. Naravno, i njeno priznanje mi je značilo u daljem stvaralaštvu. Zanimljivost kod ovog mog trećeg dela, „U sebi zatočeni“ jeste to da sam ovim romanom prorokovao sebi svoj život narednih nekoliko godina, što sam već i pomenuo. Doživeo sam hudu sudbu svog glavnog junaka, istina, manje težine. No, nadživeo sam učinjenu mi klevetu i izgradio se kao ličnost. Slava Bogu za sve. Ovo na ruskom zvuči još lepše. Da, volim Rusiju. Veoma.
– Šta ti pruža pisanje?
MDM: Pisanje mi donosi mir i radost. Dodir sa svetinjama. Sa Bogom. Sa nebom. I sa čovekom, obećanom i mogućom svetinjom. Nisam od onih što se „prazne“ preko papira. Mi treba da ispunimo, ne da praznimo, nikoga, pa čak ni sebe.
– Osim što pišeš, ti si ikonopisac, baviš se duborezom, umetničkom fotografijom, a najviše od svega poimanjem lepote življenja. Reći ću da si ti umetnik sa velikim U i da sve ono što ti daješ za umetnost ona tebi ne može nikada da uzvrati ili pak može?
MDM: Opet, hvala ti na ovim rečima i što me doživljavaš tako. Za sebe ne kažem ni da sam pisac, niti ikonopisac, niti fotograf, niti duborezac. O meni neka drugi prosuđuju, kao što si ti to u ovom slučaju učinila. Moje reči, kada bih za sebe rekao da sam umetnik, ne bi imale baš nikakvu težinu, i zato to od mene niko neće čuti. Neće, jer je veličanje sebe nerazumno. Istina je da sam posvećen pisanju, ikonopisanju, fotografiji i duborezu. Sve su to moje ljubavi za koje dajem čitavog sebe. Nekada je teško postaviti prioritete, ali uglavnom radim po osećaju. Sve u svoje vreme i po trenutnom nadahnuću. Forma obezvređuje talenat, a takođe i kada unapred odrediš kada ćeš i šta stvarati od onoga što si pomenula. Važno je pratiti unutrašnji osećaj i to je dobro. To je u redu.
Umetnost mi uzvraća. Da, i te kako. Uzvraća mi kroz divne ljude i nova poznanstva. Ništa lepše od toga kada duša priđe duši, a to je kroz umetnost najizraženije. Zahvalan sam na ovome.
– Kad smo razgovarali o ovom intervjuu, ti si govorio o jednom događaju kada si imao pet godina, koji nam može otkriti nešto više o toj veri u večnost i poimanju lepote življenja?
MDM: Da. To je poseban događaj koji se duboko urezao u dušu petogodišnjaka. U redu, hajde, otkriću taj deo svog detinjstva, jer smatram da može biti nekome od koristi ko bude ovo čitao. Inače, u prirodi sam introvert, ali za ovu priliku i iz pomenutog razloga „iskočiću“ nakratko iz sebe. Priča ide ovako… Tog dana nisam mogao ići u vrtić pa me je pričuvala komšinica, divna žena, Milka. Pred spavanje (ono popodne) odjednom i bez ikakve prethodne najave sam je upitao: „Da li ću ja umreti“? Zbunjena žena posle nekog vremena je odgovorila da svi jednog dana umiremo. Nakon tih reči briznuo sam u plač. Jednostavno, moja duša se nije mirila sa takvom mogućnošću. Sada pouzdano mogu da kažem, svima i uvek: Nema smrti! Smrt je fabrikovana! Izmišljena. Postoji večni život. Nažalost, svedoci smo da su ljudi ovo sve izmešali pa misle da je smrt stvarnost, a vaskrsenje izmišljotina. Teško mi je kada čujem ljude da tako razmišljaju. Pitam se, kako li je teško živeti bez vere? Svojevrstan pakao, jamačno. Lepota života, tu je, samo je treba prepoznati i negovati u duši.
– Kada si spoznao da voliš umetnost i opredelio se za nju?
MDM: Još u ranom detinjstvu. Uzor sam imao najpre u majci, jer ona je žena izuzetno istančanog osećaja za lepo. Gnjurio sam kroz oblake u detinjstvu, sećam se toga dobro.
– A kada je umetnost postala tvoj način života?
MDM: Umetnost kao moj način života postaje objavljivanjem mog prvog književnog dela, 2009. godine.
