NA PUTU PREDAKA
Poetesa Dragica Draga Grbić iznedrila je novu, osmu zbirku poezije(a devetu knjigu ukupno po redu), ”Napjev o čovjeku”, čiji nam naslov već sugeriše rodoljubive i duhovne teme kojima se bavi. Kroz tri ciklusa: Ej, kolone, ceste, putokazi, Grije nas riječ, Andrićgrade, ogledalce naše pesnikinja rodoljublje nosi kao visoko podignutu zastavu,opisuje dane velikih pogroma i iskušenja, prilažući bar mali spomen nevinim žrtvama,uspevajući da se plemenitim stihovima uzdigne, da ne optužuje, ali ni ne zaboravlja.Prefinjenim poetskim jezikom priča sve nemoguće, neispričive priče stradanja srpskoga roda. Svedok građanskog rata, opisujući simbol borbe o rodu i slobodi, pesnikinja ispunjava visoke poetske zahteve, podseća, opominje, a ipak bez mržnje, i sa verom u moguću dobrotu sveta, nakon (nekažnjenih!) zločina, o kojima svijet ćuti…
Ti nisi gora već freska naših stradanja (triptih Razgovor s Kozarom)
Dragiša Vitošević u ”Smislu sličnosti u književnosti” postavlja tri osnova književnog stvaranja:
- sve je personifikacija (sve ima dušu)
- sve je u kontrastu (dobro i zlo su u suprotnosti).
- sve je u potrazi za idealnim (za Bogom).
Čitajući ”Napjev o čovjeku” pesnikinje Drage Grbić uočavamo da ona u svakoj pesmi zadovoljava tu visoko postavljenu poetsku lestvicu. Njena poezije ”diše”, komunicira sa čitaocem, ima visoke lirske i estetske domete, topla je, emotivna, ali i podstiče na duboko razmišljanje, mami suze, i otvara kapije (sao)sećanja… Poetesa se podjednako ogleda i u vezanom i u slobodnom stihu, ali i u sonetnoj formi, vladajući njima znalački.Prepoznajemo pesme sa kojima je pobeđivala na mnogobrojnim takmičenjima, u zemlji i inostranstvu, i koje su ušle u mnoge antologije i zbornike, i našle put do srca čitalaca… Kao očevidac bolnih događaja iz naše neposredne, stradalničke prošlosti, ona razume i saučestvuje u svekolikom iskustvu svoga roda, dodajući i kapi suza i krvi i svoga ličnog. Beleži pomno, i stavlja u naznake ”prema istinitom događaju” (Zaleđena suza), ili u fusnote… Ovo je poezija nad kojom se grlo steže, suze naviru, a vapaj iz pesme prenosi se i na naše usne…
Jagorčevino srca
Ćutiš u konjskom noktu
U svezanom pupku
U hrastištu moje duše
U mahovini bola (Istina naša)
Nemo pitanje pesnikinja uvek ostavlja da ”visi u vazduhu”, neizgovoreno, ali otelotvoreno, da nam se čini da ga možemo dodirnuti rukom. Ona opevava sve znane i neznane, oplakane i neoplakane žrtve, večnu tugu stradalnika i zgarišta koja se uporno i uporno vekovima ponavljaju na istim mestima…
Vlažna krv ranjenog dana
Neosoljen hljeb
Osoljena rana
Kuća bez praga (Pismo sa Vučijaka)
Kao svedok ratnih dejstava iz neposrednog okruženja, ona često peva u prvom licu, jaukom, majčinskim vriskom, poistovećeno sa junacima svojih pevanja, ali uvek dostojanstveno, kao Stojanka majka Knežpoljka, uzdižući se, u hrišćanskom trpljenju nevolje i nesreće, i ne huškajući na osvetu.
Brusili smo je u živoj studi
Da sačuvamo svetinju i budemo ljudi (Vjera naša pravoslavna)
Naše tlo ne oskudeva u ratovima i herojima i herojstvima, od pamtiveka, i Draga Grbić peva i o vremenima naših predaka. O Kosovu, o Simonidi, o vojvodi Sinđeliću, kragujevačkim đacima, ratnicima iz Prvog svetskog rata, Jasenovcu, mnogobrojnim stratištima i kolonama (izbeglica)… Iz tragike njenih stihova, uvek se, kao feniks, diže vera u nova, bolja vremena, u vremena u kojima se neće ponoviti stradanja (!) i ista mesta ponovo natopiti krvlju novih mučenika…
Ohljebljeno polje na kosti miriše
Stezali ga i ništili stalno
Al ono klasa i hljebno diše (Sonet o žitu)
Posebno bismo izdvojili pesme-posvećenice: Branku Miljkoviću (glosa!), Rajku Petrovu Nogu, Dobrici Eriću, Nenadu Radošu, Dušanu Sekuliću, Jovanu Mihajilu, Stevki Kozić Preradović. Uvek je uzbudljivo čitati takve stihove, pesnika – pesniku, jer nam se čini da u njima autori često daju najbolje od sebe, natpevavajući se sa svojim poetskim sadruzima.
Verujemo da će ovu zbirku, ispevanu iz duše, lekovito, premda o teškim temama, čitaoci posebno prigrliti, kao svoje vlastite pesme utehe i zaceljenja. Baveći se često bolnim istorijskim momentima, i kriknuvši u ime mnogih, i blažeći te bolove melemom svojih molitvi i molitvenih stihova, pesnikinja Draga Grbić još jednom je potvrdila svoje mesto u savremenom srpskom pesništvu. Svoju poetsku luču davno je zapalila, i časno je nosi:
Ja sam ti sav od sjemena
Iz dalekog vremena
Luču što nosi. (Ja sam ti sav od sjemena)
Sremska Kamenica,23.4.2024.
Jasna Milenović,pesnikinja
na Svetski dan knjige
