SVE VIŠE TEŽIM DA SE SMESTIM U NEKI VRT PUN RUŽA

Kad se rađamo prigrle nas ruke bližnjih s mnogo ljubavi i život bude blagonaklon, te nas obavije tom to- plinom i pripadanjem, koje se negde u nama pretvara u snagu za sve izazove koje će nam doneti vreme i prostor u kojem smo.

Iz tog jezgra, potom, tokom života crpimo snagu za sve nepredviđene borbe koje nas čekaju, za uloge koje nam je život odredio, a da mi to i ne znamo. Kad dođe vreme da se u njima potvrdimo, shvatamo da je naš život samo deo celine u kojoj smo i ponikli i da te teške ulo- ge treba da prihvatimo i izvršimo s mirom, na korist naših bližnjih, za dobrobit ljudskog roda.

Meni bi dato da opevam tragiku svog naroda i da opišem živote nekih značajnih ličnosti, koje su imale važnu ulogu u svom rodu u određenom trenuku.

Jedna od njih beše i mnogovoljena Đakovčanka, naša tetka Poljka.

Vesna T. Tomić

PREDGOVOR

Sećajući se blaženog spomena, igumanije mana- stira Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici, mati Teoktiste, u narodu još poznate kao teta Poljke, ne mo- žemo, a da se ne podsetimo, da se u crkvenom predanju i pesmama prepodobni Hristovi nazivaju „anđelima u te- lu“ i „nebeskim ljudima“. Zaista, takva je bila i mati Teoktista koja je prosijala u našem vremenu i koju su za života mnogi videli kao osobu koja je celim svojim ži- votom na zemlji bila svedok Hristove ljubavi. Kao što su pre nje slično prosijale Stefanida Skadarska i Bi- tolska, ili još ranije, krajem 19. veka, prepodobna mona- hinja Evgenija, poznata kao blažena Stojna, u manastiru Devič, i naša mati Teoktista posvetila je ceo svoj ži- vot Hristu i živela monaški i devstveno i pre nego što je dala svoje monaške zavete. Od svog rođenja, davne 1936. godine, u selu Donji Biteš kod Đakovice, gde je i krštena u hramu koji će posle osamdeset godina postati hram njenog monaškog zaveta i mesto gde će se pred- staviti Gospodu, pa preko školovanja u Beranama, Peći, Višegradu, a potom njenom radu kao učiteljice u Bosni i Hercegovini i u Prizrenu, gde je petnaestak godina radila kao prosvetni radnik po školama Prizrenskog okruga, srce sestre Poljke gorelo je ljubavlju Hristovom i verom, da se jedino u Hristu može naći smisao svoga života. Njen pedagoški rad je bio, pre svega, zasnovan na trudu da svoju ljubav prema Bogu prenese najmlađima i to ju je koštalo gubitka posla nakon punih dvadeset i dve godine rada, jer nije htela da se učlani u komunističku partiju, izabravši neprolazno nad prolaznim, istinu nad zabludom bezbožne ideologije. Neprestano u mo- litvi, suočena s nepravdama ovog sveta, vratila se svojoj crkvi u Đakovici, uz koju je ostala do kraja života, okriljena ljubavlju Presvete Bogorodice, koja ju je od mladosti vodila Hristu.

Za sestru Poljku, u monaštvu mati Teoktistu, cr- kva je bila mesto njenog stalnog obitavanja u Hristu, u molitvi koju je svim srcem volela i u kojoj je neprestano prebivala, imajući u vidu da su stvari ovoga sveta pro- lazne i da smo mi samo putnici kroz ovaj zemaljski ži- vot, na svom putu ka večnom životu u Hristu Gospodu. Njen duhovni život je dobio poseban smisao od zavr- šetka rata 1999. godine, kada je ostala sama i pružala utočište svima onima koji su stradali i kada joj se pri- družilo još pet starica iz Đakovice sa kojima je delila i radost i tugu u toku teških posleratnih godina. Mala, trošna kućica u kojoj su živele, bila je mesto radosti i mira, a Bogorodičina crkva svojim zvonima, stalno je podsećala sve u Đakovici da još ima pravoslavnih Srba u tom gradu, i da se ime Hristovo nije zaboravilo. Hra- bro je naša teta Poljka podnela stradanje 2004. godine, kada su crkva, mala parohijska kuća i sve ostalo do teme- lja uništeni. Našavši utočište u manastiru Dečani, pod okriljem Svetog Kralja, sa svojim staricama – pod- vižnicama, sestra Poljka nikada nije gubila nadu da će se jednog dana vratiti u Đakovicu. Njenim molitvama, i hram i kuća su obnovljeni, tako da su se ponovo mogle ču- ti njene tihe molitve i vapaji u tišini, kojima je Bogu blagodarila na svemu i za sve; ponovo su odjeknula zvona Bogorodičine crkve u Đakovici, sada već manastiru Us- penja Presvete Bogorodice. Teško da ima ijedne osobe, koju mati Teoktista svojim rečima nije utešila, ohra- brila i prenela joj tihu evanđelsku radost koja je izvi- rala iz njenog srca. Svaki trenutak sa njom i svaki ra- zgovor bili su melem za duše žedne vode žive, jer su njene reči dolazile, ne iz ovosvetskog razuma, već od preizobilja Božije blagodati, „od reči Božije, žive i delatne, koja uči čoveka znanju“. Hranila se oskudno i skromno, jer ju je „hranila i pokrivala reč Božija koja drži sve i sva. Jer ne živi čovek o samom hlebu nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih“.

Iako je celokupno srpsko stanovništvo prognano iz njene voljene Đakovice, mati Teoktista je sa svojim sestrama, koje su pre nje polako odlazile Gospodu, ži- vela u stvarnosti Carstva Nebeskoga, u toj „zemlji ži- vih“ koja nadilazi sve tuge i stradanja ovoga sveta. Zato, iako uvek sabrana i ozbiljna, nikada nije tugovala, zna- jući da nema mesta za tugu i očaj kod onih koji Hristom žive i u Hrista se nadaju.

