Imate li svoje književne uzore? Kakva Vas poetika privlači?
Dobar deo života verovao sam da se svi odgovori, za nekima sam očajnički tragao, nalaze između korica knjige. Gotovo tako da ću otvorivši knjigu naći u njoj neki recept za srećan i život, eliksir za mladalačke i druge muke. Tako je veći deo mog čitanja odredilo grozničavo, napola patološko traganje, više nego ikakav teoretski ili estetski, sistematski pristup. Moglo bi se reći da sam u knjizi video spas. Kakav? Od čega? – to su dobra pitanja na koje još tražim odgovor. Dakle, ovde bih istakao i određeno terapeutsko dejstvo pisanja, od recimo, neke latentne neuroze. Onako usput učio sam i o teorijskim aspektima, ali me nikad nisu nešto posebno okupljali. A čitao sam sve, što mi je došlo pod ruku, »koračajući sebi kao svom cilju«. Specifičnost mog slučaja je i to, što sam prerano prekinuo školovanje i nekako se formirao drugačije od standarda. Bez nekog instituacijalnog obrazovanja, trudio sam se da osvajam ta neka opšta mesta kulture i književnosti, kako sam umeo i mogao. Danas pak, imam i diplomu pedagoga koju sam stekao, dabome, na teži način. Međutim, oko nje se trudeći »po stare dane«, takođe dobijam određeni benefit za samo pisanje, opet zbog te specifičnosti da sam morao da učim – ono što u velikoj većini slučajeva uče mladi ljudi – kao zreo, formiran čovek. Diplomirao sam proletos, u pedestoj, na jagodinskom Pedagoškom fakultetu za domskog vaspitača.
Sve u svemu, da se vratim na Vaše pitanje, privlači me sve što je poetično, na ovaj ili onaj način, ne samo u domenu litarature, zapravo naše pisanje verovatno i jeste potraga za poetičnim mestima koje kreira sam život. No, ako bih morao da izdvojim dvojicu koji su na mene ostavili najjači utisak, onda bi to svakako bili naš princ poezije, Branko Miljković i Vladimir Nabokov. Ovim ne želim reći da sam neki naročit poznavalac lika i dela pomenutih, nego da su mi bili neki međaši, kompas, dokle se otišlo, recimo tako. Bilo je, razume se, bezbroj pisaca koji su me dojmili, nadahnjivali, u različitim trenucima i fazama. No, kao što rekoh, pisanjem sam, čini mi se uvek, samo »koračao sebi, kao svom cilju.«
Pišete i poeziju i prozu. Kakvi su izazovi, a kakva iskustva?
U čemu su razlike a u čemu sličnosti?
Za sebe bih rekao da sam izrazit liričar, moje bazično polje jeste poezija. Sa njom sa i počeo.
Zasigurno neću ništa novo reći, sugerišući da je intezitet emotivnog i mentalnog stanja u poeziji veći. To je neki blesak, munja pražnjenja, akumulacija iskustva, ali i stalna sklonost filtriranja, stalna uključenost na neke frekvencije duha. Isprva intezivno čuđenje, traganje, kasnije u zrelijim godinama molitvenost, sozercanje. Pada mi na pamet da je to naprosto neki instrument, mehanizam, input koji pesnik zadobije da kanališe tu svoju priključenost na eterične sfere. I budući da je stalno priključen, vremenom to pražnjenje biva spontano, postane prirodno. Ovde treba reći da postoji, bar je u mom slučaju tako, period kada pesma, još vruća i pod visokom voltažom prostrujivši kroz čoveka, ispuni pesnika egzaltacijom, elektricitetom, jednom žestokom euforijom, adrenalinom, ili već čime. Kažu da je slično sa glumcima, po završetku predstave, izlaženji iz uloge, vele da je nekima veoma teško spustiti se, vratiti u normalu. Recimo, tako nešto. Tako da i pesnik treba da nauči da se i s tim nosi. Da ga taj, uslovno govoreći trans, ne odvede predaleko. Ja boemiju gledam u tom ključu.
