ASinfo: Na sedmim Drinskim književnim susretima osvojili ste nagradu za prvi poetski rukopis. Da li za naše čitaoce možete reći nekoliko reči o sebi?
Ranka: Dugo sam bila sanjar vođena različitim interesovanjima. Pronašla sam se u radu sa decom i više od trideset godina radila sam kao nastavnica srpskog jezika u Osnovnoj školi “Jovan Jovanović Zmaj” u Sremskoj Kamenici, predgrađu Novog Sada. Bezbrižno i lepo detinjstvo veže me za Kraljevce pored Rume, za drugare iz ulice i šašave priredbe na velikom orahovom panju u našem voćnjaku. Školu sam baš volela i još uvek mislim da je period pre adolescencije najvažniji za formiranje ličnosti i spoznaje svojih afiniteta za određene kasnije izbore u životu. Ove školske godine radim u biblioteci jer je u njoj mirnije za ” moj uzrast”.
ASinfo:Između Vaše prve zbirke, i prvog pojavljivanja u svetu književnosti (”Oči ravnice”, savremena poezija vojvođanskih pesnikinja, Novi Sad, 1998, priređivač Olivera Šijački) prošlo je mnogo godina. Da li ste se u međuvremenu bavili poezijom, i zašto je Vaš prvi rukopis toliko dugo čekao svoj trenutak?
Ranka: Pre pisanje treba mnogo čitati. Te prve pesme su izraz zaljubljenosti i plod su kreativnog okruženja u kom sam tada živela. Usledile su porodične i radne obaveze, krize i ratovi… Ovu zbirku sam, najpre, htela da posvetim svojim đacima, da sama forma pesama bude malo slobodnija i savremenija, jer sam u njoj obuhvatila neke od velikana o kojima su učili. Mislim da decu često sputava gradivo iz čitanki, pa su im rime nevešto sročene. Na sreću, u sedmom razredu razgali ih Mika Antić i noviji pisci za decu, kojih zaista ima mnogo. Kada sam zbirku tematski proširila, osvrnula sam se na neka meni draga mesta i dela iz umetnosti uopšte koja su neprolazne vrednosti.
ASinfo: Rođeni ste u Nevesinju. Potom ste prigrlili Vojvodinu. Ima li hercegovačkih tragova u Vašoj poeziji?
Ranka: Dugo mi je trebalo da prepoznam lepotu ravnice! Kao bebu odneli su me iz sela koje se zove Lakat, pod planinom Velež na čijim najvišim stenama ima alki za brodove, ako ih “neko” nije poskidao u međuvremenu, a u podnožju su stećci i obluci. Samo nekoliko puta sam tamo bila, jer je bliža rodbina živela u Nevesinju i Mostaru, koji veoma volim. Pre desetak godina, dočekao me je kao ranjen i podeljen grad, što je veoma tužno. Ne, nema mnogo zavičaja u mojoj poeziji jer u njemu nisam bila mnogo prisutna, ali sa godinama je misao o njemu sve prisutnija. Iz prve posete u detinjstvu, sećam se kršnih visokih ljudi, lepih devojaka koje su pevale u kolu ispred crkve na brdu, a samo kolo izraz je neke drevne igre.
ASinfo: Intrigantni naslov Vaše zbirke, Sonate senki, sigurno će zagolicati maštu čitalaca. Koji su to lirski razlozi odredili sonate, i/ili senke Vaše poezije?
Ranka: Nastala u doba renesanse kao liturgijska pesma, sonata se prelila i u narodnu, da bi kasnije imala višestruke varijacije. Lepota muzike dovodi do najvišeg stepena duhovnosti svake ljudske zajednice i ostaje u svesti kao trag njenog identiteta. Slično tome, važne ličnosti ili dela čuvaju se od zaborava, prate nas kao senke, kao putokazi, ideali ili podsticaji novim naraštajima. Vreme pokriva zaboravom, staro se ruši zbog novog, pa opet kopa kad dunu povoljni vetrovi. Nasleđe je temelj bez koga bismo plutali dezorijentisani u potrazi za samim sobom. Zapravo, te senke predaka su muzika naše duše.
ASinfo: Četrdeset pesama u Vašoj zbirci podeljeno je u tri ciklusa: Tragovi, Sonate senki, Zemlja ljudi. Koje su Vas teme zaokupljale, šta Vas je inspirisalo da se bavite baš tim ličnostima, koje ste nam poetski predstavili?
Ranka: Jedna zen misao poručuje da ima ljudi koji misle da mogu pomerati planine, da planine treba da ostanu gde jesu i da to nije zadatak mudrosti. Zatiranje i preoblikovanje istorije, sveopšte rušenje i nepoštovanje prirode, vraća se kao bumerang. Neki umni ljudi osudili su potapanje Đerdapa i miniranje ostrva Ada Kale, kada je otkriven Lepenski Vir i, nažalost, spašen samo deo najstarijeg naselja u Evropi. Šta reći o Vinči i deponiji oko nje? U “Tragovima” sam se osvrnula i na neka mesta za koja sam vezana, na Sarajevo i atentat uz sliku kultnih ilirskih kolica odnetih u Beč, nakon pripajanja Bosne i Hercegovine Austrougarskoj carevini. Na kraju, na majku koje više nema, i na zavičaj iz kog sam prerano otišla. Drugi ciklus sam pisala zbog svojih učenika i to sam već pominjala. Treći ciklus “Zemlja ljudi” je tek manji osvrt na ličnosti kojima se može uvek vraćati, zahvaljujući onome što su nam ostavili. Knjiga “Mali Princ” nosi neke od najvažnijih poruka koje deca ponesu iz osnovne škole.