Ova knjiga o njenom životu, samo je pokušaj da se rečima živopiše njen čudesni lik i život, koji je samo Bogu poznat, i koji smo mi, imajući dara Božijeg da bu- demo uz nju, duboko osećali. Sve knjige ovoga sveta ne mo- gu da prikažu život blažene duše koja više ne živi

sobom, već u njoj, po rečima apostola Pavla, živi sam Hristos Životodavac i Darovatelj svakog dobra, mu- drosti i radosti. Neka bi ova knjiga bila dušepolezna svima čitaocima, posebno onima koji za života nisu upoznali ovu blaženu dušu, koja, iako više telom svo- jim nije sa nama, i dalje nas molitveno hrabri, podržava i podseća da istinski vredi živeti samo za Carstvo Bo- žije.

Episkop Teodosije

RECENZIJE

BOG JE LjUBAV, PAMĆENjE I ISTORIJA

Kako je to utisnuto u istoriju čovječanstva, tako biva i u ličnim biografijama, zavičaj, po pravilu, kao nebo natkriljuje pojedinca i narod. On, na neki način, biva matična ćelija bića koja se cijelog života nosi ma koliko se od njega udaljavali. To je ono mjesto, kako se to pomalo patetično kaže, gdje prvi put udarimo čelom o nebo i zemlju. U stvari, gdje je prodisao i gdje se njegovo biće sjedinilo sa metabolizmom prirode.

O ovome razmišljam dok čitam rukopis „Poljka – Mati Teoktista“ autorke Vesne T. Tomić, čija je biogra- fija morala usloviti jedan ovako nostalgičan, čak po- tresan, tekst. Mada je došla i odabrala grad (Beograd) koji životu nudi više, ona je, slobodnije rečeno, išču- pana sa korijenom iz Đakovice, i taj čin ostaje kao traj- ni pečat koji se u Vesnino biće utisnuo kao zvuk koji odliježe u njenom sluhu. Teško je reći da li je ovaj tekst roman memoarsko-lirski zaplet ili jednostavno priča bogato začinjena uspomenama i dubokim sjećanjem na monahinju – Mati Teoktistu, u kojoj se prelama jedna kompleksna priča koju je valjalo dočarati u svoj slože- nosti iz koje Vesna crpi svoju priču.

Lijepo je pročitati empatične slike koje autorka iz realnog svijeta uspostavlja u sugestivnu književnu građu. Ona ovdje kazuje istoriju, reklo bi se nostalgiju,

no u krajnjem – i tragično trajanje naroda. Ta građa je uto- liko dirljivija, jer govori i kroz crkvene i narodne običaje koji su vjekovima građeni na tome tlu. Slobo- dnije rečeno, ima se utisak kao da je malter za manastire u suzama miješan i zgrušao se u takođe napuštene gro- bove i groblja: „Zvona zvone, pozivaju nas da se saberemo u crkvu Uspenja Presvete Bogorodice. Spasi nas, vero naša i krst slavni, spasi! Tako svakoga dana, dok sa crkvenog tornja ne krene najlepša pesma koja podiže oblake i usporava vreme. Zvono verne poziva na službu i pročišćenje, u koje smo svi verovali, i predavali se mo- litvi kao terapiji, vraćajući se preporođeni i spremni za novi dan. Posebni trenuci se uvek pamte (…). Običaje oko Badnjeg dana Srbi su nasledili od svojih predaka, tako da i danas omladina nastavlja tradiciju. I uspo- mena na dan sutrašnjeg rođenja Isusa Hrista. To je pre svega i praznik dece, detinjstva, roditeljstva: očinstva i materinstva…“

Vesna Tomić, bilo koliko da se fabulom udaljava, u konačnom govori o tome da je svako biće, čovjek pose- bno, uslovljeno svojim početkom i krajem. Početkom, kao mjestom stalne vezanosti i čežnje da svoje prirodno sta- nje egzistencije uspostavi na mjesto gdje je prvi put uda- hnulo („gdje je zrno klicu zametnulo“ – P. P. Njegoš). Postoji i medicinska preporuka, da i najteži bolesni- ci „staju na noge“, ako se vrate tamo gdje su proveli prve tri godine života. U Buenos Ajresu postoji spomenik starim cipelama koji je podignut na osnovu Bolivarove sentence, da je zavičaj udoban kao stare cipele. Kako se

ovako uzvišene ocjene o zavičaju često iznose, tako se zna da je i čežnja za zavičajem jedna vrsta stalnog opte- rećenja kojeg se čovjek nikad sasvim ne oslobodi. Uzre- čica „Ko se seli taj se ne veseli“ sigurno je nastala kao izraz iskustva generacija, kakvo su intenzivno imale tragične generacije kosovskih Srba. Pa i danas smo svje- doci da je veselost kosovskih iseljenika pritisnuta te- škom pločom pod kojom sanjaju povratak.

Vesna Tomić, svjedočeći ovakvu priču, u matici svoje fabule ima kompleksan životopis mati Teoktiste, koja svoju dušu pronosi kroz tjeskobe kroz koje se samo uz pomoć Boga, Božje ruke i snage može proći. E, pa u tom kolopletu realnosti, emocije, religije, filoso- fije… Vesna se fokusira u jednu tačku i izraz koji njenu nedosanjanu životnu priču hoće, u mjeri mogućeg, da na- domjesti i da izgradi život iznad života. Onaj život koji je svojim surovostima izmjestio čovjekovu prirodnu egzistenciju. Ona u ovoj knjizi bilježi sudbinu mati Teoktiste, njene usude koji su negdje u dubini i usudi same autorke ovog teksta. Njihove životne priče udru- žuju se u zajednički bol, čiji su jecaji u stalnoj rezo- nansi, međusobno se čuju i vremenom, rekao bih, uveća- vaju. Uvećavaju se, jer racio njihovog trajanja sve više artikuliše brojne istine koje su proizvele sva ta osje- ćanja.

