Iz štampe je izašla nagrađena zbirka pjesama za djecu ”JEDNA MRVA U VIDU SLOVA” Saše Savića

Dragi čitaoci:

deco, roditelji, učitelji, učiteljice, vaspitači i vaspitačice, bake i deke, tetke i ujaci, starija braćo i sestre, strine i stričevi, komšije i komšinice, bejbi siterke i svi ostali pismeni dobrotvori koji ćete odvojiti vreme da naglas čitate ove dogodovštine sakupljene između korica knjige koja se zove „Jedna mrva u vidu slova“, čiji je autor Saša S. Savić.

Neću vam ovde pisati koliko su lepe Sašine pesme. To bi bilo, verujte mi, kao kada bih vas uveravala da je voda mokra. Rešila sam da vam prepričam samo naslov knjige. Ali, nećemo ga onako obično prepričati. Nego ćemo, u slavu, čast i duuugo trajanje ove zbirke na pesničkom nebu i vašim nahtkasnama, pokušati da podražavamo pesnika Sašu i da ga (naslov, ne autora! Dobro, malko i njega) prepričamo, a u stvari da se igramo i učimo, da se smejemo i zapitkujemo, da se začikujemo i mudrujemo.

Dakle, idemo reč po reč, kroz naslov: „Jedna mrva u vidu slova“.

JEDNA…

Ima JEDNA knjiga i u toj knjizi i JEDNA posebna pesma o JEDNOM smešnom danu, koji se piše cifrom JEDAN, a reč je o 1. aprilu. Samo tog JEDNOG dana svi možemo svakoga nešto malo prevariti, a u stvari se našaliti i mnogo nasmejati. I tako je JEDAN pesnik Saša napisao tu JEDNU pesmu o ovom JEDNOM i jedinstevnom danu. Ta JEDNA pesma je toliko smešna, već i zato što su tu, na JEDNOJ strani, zajedno JEDNO pile, JEDAN lav, JEDAN sportski bicikl, JEDNA krava, JEDNA riba, JEDAN galeb, jedna KVOČKA… čekajte, čekajte, ne gubite strpljenje… – pa JEDAN miš, JEDNA gorila i JEDAN kit iz Londona.

Za one sumnjičave, evo prepisujem JEDNU, pa još JEDNU strofu: „Kvočka za Uskrs farbala jaja, / a jedan miš prebio zmaja, / zeleni žabac podig’o slona, / videli kita u sred Londona… ( … ) / Sve što sam rekao – istina prava, / sve sam to čuo od jednog mrava, / a mravu pričala jedna gorila, da – sve se dogodilo prvog aprila.“

Osim što nas zasmejava, Saša nas – i to ne samo kroz ovu JEDNU pesmu – podučava i dobroti. Jer, nije smešno kada se neko saplete i padne, pa se još i povredi. Smejati se tuđoj nespretnosti je, pre svega, nepristojno. E i to nam je pesnik Saša objasnio kroz JEDNU pesmu ne pomenuvši pri tom ni krvava kolena nekoga ko je pao, niti ikoga ko se podsmeva nekome ko je, možda, šeprtlja. Pronašao je Saša prvoaprilski način. JEDINSTVEN. To znaju samo odlični pisci. Jer, zdravo i dobro je smejati se zamišljenim smešnoćama. Pa, pokušajte, recimo, da nacrtate pile koje je ujelo lava, a pored sportski bicikl koji vozi krava. Smejaćete se čim nacrtate prvu linije. U stvari, već se smejete. Dajte, molim vas, pile je ujelo lava, hahaha. Jeste, baš je tako napisao u toj svojoj prvoaprilskoj pesmi pesnik Saša.

