Profesorka srpskog jezika i književnosti. Nagrađivani pedagog. Urednica i saradnica u više listova, časopisa i radio emisija. Pesnikinja za decu i odrasle. Sonetistkinja. Recite nam još nekoliko reči o sebi.
Život svakog čoveka put je ka samom sebi, pokušaj puta, nagoveštaj staze… dragocen, neponovljiv pokušaj prirode dostojan svake pažnje. Vrlo je važno tom pokušaju pomoći onda kada mu je najpotrebnije – u detinjstvu, mladosti, kasnije.
Počela sam još u detinjstvu, u drugom razredu. Po ugledu na moje uzore, Zmaja, Ćopića, Desanku… nikle su moji prvi stihovi (Jagnje, Proleće, Maslačak…). I velikani su imali svoje pesničke uzore, svoje početke bazirali na okvirima postavljenim od strane značajnih predhodnika koji su ostavljali pečate u različitim vremenskim periodima. Pevalo se kod nas od vajkada – pesnički smo mi narod.
Izazov svakoj mladosti je da proveri i dogradi, dokaže svoj, novi, originalni, samosvojni kvalitet. To je bilo svojstveno i meni. Materijal koji se upotrebljava u pisanju veoma je trošan zato što se značenje reči vremenom menja pod različitim uticajima. To mladima ide u prilog, ali treba da prođe dosta vremena da bi se stvorilo delo ravno stvaralaštvu prethodnika.
Nije lako. U kulturi stvaranja vrednosti, zadatak kulturne politike je da prepozna i učini tu vrednost pristupačnom. Težak posao i neshvaćen. U malim sredinama naročito (sa ovih margina venu vidici). Zatvoreni književni krugovi. Ali upornost – ona postojana seljačka upornost mojih predaka i veliki rad.
Kada sam pošla ovim putem, činilo se sve je protiv njega. No, ja sam ga ipak izabrala. Kažu uništiti dar od Boga, greh je. I onda kao Feniks, uporno – opasnost, prepreke, ali plemenite namere vode napred. Čin i razlog puta su veoma važni. Frojd je rekao: Jedine dve stvari koje daju čoveku alibi za život jesu ljubav i kreacija. Po mom mišljenju najpodesnije područje za susret njih dveju je poezija.
Želja za pisanjem ne jenjava i ljubav. Od toga, kao i ostali pesnici, ne mogu da živim, ali živim za to. Sa berksonovskom radošću stvaram, i, ne priznajem nijednu drugu osobenost, osim dobrotu koja mi je u velikoj meri uzvraćena na različitim životnim relacijama, naročito kroz opus književnog stvaralaštva, te na profesionalnom planu.
Samo da ne nestane ove radosti i ovog zanosa.
Višestruko ste nagrađivani (Vukova povelja, Dositejeva nagrada, nagrada Vasa Pelagić, Branko Miljković, Svetosavska povelja, Vitezova zlatna povelja, na Konkursu za najlepšu ljubavnu pesmu nagrađena izdavanjem i štampanjem Zbirke ljubavnih pesama pod naslovom „Melodija oblaka“, „Zapis“ Gornji Milanovac, Nagrada Milorad Cumbo u Astraliji…Specijalna nagrada u Italiji…). Šta za Vas znače priznanja i koliko Vas ona motivišu?
Uvek sam bila vođena ljubavlju prema onome što radim na bilo kom polju. Ako usput dođe i koja nagrada, onda je radost sadržajnija, suštastvenija, veća… Nagrade motivišu, podstiču, vetar su u leđa; još jedna su potvrda da ono što radite ima smisla, da vredi…
Do sada ste objavili dvadeset šest knjiga (poezija za decu i odrasle, proza, gramatički priručnik). Na ovogodišnjim Drinskim književnim susretima Vaš rukopis ”Odsev neizrečja” nagrađen je prvom nagradom, koju ravnopravno delite sa pesnikom Anđelkom Zablaćanskim. U zbirci imate i pesmu Suština umetnosti. Šta je za Vas suština poezije i/ili umetnosti?
Imajući u obzir da je poezija simbol života i vere u večnost, da ima univerzalni jezik koji se razume i kada se ne zna značenje reči, potvrđuje se mišljenje da su lepa reč, literarno ostvarenje, književno delo uopšte, bili uvek sunčev zrak koji oživi seme interesovanja i budi stvaralački duh sa novim vidicima i dimenzijama, čak i u ovakvim smutnim vremenima čineći da se zaustavi mašina neukusa koja pokušava da suzi svaki um.
Iako sam sebe ostvarivala i kroz prozu i pisanjem eseja (publikovanih mahom po časopisima), ja sam pesnik. Naročito ako se uzme u obzir da sve što je stvoreno pisanom rečju, smatram poezijom.