Pišući književno djelo, Vesna je prošla kroz ve- liki broj događaja koje možemo nazvati istorijskim, ali i lirskim, jer su dati i provedeni kroz senzibilitet osobe koja sve pojave i doživljaje uobličava kroz svoj

poetski i ženski senzibilitet. Budući da ona, do oči- glednosti, prati svoju priču koja je neizbrisivo urezana u njeno sjećanje, ovo štivo uveliko predstavlja duhovnu obnovu na zgarištima svega onoga što je zadesilo sud- binu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Tomićka sva- kako nije mogla naći bolji lik od onog, koji je našla u liku i sudbini srpske monahinje na Kosovu. Na ovaj način Tomićka je kroz isti fokus sprovela i dočarala udes čovjeka, naroda, crkve, religije i stradanja u dužem vremenskom periodu. Sve je to, napokon, rezultiralo da je čitav jedan narod, kao i sama autorka, izgubio svoju postojbinu i naslijedio trajnu patnju kojoj se u ovom trenutku ne vidi kraja.

Napokon, ako je mit rodno mjesto poezije, to je i sam kosovski ciklus rodno mjesto srpske poezije, pa gu- bitak takve supstance odnosi veliki dio temelja srpskog naroda, njegove istorije i kulture. Otuda je, kako je i iz ovog rukopisa očigledno, gubitak kosovske supstance i gubitak temelj srpske poezije koja svoje vreže vodi otu- da. Pa i najintenzivnija mjesta duhovnosti, nekako, osje- ća se i iz ovog teksta, gube na svojoj očiglednosti i sna- zi, gubljenjem narodne prisutnosti u svemu onom što je vjekovima stvarano: „Mama je znala da pomazi i poljubi badnjak. Bila sam radoznala devojčica i upitala je zašto miluje drvo. Odgovorila mi je: Nije to drvo već badnjaci naši daleki rođaci. Da znaš samo koliko su ih tvoj tata i braća doneli. Badnjak je tvoj predak.“

Hoteći ili ne, Tomićka je izatkala višeslojnu priču – literarnu i „nadliterarnu“. Ovu ambicioznu

tvrdnju dokazuju činjenice koje se ispoljavaju kroz isto- riju, religiju, folklor, ljubav, patnju, stradanja – ona lična, ali još više kolektivna i narodna koja za posle- dicu imaju ono što danas imamo na Kosovu i Metohiji. Sve te kategorije, znamo, udružene predstavljaju istori- ju srpskog prostora koji se danas oduzima (otima) kroz pritisak i silu spoljnjih uticaja.

Poseban šarm ovoj priči, uslovno bih rekao ro- manu, daje vještina autorke da jedno krupno istorijsko, religijsko i kulturno pitanje izvede pred oči čitalaca¸ da to čini kroz jedan čitljiv, tečan i koherentan stil. Ovo je knjiga koja je bogatom opusu srpskog rasvje- tljavanja, dodala jedno značajno djelo, koja je svjedok op- šte istine. Neuobičajeno, ona uz priču prinosi i iz- vore svoje priče (fusnote) svoje istine, zato je ovo knji- ževno djelo više od bukvalnog čitanja.

Ilija Lakušić

MATI POLjKA TEOKTISTA

– OREOL DOBROTE KOJI NATKRILjUJE METOHIJU

,,Dok je god u jednom narodu, kao i u jednom čoveku, duša živa i jaka, dotle ništa nije izgubljeno i ništa nije mrtvo, što je prašinom posuto.”

– Sv. Nikolaj Žički

Božiji putevi su nam često neshvatljivi, pa us- led tog nepoznanja padnemo u očajanje i postavljamo pita- nja – zbog čega nam se nešto dešava; a vera nije samo do- kaz i tvar, nije videti lice Božije, vera je verovati du- hovnim očima, duhovnim čulima. Ako svemu tražimo do- kaze, mi ćemo propustiti priliku da nas Božija bla- godat susretne, da je prepoznamo. U savremenom svetu ma- terijalno je umnogome iznad duhovnosti i to je prelest u koju je upalo današnje društvo, kao u kakav začaran krug iz kog nema izlaska. Retki su oni koji ne tragaju za Bo- gom, već ga prigrle u sebi, znajući da su po Gospodnjem liku stvoreni, znajući da Desnica Njegova prebiva na na- šem ramenu, da pogura kada sumnjamo, da zaustavi kada srljamo. Ti retki, Božiji ljudi, su tu, oko nas, iako su oni tragači za dokazima glasniji, pa od svoje buke i ote- lotvorenje Božije ne prepoznaju kad im se dadne. Oni ti- hi, blagosloveni, pastiri naši – trpeljivošću i bla- gošću usmeravaju i vode nas kao luča kroz tamu, kao lađa kroz oluju, brinu o našim dušama. Ti dušepazitelji

umnom molitvom sabiraju svoje stado u hramovima, čine- ći da i naše duše svetle bogosvetlim zrakama. A takva je bila Poljka, mati Teoktista, fenjeruša i paziteljka, od Boga poslata među žitelje Srpske ulice u Đakovici, da ih bodri u najtežim trenucima, da ih ispraća i doče- kuje i da ih podseća da imaju kome da se vrate i da im se neko raduje, a posle smrti i da ih čuva.

Pisac, Vesna Tomić, svoj lik u pričama je obli- kovala po bogoizabranoj mati Teoktisti, u retrospektiv- nim reminiscencijama, gde opisujući njeno odrastanje i posvećenje, opisuje i svoje detinjstvo, ali i život u Đa- kovici pre, za vreme i posle rata, a onda i danas kada se na određene datume i praznike organizovano skupe bi- vši susedi, a sadašnji hodočasnici.