– Ti si s druge strane, one sučeljene samo naizgled, završio Vojnu akademiju, pomorstvo kao prvorangirani u klasi, radio si do 2006. U Crnoj Gori u Ratnoj mornarici, a od tada do danas radiš na Vojnogeografskom institutu. Vojska i umetnost, kao i ,,Hrišćanstvo i rat“ tvoja tema na Diplomskom, je li to isključuje jedno drugo ili je neminovno?
MDM: Ne isključuje u potpunosti, ali zaista je potrebno dosta dovitljivosti da se sve to izmiri, da se ne potire međusobno. Oficir sam i svoj posao radim časno. Sa druge strane, nakon završetka radnog dana, pritisnem nevidljivi preklopnik i odlazim u stvaralaštvo. Da, moguće je to. Teško, ali moguće. Umetnost živim i ne pravim kompromise. Ne koketiram sa životom, nisam kalkulant, i ne dam ono što me nosi kroz život, čuvam ga, a to je umetnost. A pomorstvo… Volim brodove i vodu. Tu je sloboda. Nažalost (ili na sreću) još od 2006. nisam na brodu. Što se tiče mog diplomskog rada, te 2004. godine, reći ću samo da je bio tesnac kod odobravanja. Naime, 9 je bilo za, 8 protiv. Ali, ne može se protiv Božjeg plana. Niko. Sada je, to slobodno mogu reći, značajno svežija klima po pitanju duhovnosti u Vojsci i dobro je što je tako. Krst treba da ide ispred svega, pa i ispred vojnika.
– Kada je pomorac kao ti mogao doživeti brodolom van mora i shvatiti da je to prekretnica u njegovom životu? – Da li će lepota zaista spasiti svet?
MDM: Brodoloma je bilo i biće. Stradanja su neizbežna kada čvrsto stanete na usku stazu dobra. Važno je da zakrpite brod na mestima gde prodire voda. Može se to. Važno je samo da čovek ne dozvoli da voda dugo nadire u brod, jer u suprotnom – potopiće ga. Imao si brodolom? Pa, šta sad? Hoćeš li ridati i roptati zbog toga čitav život? Mislim da to nije dobar izbor. Čovek je veći od svakog svog udesa, samo bi trebalo to da shvati. Bilo je zaista dosta brodoloma i prekretnica u mom životu. Ne bih posebno izdvajao niti jedan. Važno je da i dalje radosno kormilarim svojim životom onako kako me Bog upućuje, a ne ljudi. Sunčano je, i vetar je povoljan. Hvala Bogu na svemu, čak i kada uzima. On i kada naizgled uzima, On daje. Ali, ne shvata to naš skučeni um uvek…
Da li će lepota zaista spasiti svet? Ako je to F. M. D. rekao, a jeste, onda je to tako. Dostojevski što je rekao nije podložno ispitivanju, jer je svako njegovo slovo istinito. Da. Lepota će spasiti svet. Ali ne samo lepota. Spasiće ga i blaga reč. I osmeh. Zagrljaj. Istina, najpre. Istina će nas osloboditi u vremenu koje dolazi, a nije daleko. Veruj mi. Dolazi novo vreme, svet je udario u plafon i razbijena mu je glava. Ostaje da vidamo rane i da se smirimo. Da ne mislimo visoko o sebi i da darujemo, da nam je radost u darivanju, a ne u uzimanju. Ne, nije ovo utopija. Biće to naša realnost. Neka bude tako.
– Ostavila sam najlepše za kraj. Otac si dvoje dece, dva sina sa divnim imenima Maksim Lav i Andrej. Da li je roditeljstvo bio možda tvoj najteži ispit i jesi li ga položio ili još učiš?
MDM: O sebi i o onome što najviše voliš najteže je govoriti. Reč je silna, ali nekada i nemoćna. Ljubav prema dečacima koji su mi od Boga darovani, neopisiva je. I oni to osećaju. Deca imaju poseban unutrašnji radar. I sve znaju. Trebalo bi od njih da učimo i da se naučimo.
Roditeljstvo je ispit koji traje i trajaće dok sam roditelj. Mnogo je tu kolokvijuma, a ja se trudim da svaki položim. Moguće je. Deci dajte ljubav i deca će vam biti ljubav. Grlite ih. Uvek. Podržite ih i nemojte u tome posustati. Ne buditi strogi. Objasnite im. Imajte strpljenja. Deca zaslužuju svaki vaš udisaj. Deca i jesu svaki vaš udisaj. Nema ništa uzvišenijeg na ovom svetu od duše deteta. Čuvajte je.
razgovor vodila:
Nevena Milosavljević