Poezija je istinska istorija jednog naroda. Sve su pesme, kako reče Ljuba Simović, naše molitve.
Doživljavajući fenomen lepote kroz vreme srećom, ponekad čežnjom i patnjom, tražim sebe i sebe pronalazim u tradiciji dajući nove savremenije, modernije nijanse, tonove, akorde uobličene stihom težeći andraginskim vrednostima. Koliko uspevam, kazaće vreme. Ono je merilo.
Teme kojima se u zbirci bavite su najviše rodoljubive, ali i opisi prirode i vaših ljubavnih osećanja. Podjednako pišete i u slobodnom stihu i u rimi, a poznati ste i kao sonetistkinja. Koje su Vam teme, i koji oblik stiha najbliskiji?
Danas nije moderno pisati na temu patriotizma. Stidimo se da iskažemo ono što nam je rođenjem dato. Čovek je predodređen da voli svoju zemlju, otadžbinu, rodni dom, ognjište i prag… da voli svoj rod. S godinama, s odrastanjem, sazrevanjem, biva privrženiji i odaniji. Snaga emocije raste i ispoljava se u teškim vremenima, nacionalnim posrtanjima i previranjima, golgotama i stradanjima… Ja se niti stidim, niti bojim. Volim sve ljude sveta, pacifista sam, ali dok Planeta krvari, najviše strepim za svoju Zemlju…
Inače, nesaglediv je dijapazon tema. Dođe to spontano… Ljubav u najširem smislu reči… Neiscrpno bogatstvo prirode – boje i senke, zvukovi i šumovi; ono što se jasno oglašava i vidi i ono što se tek nazire i sluti…
A stih i formu valjda izabere sam motiv koji se nametne. Rado koristim i slobodan i vezan stih, vrlo često sonetnu formu.
Da li biste mogli da nam otkrijete šta se trenutno krije u Vašoj beležnici?
Beležnica vrvi od svega i svačega, ali prioritet je stvaralaštvo za decu – poezija, priče, basne s jedne strane i haiku stih s druge (privodim kraju knjigu medaljona u trostihu)… A onda sledi i onaj najteži deo posla – traganje za izdavačima. Videćemo.
Vi ste profesor u školi, kažite nam kako zadobiti nove (mlade) čitaoce? Da li imate neku poruku za njih?
Život i rad sa decom, stvaranje sa njima i za njih, to je poezija, to je nešto što daje snagu i zbog čega vredi živeti i stvarati.
Imala sam sreće da radim posao koji volim. Ali profesija moja nije samo zadovoljstvo, već i analiza mlade duše, njenog karaktera, zbivanja u vremenu. I nije problem u profesiji, već u tome koliko je ko hrabar da rizikuje da nešto uradi. Prihvatanje neke nove obaveze može biti test i iskustvo za neku novu ideju. Ja sam neko ko ne posmatra svet sa strane, već idem pravo kroz stvari, prihvatam izazove i trudim se da iz toga crpem mudrost. Ali u mom kontaktu sa učenicima nema i nikada nije bilo onog prekornog i poučnog obraćanja sa premudrih visina odraslih, sveznajućih. Zato smo se razumeli i bili nerazdvojni: pesma, knjiga, razred i moji učenici. Prednost smo uvek davali knjizi kao oružju odakle se život iz reči uči.
Dobro odabrana knjiga ( pravilna usmerenost od malih nogu, još od slikovnica) ima zaista velikog udela u formiranju ličnosti deteta. A onda razgovori o pročitanom delu. Bez lažnog ustručavanja i nepotrebne obmane govoriti o svemu, bez snebivanja i stida. Nema tabu teme. Učeći tako da je istina jedini put koji vodi lepoti življenja i suštini života.
Stvaralaštvo je zaista velika radost. To je svojevrsna duhovna avantura. Nekada je trenutak, nekada potraje. Nekada biser duše, nekada bezoblični dragi kamen kome dubina pesnikovog bića smišlja najlepši oblik. Pa bude to proces koji traži vreme.
Želela sam i želim i danas stihom da ukažem da je prosvetljenje i um viša stepenica i tron jednog društva; da je spas u vladanju uma i razuma; u odgovornosti; požrtvovanosti. Da se sa te intelektualne visine bolje vidi i uočava kada su zamenjene teze i vrednosti, kada na površinu isplivavaju sve negativnosti jednoga društva šireći se kao korov u vidu iščašenja i anarhije, preteći da satre sve što je pozitivno.
Zaveru umišljenih genija i nekrsta može pobediti samo istinoljublje i častoljublje, dobrota i lepa poetska reč – duh kome je gospodar volja, nada i vera u bolje sutra na sveukupnu dobrobit dece naše i nas samih!
Razgovor vodila Jasna Milenović