Zbirka priča ,,Poljka mati Teoktista iz Đakovi- ceˮ počinje molitvom mati Teoktiste koja će do kraja imati svoj razvojni put i dovesti čitaoca do suštine:

,,Molim se, Sveta Trojice, pomogni ljudima da shvate šta je nevolja, bol, žalost, tuga, uvreda, bolest i smrt!ˮ

(Mati Teoktista)

Ovo je vapaj, molitva, da čovek shvati da bez ,,stra- danja nema Vaskrsenjaˮ, a kako Grigorije Camblak navodi u svom delu ,,Žitije Stefana Dečanskog“: ,,Jer jedan je udeo mučeništva, a mnogi su načini smrti.ˮ I, odista je tako, mati Poljka je svojim životom svedočila istin- skog Gospoda, još kao devojčica, pod krštenim imenom –

Poleksija, rođena u selu Biteš kod Đakovice; svojim imenom je ovenčana vrlinama, posebno onom najuzviše- nijom: gostoljubivošću, kao što Avram ugosti tri An- đela i dade im sve najlepše što imaše, pripremi im bogatu trpezu, na kraju im opra i noge, tako je ona, Hri- sta radi, od srca svoga sve davala i dočekivala. Do jutra je krišom čitala ,,Oče našˮ, pa njena nesanica beše u Gospodu blagorodna, jer od nje rađaše najslađi plodovi istinske vere. I s tog drveta, Poleksija, odmilja Poljka, hranila je svoju dušu, ali i duše svojih bližnjih, po- sebno roditelja, koji i rat i izbeglištvo dočekaše spremno, kao poziv na Svetu Liturgiju. Iz Biteša odo- še u Crnu Goru, u Zagorje kod Berana, pa Poljka, bistra i mudra devojčica, školovaše se za učiteljicu, a takvu su je svi voleli i poštovali, i u najtežem bezverju ko- munizma ona je ostala hristoljubiva i decu, ali i ljude okupljala oko sebe. I kako uvek biva, Poljka se vrati na svoj voljeni Kosmet i nastavi prosvetni, a može se reći i – prosvetiteljski poziv i ubrzo nađe sebi dom u Domu Božijem. Poljka je bila za svoje vernike tu i u dobru i zlu, i kad je ponovo bukteo rat, kad su morali da u ko- lonama odlaze sa svojih ognjišta, očiju punih suza is- praćala je svoje stado, obećavajući sopstvenim posto- janjem da će imati gde da se vrate. I tako i bi. Poljka, po drugom krštenju – mati Teoktista, na parčetu zemlje, pod zakrpom neba, čuvala je Crkvu Uspenja Presvete Bogo- rodice, i kad je zapališe, verovala je u njeno Vaskrsenje iz pepela, jer Gospod i čoveka iz pepela oblikova u ži-

vot i udahnu mu Duh Sveti i načini ga Anđelom na ze- mlji.

Autorka Vesna Tomić uz lik i delo mati Teo- ktiste, opisuje i tragediju našeg naroda, ali i snagu i nadu, narodni duh koji ne može da slomi nijedan rat i nepravda, jer temelji tog narodnog jedinstva počivaju na svetosavlju, na Lazarevom zavetu, na Gazimestanu… U pričama možemo pronaći i folklorne momente koji sve- doče tradicionalnom nasleđu Đakovičkog okruga, u pri- či ,,Badnji dan i Božićˮ i ,,Božićna svečanostˮ imamo opisane narodne običaje sjedinjene sa hrišćanskim, pra- zničnu atmosferu među ljudima i ono najlepše lice sa- bornosti koje naš čovek čuva kao dar predaka. Mati Poljka posebno voli decu i tepa im ,,anđeli moji“, zna- jući da deca i jesu anđelskih srca, čista i iskrena u svo- joj ljubavi koliko i u veri. Mnogo toga iz priča mi možemo naučiti od mati Poljke, ali ono čemu nas ona uči svojim primerom je da slušamo Božiji glas i veru- jemo svom Anđelu čuvaru. Svako od nas ima priziv, ali odlaže da pođe putem vere, pa lutamo i tako izgubljeni opet nađemo Boga, jer Otac svoje dete uvek prigrli, pra- štajući mu što je zaboravilo na Njega, što mu nije ve- rovalo i nije ga pustilo da mu osvetli Jevanđeljske sta- ze. Svaka priča u ovoj zbirci je protkana poukama, sve kroz mudre reči i poteze mati Poljke, kao kada je nago- vorila mladića da ostavi cigarete ili utešila ne- srećnu devojku koja se plašila kako će roditelji reago- vati kad čuju da je u drugom stanju, ali i kada je pomiri s momkom… Kada razume svačiji karakter, kad razume i ne-

pravdu i zverstva, kad se moli za dušmane i za one pro- gnane od istih, za krstove u plamenu, za zgarišta i skr- navljene grobove. Svojom molitvom grli sve što živi i diše, sve što je od ruku ljudskih stvoreno, sve što je Bog sazdao, a molitva pravednika se prima u Carstvu Ne- beskom, pa cvet vere i pravoslavlja opstaje i ostaje i u nemogućim uslovima.

U jednoj od priča saznajemo kako je sagrađena cr- kva Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici pre mnogo vekova, kada su naši ljudi okupljeni oko crkve čuvali svoj identitet, pa su za noć sagradili crkvu krišom, unutar zidina, da Turci ne čuju molitvu na ulici. I to zrno utehe, taj svitac u zemaljskom mraku svetleo je nesa- gorivo u našem narodu, a tinja i sada kao kupinov grm pred Mojsijem, pa se u Đakovici i prethodnih godina okupljali njeni negdašnji žitelji, a mati ih dočekivala pod svoje okrilje, pa suze i radost kao biseri bivali su prosuti po pločnicima i crkvenom dvorištu. Posle usnuća u Gospodu mati Teoktiste kao da su zauvek s njom usnule i najlepše uspomene iz Đakovice.