Proza pak zahteva strpljenje, prizemljenost. Nekako se desilo da sam uspeo da spojim ova dva stanja svesti i duha, koja jesu različita, ali imaju i nešto zajedničko. Sve ono što ne uspem da pretvorim u pesmu, ne dovedem do zadovoljavajućeg nivoa, po pravilu pokušam da u nekom obliku ugradim u prozu. Jer i u prozi najviše držim, pored onog dramskog momenta, do lirskog. Dabome, to podrazumeva zanat, da se sve postavi na svoje mesto. U prvom redu, da se razluči šta može da bude, šta jeste poezija, a šta proza. Da se ne ostane na ničijoj zemlji, kako bi to rekao jedan moj prijatelj. Pisanje romana je za mene bilo pravo otkrovenje, zaista sam uživao pišuću u svakom. Ta mogućnost da se u roman unese i dramsko i lirsko i esejističko, to je pravi užitak. Mogućnost da se naširoko i dubinski pozabavim nekom temom, uz sva gore pomenuta sredstva, jeste privilegija u svakom smislu. Sve u svemu prozu radim praktično svakodnevno, mic-po-mic, mesecima, godinama. Dok na poeziju čekam da se desi. Pesma je gotova za dan-dva.
Prvu zbirku pesama „Svetlost, nevidela“ objavili ste 2001. godine a drugu, „Jutrenje, psalmodija“ 2021. Šta je obeležilo tih 20 godina između?
U mladalačkom traženju svog mesta pod suncem, za mene je Knjiga bila, kao što rekoh, nešto od čega sam očekivao olakšanje, odgovor, ne bi bilo preterano reći spas. Pod time podrazumevajući da se do cilja može stići podjednako s obe strane, i kao čitalac i kao pisac. Prihvatio sam, nekim čudom, da je to moj poziv, da prepoznajem bitna mesta, naprosto da u duhu pratim tu stvar, da razumem zbog čega je pisanje vredno i bitno. Dakle, ne samo kao status, popularnost, već zato što se tu nalaze odgovori na suštinska pitanja o čoveku: Ko smo, odakle smo, kuda stremimo? Pri tome je, dabome, trebalo i živeti presan, sirov život, koji većim svojim delom nije ni malo poetičan, ne mari za estetiku, u kome je trebalo zaraditi za hleb, za račune, zaraditi novac. Tako sam, najiskrenije govoreći, i počeo da pišem prozu (da se donekle nadovežem i na prethodno pitanje), smatrajući da ću tako moći pre i lakše da se domognem novca. Nisam znao kako, ali, otprilike sam se nadao da bi me jedan dobro napisani roman približio tome. I napisao sam jedan solidan roman, Svitac u nadiru. Dakako, po pitanju novca, nisam se pomerio s mesta. Ni do dana današnjeg, uostalom. Ali, nekako sam ostao na pokušajima da pišem prozu. Kao što se može videti, veći deo mog shvatanja, i životnih izbora je obeležila skoro neshvatljiva naivnost. Ovim pak mogu da se ponosim, no, ne bih je preporučio svakom. A onda čovek stigne u godine kada shvati da ni ne zna ništa drugo da radi; da se pita da li je pisanje bio dobar izbor (najkritičniji momenti generalno). Srećom, u naglom sazrevanju kroz ovu fazu, ja sam se pomirio da nisam ni imao izbor, i da možda ni nisam ja, taj, koji je birao. Pomirio se sa marginalnim statusom. Elem, sveukupno nešto poput one pesme Čarlsa Bukovskog, čiji refren glasi: If you are going to try, go all the way, naslovljenu sa Roll the dice. Nakon svega, ponovo sam počeo da pišem pesme, ali, sad valjda bez onog grča i paklene želje za dokazivanjem, s nekom pomirenošću, ne znam kako bih to tačno imenovao. I evo, desile su se i za mene posve neočikivane dve zbirke, obe nagrađene: Jutrenje, psalmodija i Obezbojeno istinom. Uglavnom, da, postojao je period kada sam posve zapostavio poeziju. Za to vreme sam pokušavao da pišem samo prozu. Prihvatam mišljenje da sam se tad ogrešio o poeziju. No, biće zbog srodnosti ovih disciplina, učeći o prozi, osvojio sam mnogo korisnog i za samu poeziju.