ASinfo: Pišete i haiku pesme. Koja Vam je pesnička forma bliža, u kojoj se lakše izražavate? Da li za čitaoce kojima haiku nije blizak možete da kažete nekoliko osobenosti te poezije?
Ranka: Japanski način života je, verujem, uticao na ceo svet, a posebno na umetnost. U filozofiji se prepliću starokineski taoizam, budizam i zen. Haiku je nastao u 16. veku iz filozofije zena. To je kratka pesma od tri stiha, prvi ima pet slogova, drugi sedam i treći pet. Često sadrži reč koja određuje godišnje doba: trešnjin cvet za proleće, ljiljan za leto, hrizantema za jesen i repa za zimu. Pesnik opisuje jedan trenutak, opažaj u prirodi, naizgled običan, ali on čitaocu sugeriše snažan doživljaj i poruku o prolaznosti života, ljubavi, lepoti, skladu… Haiku je spoj lepote prirode, religije i poezije. Najpoznatiji pesnik bio je Macuo Bašo koji je putovao i svoje utiske prenosio u pesme. Zamislite da sedite u prelepom vrtu, tihi, u mislima o vrlini, i onda u vodu skoči jedna žabica i napravi koncentrične krugove. Priroda je u stalnom pokretu, sve je u njoj povezano i mi smo deo nje. Ili:
“Cvet kamelije,
dugo ga čekam –
a brzo prođe.”
O prolaznosti života, očekivanjima, nadi, haiku pišu pesnici širom sveta. Nas je sa njim upoznao Miloš Crnjanski, a pisala ga je i Desanka Maksimović u starosti. Što je kraća pesma, teže ju je napisati jer sa malo reči treba puno reći. Vidim i neku paralelu u mudrosti sa narodnim poslovicama. Lakše je pisati slobodnim stihom, zaobići klasičnu formu, naročito sonet koji zahteva i formu, i pravilne rime.
ASinfo: Kao osoba koja je dobro upućena u problem (ne)čitanja kod većine mladih, da li imate neki savet za buduće čitaoce, ili nas, pisce, kako privući čitalačku publiku? Da li ste pesimista ili optimista – hoće li knjige, u papirnatoj formi, odoleti izazovima ovog vremena?
Ranka: Verujem u opstanak knjige kojom se plovi u svojoj sobi, na plaži ili gde god želite. Treba vratiti značaj biblioteci! Biblioteka je mesto gde se čuva baština, stiče znanje, razmenjuje mišljenje i utiče na razvoj lokalne zajednice. Kao i za sve drugo, potrebna su ulaganja i dobra reklama. Važno je da deca steknu naviku da čitaju. Deca mlađeg uzrasta puno čitaju, devojčice bajke i o princezama, a dečaci o dinosaurusima, čudovištima i zombijima. Svi vole Džeronima Stiltona, knjige Jasminke Petrović sa ilustracijama Boba Živkovića i druge novije pisce. Dakle, vizuelno zanimljive knjige, bez previše teksta. Čitaju i obaveznu lektiru. U višim razredima čita se lektira, ali je uticaj telefona i društvenih mreža u prednosti. Deca su preopterećena gradivom, treninzima, a nakon onlajn nastave i svega što vide oko sebe, teško se koncentrišu i manje su motivisani za neki duhovni razvoj. Predugo traje ovaj sunovrat kulture i ukusa, loši su im uzori. Stimulans im može biti samo entuzijazam nastavnika i roditelja da ih upute na vredne stvari u životu. Susreti pisaca često su po istom modelu, važni su dobri recitatori i neke inovacije koje bi unele više živosti, naročito u čitanju poezije (kreativan prostor, vizuelni efekti, dramski momenti i sl.). Do nas je, pesnika, da osmislimo čaroliju kao otklon sivilu.
ASinfo: Koji su Vaši dalji poetski planovi? Imate li osim objavljivanja ove zbirke još neku poetsku želju, na početku nove kalendarske godine?
Ranka: Volela bih da završim započeti roman za decu. Pesme su poput senki, prate nas, izviru neprestano, samo ih stvarnost boji u sivo, pa se zato i ne borim sa teškim temama. Ipak, treba živeti u sadašnjem trenutku, pa se nadam novim inspiracijama.
ASinfo : Imate li neku poruku za naše čitaoce? Da li umetnost, i poezija, mogu da spasu svet?
Ranka: Da, umetnost je jedina nada! Kao onaj Pekićev najbolji majstor u obradi drveta koji je napravio najlepšu stolicu koja se stapa sa telom, a naručiocu dao repliku, tako svako treba da nađe ono što ga ispunjava, što ume da radi, što ga čini srećnim. Ostvariti se u onome što voliš, ne odustajati od snova, preneti nekom svoje znanje i jeste svrha života. U međuvremenu, učiti, voleti, poštovati, čuvati prirodu, biti iskren, pomagati kad možeš i saosećati sa drugim ljudima. To sve piše u knjigama, zato treba što više čitati!
Razgovor vodila
Jasna Milenović