U sećanjima se sve češće javlja napuštanje Đako- vice i autorka nam o tom trenutku u više navrata go- vori, a najslikovitije u priči ,,Ovoštena zemljaˮ. Vesna Tomić u njoj piše o momentu, kada usled rata ona i njeni sugrađani napuštaju Đakovicu:

,,Krećemo na put. Na najteži put. U koloni prognanih Srba, neko na traktoru, neko u kolima, neki su i ostali. Prati nas naša Poljka, prigrlila ikonu Bo-

gorodice, u očima suze. Šalje nam svoju molitvu za put nade i spasenja. Okrećem se još jednom, njena ruka nam je dugo mahala…

Đakovica nije više u Đakovici…ˮ

Ovde je opisana najteža slutnja kada su, naizgled, srušeni svi mostovi za povratak, osim u molitvi mati Poljke, a onda u poslednjoj priči ,,Moja Đakovica, moja majka, bela je bajka u umu momˮ, Vesna sada otelotvoruje ljubav, molitvu i veru u svojoj nadi, koja je jača nego ikad:

,,Verujem da će Srpkinja, buduća majka, ovde decu rađati. Verujem da će Srbin ponovo sejati plodne meto- hijske njive! Verujem da će oko Srbinovo ugledati svoju kuću i poljubiti rodni prag, kao što i verujem u Polj- kinu -Teoktistinu molitvu!ˮ

Kada su Vera, Nada i Ljubav u jedinstvu, ko se sme usprotiviti tom Trojstvu?

I zaista, na kraju, Kosmet – srpsko stradalište, svetilište i polje, polje božurova, plodno tle za koje se klica Srbinova neprestano hvata, zavet je Lazarev, de- spotov Zapis na mramornom stubu i Stefanova Hriso- vulja Dečanska. Opet će Srbin obrađivati svoj metoh dokle je samo jednih ruku na manastirskim dverima da ga dočekaju, kao što je mati Poljka pod svoje skute doče- kivala voljeno stado. Mati Poljka je predala dušu svoju Gospodu, a autorki taj gubitak, uz gubitak brata Zorana, na srcu je otvorio jednu ranu koja ne zaceljuje, iznova kr-

vari, pa nova hodočašća na Kosmet više nikada neće bi- ti ista. ,,Neke slike nikada neće izbledeti iz sećanja”, kako i sama autorka kaže, ali svedočeći ,,pod istinom neba” o ubistvu dobrote u ratu, ona veruje u njeno vas- krsenje zahvaljujući Poljkinim senima koji natkriljuju svaki korak raseljenih Đakovčana. Mati Poljka je za Ve- snu Tomić oreol dobrote koji natkriljuje Metohiju, i čitav pravoslavni svet. U mislima, naslonjena na rame brata Zorana, koji se pridružio Poljki u nebesnim dvo- rima, svima nama poručuje da budemo kao mati Poljka:

,,Budite dobrota, budite Poljka”. Na Kosmetu stanuje Do- brota, njen glas je molitva koja nas sve priziva sebi, a mi izranjavani i žedni nje u pustinji nepravde, prila- zimo skrušeni u želji da nam oseni duše.

Ova riznica duhovnih pouka kroz lik mati Poljke pisana je srcem autorke Vesne Tomić, u želji da ostavi pisane tragove i svedočanstvo o Srpskoj ulici u Đako- vici i ljudima koji su u njoj živeli. O čitavoj srpskoj Đakovici, o raseljenoj i prognanoj Đakovici, o crkvi koja kao Feniks sagoreva u pepelu i iz njega se uzdiže, simbolišući čitav srpski narod, posebno Kosovce čiji su životi kao koren jednog vekovnog stabla koji odoleva olujama. Eho glasova koji govore ,,vratićemo se” obija se o jednu jedinu istinu: ,,Mi nikuda nismo otišli i ne- ćemo otići dok god su nam kosti pod zemljom, a Bog na ne- bu”. Za večnost pisala i u večnost upisala. Hvala Vam, Vesna!

Msr Nevena Milosavljević,

Zvečan

RECENZIJE

BOG JE LjUBAV, PAMĆENjE I ISTORIJA

Kako je to utisnuto u istoriju čovječanstva, tako biva i u ličnim biografijama, zavičaj, po pravilu, kao nebo natkriljuje pojedinca i narod. On, na neki način, biva matična ćelija bića koja se cijelog života nosi ma koliko se od njega udaljavali. To je ono mjesto, kako se to pomalo patetično kaže, gdje prvi put udarimo čelom o nebo i zemlju. U stvari, gdje je prodisao i gdje se njegovo biće sjedinilo sa metabolizmom prirode.

O ovome razmišljam dok čitam rukopis „Poljka – Mati Teoktista“ autorke Vesne T. Tomić, čija je biogra- fija morala usloviti jedan ovako nostalgičan, čak po- tresan, tekst. Mada je došla i odabrala grad (Beograd) koji životu nudi više, ona je, slobodnije rečeno, išču- pana sa korijenom iz Đakovice, i taj čin ostaje kao traj- ni pečat koji se u Vesnino biće utisnuo kao zvuk koji odliježe u njenom sluhu. Teško je reći da li je ovaj tekst roman memoarsko-lirski zaplet ili jednostavno priča bogato začinjena uspomenama i dubokim sjećanjem na monahinju – Mati Teoktistu, u kojoj se prelama jedna kompleksna priča koju je valjalo dočarati u svoj slože- nosti iz koje Vesna crpi svoju priču.

Lijepo je pročitati empatične slike koje autorka iz realnog svijeta uspostavlja u sugestivnu književnu građu. Ona ovdje kazuje istoriju, reklo bi se nostalgiju,

no u krajnjem – i tragično trajanje naroda. Ta građa je uto- liko dirljivija, jer govori i kroz crkvene i narodne običaje koji su vjekovima građeni na tome tlu. Slobo- dnije rečeno, ima se utisak kao da je malter za manastire u suzama miješan i zgrušao se u takođe napuštene gro- bove i groblja: „Zvona zvone, pozivaju nas da se saberemo u crkvu Uspenja Presvete Bogorodice. Spasi nas, vero naša i krst slavni, spasi! Tako svakoga dana, dok sa crkvenog tornja ne krene najlepša pesma koja podiže oblake i usporava vreme. Zvono verne poziva na službu i pročišćenje, u koje smo svi verovali, i predavali se mo- litvi kao terapiji, vraćajući se preporođeni i spremni za novi dan. Posebni trenuci se uvek pamte (…). Običaje oko Badnjeg dana Srbi su nasledili od svojih predaka, tako da i danas omladina nastavlja tradiciju. I uspo- mena na dan sutrašnjeg rođenja Isusa Hrista. To je pre svega i praznik dece, detinjstva, roditeljstva: očinstva i materinstva…“