Živite i stvarate u Mađarskoj. Šta sve otežava udaljenost od Matice (Srbije) i da li ta udaljenost ima i nekih prednosti?
To je zaista zanimljava situacija. Opštepoznato je da smo na pragu nove ere, da smo zahvaljujući tehnologijama uveliko zakoračili u novo doba. Društvene mreže i mogućnost da nekog svog vidite i čujete bilo kada i bilo gde, znatno ublažava nostalgiju. Dah i duh megapolisa se već svuda oseća. Budimpešta na čijoj periferiji živim sa porodicom, i u koju sam više godina putovao skoro svakodnevno na posao, daje odličan primer za to. Mešavina jezika u metrou, na ulicama, gomile turista iz svih krajeva sveta. Ti ljudi se spolja skoro i ne razlikuju. Svi imaju, istu garderobu, isti telefon, isti pogled, svi znaju engleski na istrom nivou. Tako da, neutralisanjem prostorne udaljenosti, akcenat ostaje na kulturnoj distanci. Iako se intezivno radi na tome da se i te razlike smanje, čini mi se da će tu ići malo teže. Mađarska je odličan primer da jezik i kultura jesu ozbiljna barijera duhu globalizma. Sveukupno to su dragocena iskustva za pisca. Popriličan broj srpskih porodica koji žive i rade u Budimpešti i njenoj okolini, ostajući posve u svom kulturnom kodu. Pre svega oni koji posao obavljaju preko interneta, ali i drugi. Korona je tu stvar samo učvrstila. Osim toga, svaka izolovanost može biti blagotvorna za pisca, hteo-nehteo ostaje mu da se druži sa Andrićem, Tolstojem, Kjerkergorom…
Kako doživljavate Stvaranje – kao proces ili kontemplaciju, oboje ili nešto treće?
Iako nisam nikada razmišljao na ovaj način, svakako mi je bliža kontemplacija. Premda razumem i razloge zbog kojih neko pisanje uzima kao stvaranje. Pomenuo sam prethodno da pisanje poezije doživljavam vrlo dramatično. U svakom slučaju, u tom kontekstu, možda bih uveo i treću mogućnost. Nešto što nije tako dramatično i radikalno kao stvaranje, ali što nije ni tako providno i kako da kažem, posredno. Možda kao odmagljivanje, uporno skidanja nekih naslaga samozaborava, mraka samodovoljnosti, ili već čega. Možda, sozercanje. Neprestani trud da se vidi ono što je bitno, da se održi pozicija s koje se vidi svetlost duha Istine. Šta je, odnosno, Ko je: Istina, Put i Život. »Zato je svaki književnik koji se naučio carstvu nebeskome kao domaćin koji iznosi iz klijeti svoje novo i staro«, odnosno da tumači znake vremena u Duhu istine.
Šta Vas u tome podstiče a šta sputava?
Sputati me ne može ništa spolja, osim golog života, materije, onoga što telo podrazumeva i nosi sa sobom. Zdravlje, glad itd. A podstiče me prvenstveno moj sin, i njegova generacija. Želja da za njega ostavim, koliko je do mene, neke tragove, tračke, onoga što sam prepoznao kod svojih predaka kao vrednost, istinu. Takođe već i to što sam se kvalifikovao za učešće u srpskoj književnosti je veliki motiv.Takođe, i ova priznanja za poeziju jesu svakao značajan podsticaj. Ovo je ujedno i prilika da se zahvalim žiriju Drinskih književnih susreta, i organizatoru Dejanu Spasojeviću. To je dešavanje koje zaslužuje svaku pažnju srpske javnosti. Sve pohvale!
Vaš poetski rukopis „Obezbojeno istinom“ izdvojio se kvalitetom i samosvojnošću u konkurenciji preko stotinu pesničkih zbirki. On korespondira sa filosofijom postanja i življenja, arhetipovima, biblijskim motivima, suštinom stvaranja, bićem Poezije i Pesnika. Objasnite pobliže ove tematsko-motivske i značenjske slojeve i dopunite ako sam nešto izostavila.