… MRVA …

Od kako sam pročitala Sašine pesme, potpuno drugačije gledam na MRVU. Recimo, hoću da doručkujem. Odrežem parče hleba. I kada počnem da jedem, umesto da vidim jestiv komad kremkasto-smećkaste boje, sa sredinom i koricom, ja vidim mnoštvo mrvica, sve jednu do druge složno zbijenih u veknu i odjednom mi u glavi zabruje Sašini stihovi: „… od mrve kvasca raste hleb beli, / od mrve semenke parkovi celi / ( … ) Nota je mrva u šansoni, / a Zemlja mrva u vasioni. / I mi smo mrve među ljudima, / ma, mrva, to je čudo nad čudima.

Pa, kao što ume da nas zasmejava, Saša nas itekako i podučava. Evo, ja prva poznajem jednu gromadu od čoveka, koji je najčešće nevidljiv. Što taj voli da se izležava. Kada treba da se radi, nigde ga nema. I takav će ogroman proživeti život skroz, naskroz – neprimetan. Džaba mu gromadnost. A, Saša S. Savić, stihotvorac o kojem ovde pričamo, tako jasno i pametno kaže: „… znao sam jednu mrvu baku, / odvažnu, mudru i mnogo jaku, / poznajem mnoge mrve žene, / pametne, hrabre, božanstvene, / znam i za jedno mrvu dete, / što je ko čudo sa druge planete. / Koliku snagu, to me čudi, / imaju takvi mrva ljudi?!…“

I tako nas komadić naslova jedne knjige i reč „mrva“, nimalo veća od bilo koje svetske mrve, kroz samo četiri slovca („m“, „r“, „v“ i „a“) uči: slozi, dobroti, ljubavi, velikodušnosti, žrtvovanju, milosrđu, poštenju, hrabrosti, snazi, mudrosti… – zadihala me je u nabrajanju, jedna jedina pesma i u pesmi jedna jedina četvoroslovna reč, a sve zahvaljujući sokolovom pesničkom oku, istančanom poetskom uhu i veštom spisateljskom prstu pesnika Saše. I to nije kraj. Sad treba uskočiti u „U“.

… U …

U ovoj knjizi čiji naslov prepričavamo (i ujedno se poigravamo), postoji, negde pred kraj, pesma koja se zove „Voz“. Kakve veze ima voz, pitate se sada s pravom, sa slovom „U“ koje se do sada nije pojavilo ni U reči voz, a vala ga nema ni U imenicama vagon i lokomotiva. Nema ga ni U reči šina, pa ni kod konduktera. Opa! Stop! E pa, ima ga kod konduktera. Kada pročitate sve pesme iza naslova „Jedna mrva U vidu slova“, otkrićete, a sve između redova, da kondukter garantovano ima džepove, a U džepovima se može naći svašta. Ako pažljivo pročitate recitaciju „Voz“, otkrićete da kondukter ima pune džepove strpljenja, a da pesnik Saša ume da vas vodi i na putovanja najživopisnijih sadržaja. Uostalom, proverite i izvolite, provirite U „Voz“, doduše U par vagona: „Iz Sombora kren’o voz, / pa do Vranja stog’o skroz ( … ) negde oko Srbobrana / uleteše dva gavrana, / a onda su blizu Ečke / u voz ušle i tri mečke, ( … ) zatim, tako sve do Vranja / i na kraju dođe banja. / U Banji će svako veče / od reume da se leče.“

Da bi se neko lečio U banji, potrebno je da U banju stigne. Da bi stigao do banje, valja mu ući U voz, U autobus ili U automomobil. Shvatate li važnost onog „U“ iz naslova ove zbirke? „U“ krije tajne, a otkrićete ih U knjigama. Voz je način, a knjiga cilj. Zapravo ono U knjigama. RazUmete?

… VIDU…

Reč „vidu“ ne znači ništa kada čami sama. Ali, ako imamo u VIDU da je „vidu“ prilog uz imenicu „slova“, onda je jasno da bez priloga (recimo, kečapa), nema dobrog proizvoda, recimo – sendviča. Tako vam stoje stvari sa vrstama reči. VID, istini na volju, može biti i očinji, ali onda više nije prilog, nego je imenica.