Vesna Tomić, bilo koliko da se fabulom udaljava, u konačnom govori o tome da je svako biće, čovjek pose- bno, uslovljeno svojim početkom i krajem. Početkom, kao mjestom stalne vezanosti i čežnje da svoje prirodno sta- nje egzistencije uspostavi na mjesto gdje je prvi put uda- hnulo („gdje je zrno klicu zametnulo“ – P. P. Njegoš). Postoji i medicinska preporuka, da i najteži bolesni- ci „staju na noge“, ako se vrate tamo gdje su proveli prve tri godine života. U Buenos Ajresu postoji spomenik starim cipelama koji je podignut na osnovu Bolivarove sentence, da je zavičaj udoban kao stare cipele. Kako se

ovako uzvišene ocjene o zavičaju često iznose, tako se zna da je i čežnja za zavičajem jedna vrsta stalnog opte- rećenja kojeg se čovjek nikad sasvim ne oslobodi. Uzre- čica „Ko se seli taj se ne veseli“ sigurno je nastala kao izraz iskustva generacija, kakvo su intenzivno imale tragične generacije kosovskih Srba. Pa i danas smo svje- doci da je veselost kosovskih iseljenika pritisnuta te- škom pločom pod kojom sanjaju povratak.

Vesna Tomić, svjedočeći ovakvu priču, u matici svoje fabule ima kompleksan životopis mati Teoktiste, koja svoju dušu pronosi kroz tjeskobe kroz koje se samo uz pomoć Boga, Božje ruke i snage može proći. E, pa u tom kolopletu realnosti, emocije, religije, filoso- fije… Vesna se fokusira u jednu tačku i izraz koji njenu nedosanjanu životnu priču hoće, u mjeri mogućeg, da na- domjesti i da izgradi život iznad života. Onaj život koji je svojim surovostima izmjestio čovjekovu prirodnu egzistenciju. Ona u ovoj knjizi bilježi sudbinu mati Teoktiste, njene usude koji su negdje u dubini i usudi same autorke ovog teksta. Njihove životne priče udru- žuju se u zajednički bol, čiji su jecaji u stalnoj rezo- nansi, međusobno se čuju i vremenom, rekao bih, uveća- vaju. Uvećavaju se, jer racio njihovog trajanja sve više artikuliše brojne istine koje su proizvele sva ta osje- ćanja.

Pišući književno djelo, Vesna je prošla kroz ve- liki broj događaja koje možemo nazvati istorijskim, ali i lirskim, jer su dati i provedeni kroz senzibilitet osobe koja sve pojave i doživljaje uobličava kroz svoj

poetski i ženski senzibilitet. Budući da ona, do oči- glednosti, prati svoju priču koja je neizbrisivo urezana u njeno sjećanje, ovo štivo uveliko predstavlja duhovnu obnovu na zgarištima svega onoga što je zadesilo sud- binu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Tomićka sva- kako nije mogla naći bolji lik od onog, koji je našla u liku i sudbini srpske monahinje na Kosovu. Na ovaj način Tomićka je kroz isti fokus sprovela i dočarala udes čovjeka, naroda, crkve, religije i stradanja u dužem vremenskom periodu. Sve je to, napokon, rezultiralo da je čitav jedan narod, kao i sama autorka, izgubio svoju postojbinu i naslijedio trajnu patnju kojoj se u ovom trenutku ne vidi kraja.

Napokon, ako je mit rodno mjesto poezije, to je i sam kosovski ciklus rodno mjesto srpske poezije, pa gu- bitak takve supstance odnosi veliki dio temelja srpskog naroda, njegove istorije i kulture. Otuda je, kako je i iz ovog rukopisa očigledno, gubitak kosovske supstance i gubitak temelj srpske poezije koja svoje vreže vodi otu- da. Pa i najintenzivnija mjesta duhovnosti, nekako, osje- ća se i iz ovog teksta, gube na svojoj očiglednosti i sna- zi, gubljenjem narodne prisutnosti u svemu onom što je vjekovima stvarano: „Mama je znala da pomazi i poljubi badnjak. Bila sam radoznala devojčica i upitala je zašto miluje drvo. Odgovorila mi je: Nije to drvo već badnjaci naši daleki rođaci. Da znaš samo koliko su ih tvoj tata i braća doneli. Badnjak je tvoj predak.“

Hoteći ili ne, Tomićka je izatkala višeslojnu priču – literarnu i „nadliterarnu“. Ovu ambicioznu

tvrdnju dokazuju činjenice koje se ispoljavaju kroz isto- riju, religiju, folklor, ljubav, patnju, stradanja – ona lična, ali još više kolektivna i narodna koja za posle- dicu imaju ono što danas imamo na Kosovu i Metohiji. Sve te kategorije, znamo, udružene predstavljaju istori- ju srpskog prostora koji se danas oduzima (otima) kroz pritisak i silu spoljnjih uticaja.

Poseban šarm ovoj priči, uslovno bih rekao ro- manu, daje vještina autorke da jedno krupno istorijsko, religijsko i kulturno pitanje izvede pred oči čitalaca¸ da to čini kroz jedan čitljiv, tečan i koherentan stil. Ovo je knjiga koja je bogatom opusu srpskog rasvje- tljavanja, dodala jedno značajno djelo, koja je svjedok op- šte istine. Neuobičajeno, ona uz priču prinosi i iz- vore svoje priče (fusnote) svoje istine, zato je ovo knji- ževno djelo više od bukvalnog čitanja.

Ilija Lakušić

MATI POLjKA TEOKTISTA

– OREOL DOBROTE KOJI NATKRILjUJE METOHIJU

,,Dok je god u jednom narodu, kao i u jednom čoveku, duša živa i jaka, dotle ništa nije izgubljeno i ništa nije mrtvo, što je prašinom posuto.”