Da, činjenica da ste izabrani između stotinak rukopisa, jeste stvar koja obavezuje. Sve je to verovatno tačno, što navodite, ali sve što mogu da vam sada kažem, jeste da one odražavaju moj put, moje traganje za večnošću, put ka tim dubinskim slojevima našeg postojanja. Jednu permanetnu začuđenost pred pred životom, čovekom, ličnošću. Toj, recimo, neverovatnoj stvari, da se Bog ovaplotio u telu čoveka.
Za sad ne znam šta bih još rekao o tome, osim onoga što stoji u pesmama. Ja sam zatečen pred tim. Obe me zbirke, i posle dosta vremena kako su napisane, kad uzmem da ih čitam, dobro zagreju, protresu nekim svojim intezitetom, izazovu u meni istu onu groznicu, naboj kao kada su nastajale. Da bih racionalnije sagledao potrebno mi je još vremena. Što opet nije garancija da ću i umeti nešto više reći.
Naprosto, kao što Vi svakao znate, veliki deo pisanja je deo rada, zanata. Uglavnom znate kako nešto ne može da se kaže, šta zvuči nelogično, neubedljivo, nekorektno, i onda se jednom desi da u više pokušaja jedna jezička konstrukcija zazvuči ubedljivo, jasno, dobro, da proizvodi željeno dejstvo. I onda se toga držite. Na isti način naučite posle izvesnog vremena nešto drugo. Vremenom se toga nakupi. Naprosto razvijate senzibilitet, učite, odrađujete neke stvari skoro po automatizmu, a da ne znate da ih obavljate. Kao što dišete. Dabome, nije ni malo jednostavno doći do toga. Ako se ne varam, Branko Ćopić je rekao da je za to potrebna »tetka«. I moje iskustvo govori da je to takav proces.
U Vašim pesmama srećemo arhaične oblike reči, neologizme i složenice ali i termine bliske nauci. Kakvu ulogu i značaj ima poetski jezik? Približite nam Vaš odnos prema jeziku, uopšte.
Smatram da se ono najinteresantnije u mojoj poeziji sadrži u pojmu, odnosno značenju, da izvesna njena vrednost nije prvenstveno i naglašeno u ritmu, slogu, tempu, muzici. No, u poeziji, razume se, i o tome mora da se vodi računa, o sledu, izboru reči, suglasnicima i samoglasnicima. Nema, dabome tu ničeg slučajnog.
Nelogizmi su plod dubokog i ozbiljnog uranjanja u jezik, u sve naslage i nijanse jedne reči. I njenog zvuka i njenog pojma. Reči su tu jedna drugoj most do tamo neke nove obale, i ponekad se prosto u traženju tog fluidnog i jedva naziranog pojma, reč sama ponudi, prilepi joj se neki prefiks, napravi složenica u pokušaju da se izrazi taj neki duh, emocija, ideja, ono što priziva, ono što se pesniku u njegovom traganju ponudilo da postane vidljivo, otkriveno.
Dalje, veoma me raduje činjenica da pokatkad uspem neku arhaičnost povezati sa modernim jezikom nauke. To je i za mene bilo, i još uvek je veliko otkriće. Taj spoj je višestruko vredan. A to se desi verovatno zato što se tema zahvata iz slojeva na kojem su sve vremenske odrednice izjednačene, odnosno iz perspektive večnosti, odnosno iz potrage za njom. Danas je jezik nauke sveprisutan, prodro je u sve pore našeg života. Mene, takođe, izuzetno zanima nauka i njena dostignuća. Arhaičnost pak, izvan svake sumnje, treba pripisati biblijskom viđenju stvari, koje je za mene prioritetno, iako se u samim pesmama možda to ne vidi na prvi pogled. No, budući da sam verujući čovek, to prosto izbija i tamo gde nisam imao baš takvu nameru.
Naprosto, kada je reč o pisanju poezije, sve je dozvoljeno, ako će na adekvatan način da proizvede željeni efekat.
Postoji li pesma (Vaša ili Vama bliskog autora) ili stih koji Vas pobliže određuju?
To bi bilo, svakako, gore pomenuto:
Miljkovićevo »koračati sebi, kao svome cilju«,
i stih Bukovskog, »If you are going to try, go all the way«.
Razgovor vodila
Željka Avrić