Tako da imajući u VIDU ove vidljivosti, vidovitost pesnika Saše postaje kao neki novi nedogledni – vidik.

Da ne bude da pričam napamet. U pesmi „Sit sam svega“, Saša nas stihovano savetuje kako da i mi naučimo da „vidimo budućnost“. Pesmin početak je prilično žalostan. Mlađani junak se tužaka: „Svakog dana ista priča: /- Hoćeš sine dva sendviča? / Mora da si mnogo gladan, /ima voćni jogurt hladan.“ Njegova mama, razočarana probirljivošću svog mezimca, a vala i njegovom razmaženošću, nudi mu i druge vrste đakonija istovremeno ga upozoravaući šta će se dogoditi ako ne bude jeo: „… uzmi vruću gibanicu, / ubiće te nesanica, / ako nešto ne večeraš / cele noći ćeš da zveraš.”

Verovali vi ili ne vidovitost se stiče i takođe uči. Mama zna da dete koje je gladno neće moći lepo da spava, jer je i ona bila dete. A zna i zbog toga što ju je pesnik Saša opisao takvom. Pesnik Saša zna da mama zna da gladno dete neće moći da spava, jer je i on bio dete. Ako vas sve ovo podseća na priču o repi za koju se uhvatio deda, a za dedu – baba. A za baku – unuk… i tako dalje, do maloga miša uz čiju se pomoć repa najzad dala iščušati – sasvim ste u pravu. Treba uvek imati U VIDU to zajedničarenje i mudrost starijih stečeno kroz iskustvo. Zahvaljujući tomr – gotovo ćete uvek uspeti da iščupate repu. Neko iskustvo stiče tako što mu se situacije dešavaju, a neko bezbolnije – tako što o mogućim posledicama ili korisnim savetima sluša od starijih ili čita i uči iz knjiga. A knjige se satoje od…

… SLOVA.

O SLOVU niko, vala, nikada nije nešto kraće, jasnije i umnije napisao od pesnika Saše S. Savića, koji kaže ovako: „ … od jedne mrve u vidu slova / nastane velika knjiga nova.“

Čitajte ovu knjigu sa uživanjem. Nakon toga ćete je sasvim sigurno čuvati. Imajte U VIDU da ni JEDNU MRVU U to ne sumnjam, svakog mi ovde napisanog SLOVA.

Gordana Vlajić, književnica

„Glavni zadaci književnosti:

radost, smeh, zabava“.

Tomas Man

Pesme za decu Saše Savića, predstavljaju pravo osveženje i značajan doprinos savremenoj srpskoj poeziji za mlade. Početak kakav se samo poželeti može!

Originalna tematika, inventivan pristup, efikasne rime, skladne strofe, razvijena naracija, britki dijalozi, neočekivani preokreti, obilje smeha i vedrine, raskošna mašta i još mnogo toga odlikuje ovu zaista izuzetnu knjigu pesama.

Saša Savić stupa na domaću književnu scenu vrlo smelo i samouvereno. Pravi naslednik i sledbenik Duška Radovića, budući da se i te kako pridržava njegovih poetičkih i stvaralačkih načela, a naročito tzv. „teorije igre“, koja zagovara humor, ironiju, apsurd, parodiju, izokrenuti poredak stvari i apsolutno odsustvo pouke.

Sve je, dakle, u duhu i skladu sa senzibilitetom, iskustvom i interesovanjem savremene dece, koja po mnogo čemu vole i žele pesme sa ovakvim sadržajima.

Teško je izdvojiti bilo koju Savićevu pesmu. Sve su dobre, štaviše – odlične! Ovaj pesnik zaslužuje našu pažnju i podršku u celosti.

Zvezda je rođena!

Poželimo mu dobrodošlicu i uspešan let na velikom nebu savremene srpske poezije za decu i mlade!

U Beogradu, Dr Milutin Đuričković

Blagovesti 2025.

član Evropske akademije nauka i umetnost