– Sv. Nikolaj Žički

Božiji putevi su nam često neshvatljivi, pa us- led tog nepoznanja padnemo u očajanje i postavljamo pita- nja – zbog čega nam se nešto dešava; a vera nije samo do- kaz i tvar, nije videti lice Božije, vera je verovati du- hovnim očima, duhovnim čulima. Ako svemu tražimo do- kaze, mi ćemo propustiti priliku da nas Božija bla- godat susretne, da je prepoznamo. U savremenom svetu ma- terijalno je umnogome iznad duhovnosti i to je prelest u koju je upalo današnje društvo, kao u kakav začaran krug iz kog nema izlaska. Retki su oni koji ne tragaju za Bo- gom, već ga prigrle u sebi, znajući da su po Gospodnjem liku stvoreni, znajući da Desnica Njegova prebiva na na- šem ramenu, da pogura kada sumnjamo, da zaustavi kada srljamo. Ti retki, Božiji ljudi, su tu, oko nas, iako su oni tragači za dokazima glasniji, pa od svoje buke i ote- lotvorenje Božije ne prepoznaju kad im se dadne. Oni ti- hi, blagosloveni, pastiri naši – trpeljivošću i bla- gošću usmeravaju i vode nas kao luča kroz tamu, kao lađa kroz oluju, brinu o našim dušama. Ti dušepazitelji

umnom molitvom sabiraju svoje stado u hramovima, čine- ći da i naše duše svetle bogosvetlim zrakama. A takva je bila Poljka, mati Teoktista, fenjeruša i paziteljka, od Boga poslata među žitelje Srpske ulice u Đakovici, da ih bodri u najtežim trenucima, da ih ispraća i doče- kuje i da ih podseća da imaju kome da se vrate i da im se neko raduje, a posle smrti i da ih čuva.

Pisac, Vesna Tomić, svoj lik u pričama je obli- kovala po bogoizabranoj mati Teoktisti, u retrospektiv- nim reminiscencijama, gde opisujući njeno odrastanje i posvećenje, opisuje i svoje detinjstvo, ali i život u Đa- kovici pre, za vreme i posle rata, a onda i danas kada se na određene datume i praznike organizovano skupe bi- vši susedi, a sadašnji hodočasnici.

Zbirka priča ,,Poljka mati Teoktista iz Đakovi- ceˮ počinje molitvom mati Teoktiste koja će do kraja imati svoj razvojni put i dovesti čitaoca do suštine:

,,Molim se, Sveta Trojice, pomogni ljudima da shvate šta je nevolja, bol, žalost, tuga, uvreda, bolest i smrt!ˮ

(Mati Teoktista)

Ovo je vapaj, molitva, da čovek shvati da bez ,,stra- danja nema Vaskrsenjaˮ, a kako Grigorije Camblak navodi u svom delu ,,Žitije Stefana Dečanskog“: ,,Jer jedan je udeo mučeništva, a mnogi su načini smrti.ˮ I, odista je tako, mati Poljka je svojim životom svedočila istin- skog Gospoda, još kao devojčica, pod krštenim imenom –

Poleksija, rođena u selu Biteš kod Đakovice; svojim imenom je ovenčana vrlinama, posebno onom najuzviše- nijom: gostoljubivošću, kao što Avram ugosti tri An- đela i dade im sve najlepše što imaše, pripremi im bogatu trpezu, na kraju im opra i noge, tako je ona, Hri- sta radi, od srca svoga sve davala i dočekivala. Do jutra je krišom čitala ,,Oče našˮ, pa njena nesanica beše u Gospodu blagorodna, jer od nje rađaše najslađi plodovi istinske vere. I s tog drveta, Poleksija, odmilja Poljka, hranila je svoju dušu, ali i duše svojih bližnjih, po- sebno roditelja, koji i rat i izbeglištvo dočekaše spremno, kao poziv na Svetu Liturgiju. Iz Biteša odo- še u Crnu Goru, u Zagorje kod Berana, pa Poljka, bistra i mudra devojčica, školovaše se za učiteljicu, a takvu su je svi voleli i poštovali, i u najtežem bezverju ko- munizma ona je ostala hristoljubiva i decu, ali i ljude okupljala oko sebe. I kako uvek biva, Poljka se vrati na svoj voljeni Kosmet i nastavi prosvetni, a može se reći i – prosvetiteljski poziv i ubrzo nađe sebi dom u Domu Božijem. Poljka je bila za svoje vernike tu i u dobru i zlu, i kad je ponovo bukteo rat, kad su morali da u ko- lonama odlaze sa svojih ognjišta, očiju punih suza is- praćala je svoje stado, obećavajući sopstvenim posto- janjem da će imati gde da se vrate. I tako i bi. Poljka, po drugom krštenju – mati Teoktista, na parčetu zemlje, pod zakrpom neba, čuvala je Crkvu Uspenja Presvete Bogo- rodice, i kad je zapališe, verovala je u njeno Vaskrsenje iz pepela, jer Gospod i čoveka iz pepela oblikova u ži-

vot i udahnu mu Duh Sveti i načini ga Anđelom na ze- mlji.

Autorka Vesna Tomić uz lik i delo mati Teo- ktiste, opisuje i tragediju našeg naroda, ali i snagu i nadu, narodni duh koji ne može da slomi nijedan rat i nepravda, jer temelji tog narodnog jedinstva počivaju na svetosavlju, na Lazarevom zavetu, na Gazimestanu… U pričama možemo pronaći i folklorne momente koji sve- doče tradicionalnom nasleđu Đakovičkog okruga, u pri- či ,,Badnji dan i Božićˮ i ,,Božićna svečanostˮ imamo opisane narodne običaje sjedinjene sa hrišćanskim, pra- zničnu atmosferu među ljudima i ono najlepše lice sa- bornosti koje naš čovek čuva kao dar predaka. Mati Poljka posebno voli decu i tepa im ,,anđeli moji“, zna- jući da deca i jesu anđelskih srca, čista i iskrena u svo- joj ljubavi koliko i u veri. Mnogo toga iz priča mi možemo naučiti od mati Poljke, ali ono čemu nas ona uči svojim primerom je da slušamo Božiji glas i veru- jemo svom Anđelu čuvaru. Svako od nas ima priziv, ali odlaže da pođe putem vere, pa lutamo i tako izgubljeni opet nađemo Boga, jer Otac svoje dete uvek prigrli, pra- štajući mu što je zaboravilo na Njega, što mu nije ve- rovalo i nije ga pustilo da mu osvetli Jevanđeljske sta- ze. Svaka priča u ovoj zbirci je protkana poukama, sve kroz mudre reči i poteze mati Poljke, kao kada je nago- vorila mladića da ostavi cigarete ili utešila ne- srećnu devojku koja se plašila kako će roditelji reago- vati kad čuju da je u drugom stanju, ali i kada je pomiri s momkom… Kada razume svačiji karakter, kad razume i ne-

pravdu i zverstva, kad se moli za dušmane i za one pro- gnane od istih, za krstove u plamenu, za zgarišta i skr- navljene grobove. Svojom molitvom grli sve što živi i diše, sve što je od ruku ljudskih stvoreno, sve što je Bog sazdao, a molitva pravednika se prima u Carstvu Ne- beskom, pa cvet vere i pravoslavlja opstaje i ostaje i u nemogućim uslovima.

U jednoj od priča saznajemo kako je sagrađena cr- kva Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici pre mnogo vekova, kada su naši ljudi okupljeni oko crkve čuvali svoj identitet, pa su za noć sagradili crkvu krišom, unutar zidina, da Turci ne čuju molitvu na ulici. I to zrno utehe, taj svitac u zemaljskom mraku svetleo je nesa- gorivo u našem narodu, a tinja i sada kao kupinov grm pred Mojsijem, pa se u Đakovici i prethodnih godina okupljali njeni negdašnji žitelji, a mati ih dočekivala pod svoje okrilje, pa suze i radost kao biseri bivali su prosuti po pločnicima i crkvenom dvorištu. Posle usnuća u Gospodu mati Teoktiste kao da su zauvek s njom usnule i najlepše uspomene iz Đakovice.

U sećanjima se sve češće javlja napuštanje Đako- vice i autorka nam o tom trenutku u više navrata go- vori, a najslikovitije u priči ,,Ovoštena zemljaˮ. Vesna Tomić u njoj piše o momentu, kada usled rata ona i njeni sugrađani napuštaju Đakovicu:

,,Krećemo na put. Na najteži put. U koloni prognanih Srba, neko na traktoru, neko u kolima, neki su i ostali. Prati nas naša Poljka, prigrlila ikonu Bo-

gorodice, u očima suze. Šalje nam svoju molitvu za put nade i spasenja. Okrećem se još jednom, njena ruka nam je dugo mahala…

Đakovica nije više u Đakovici…ˮ

Ovde je opisana najteža slutnja kada su, naizgled, srušeni svi mostovi za povratak, osim u molitvi mati Poljke, a onda u poslednjoj priči ,,Moja Đakovica, moja majka, bela je bajka u umu momˮ, Vesna sada otelotvoruje ljubav, molitvu i veru u svojoj nadi, koja je jača nego ikad:

,,Verujem da će Srpkinja, buduća majka, ovde decu rađati. Verujem da će Srbin ponovo sejati plodne meto- hijske njive! Verujem da će oko Srbinovo ugledati svoju kuću i poljubiti rodni prag, kao što i verujem u Polj- kinu -Teoktistinu molitvu!ˮ

Kada su Vera, Nada i Ljubav u jedinstvu, ko se sme usprotiviti tom Trojstvu?

I zaista, na kraju, Kosmet – srpsko stradalište, svetilište i polje, polje božurova, plodno tle za koje se klica Srbinova neprestano hvata, zavet je Lazarev, de- spotov Zapis na mramornom stubu i Stefanova Hriso- vulja Dečanska. Opet će Srbin obrađivati svoj metoh dokle je samo jednih ruku na manastirskim dverima da ga dočekaju, kao što je mati Poljka pod svoje skute doče- kivala voljeno stado. Mati Poljka je predala dušu svoju Gospodu, a autorki taj gubitak, uz gubitak brata Zorana, na srcu je otvorio jednu ranu koja ne zaceljuje, iznova kr-

vari, pa nova hodočašća na Kosmet više nikada neće bi- ti ista. ,,Neke slike nikada neće izbledeti iz sećanja”, kako i sama autorka kaže, ali svedočeći ,,pod istinom neba” o ubistvu dobrote u ratu, ona veruje u njeno vas- krsenje zahvaljujući Poljkinim senima koji natkriljuju svaki korak raseljenih Đakovčana. Mati Poljka je za Ve- snu Tomić oreol dobrote koji natkriljuje Metohiju, i čitav pravoslavni svet. U mislima, naslonjena na rame brata Zorana, koji se pridružio Poljki u nebesnim dvo- rima, svima nama poručuje da budemo kao mati Poljka:

,,Budite dobrota, budite Poljka”. Na Kosmetu stanuje Do- brota, njen glas je molitva koja nas sve priziva sebi, a mi izranjavani i žedni nje u pustinji nepravde, prila- zimo skrušeni u želji da nam oseni duše.

Ova riznica duhovnih pouka kroz lik mati Poljke pisana je srcem autorke Vesne Tomić, u želji da ostavi pisane tragove i svedočanstvo o Srpskoj ulici u Đako- vici i ljudima koji su u njoj živeli. O čitavoj srpskoj Đakovici, o raseljenoj i prognanoj Đakovici, o crkvi koja kao Feniks sagoreva u pepelu i iz njega se uzdiže, simbolišući čitav srpski narod, posebno Kosovce čiji su životi kao koren jednog vekovnog stabla koji odoleva olujama. Eho glasova koji govore ,,vratićemo se” obija se o jednu jedinu istinu: ,,Mi nikuda nismo otišli i ne- ćemo otići dok god su nam kosti pod zemljom, a Bog na ne- bu”. Za večnost pisala i u večnost upisala. Hvala Vam, Vesna!

Msr Nevena Milosavljević,

Zvečan