RECENZIJA

NEBESKI SJAJ HADžI IVANOVE LIRE

„O, kako bih želeo da ste svi pesnici! Bez stvaralačkog nadahnuća teško je pro- živeti jedan jedini dan kako priliči hrišćaninu“, rekao je arhimandrit Sofronije (Saharov).

Zbirka pesama „Isečak večnosti“ jasi- čkog prote hadži Ivana Milanovića je dokaz da ko hoće da postane hrišćanin najpre treba da postane pesnik, kako je rekao Sveti Porfirije Svetogorac.

Ljubav je jezik njegovog stvaranja i po- kretač njegovog jezika (Isečak večnosti, Zvezda Danica). Te pesme su male duhovno- poetske školjke pune biserja smisla i le- pote. Svaka je po jedno kiptavo vrelo čed- nosti. Iz njih veje blagi povetarac Svetoga Duha. One su kadre da čudotvore u čovekovoj duši. Kao da je samo nebo te pesme odapelo kao strele ne bi li svako srce ranile lju- bavlju Božjom.

Ova zbirka je hristočežnjivo traganje košute-duše za Izvorom Vode Žive tj. Bogom. Zato među najbolje pesme spadaju baš one upućene Bogu (Košuta, Treptaj, Odsjaj Ljubavi, Nektar Sunca, Ono vreme…).

To je molitvena poezija, a molitva je, zaista, jezik Carstva Nebeskog. „Kad pesnici izgube veru onda će doći i smak sveta“, rekao je jedan mudrac. Istina, proti Ivanu nije na vrhu pera već na dnu srca. Njegove su reči iznutra optočene večno- šću. Pazimo! Iz njih kao da nam govore hiljade njegovih predaka. Čujmo ih. Što je jasički Orfej bliži korenima to je bliži zvezdama. Vraćanje korenima nije zakopavanje u zemlju već prečica do nebesa.

Stihovi: „Hriste, zanosni. Sjaje pomisli mojih, plamenom zvezda što u oku sjaš…“ su toliko svevremeni, duboki i sve- čovečanski.

Čovek ne kazuje reč već reč čoveka. Od malog do velikog čoveka je mnogo, a od velikog do malog samo jedna reč. „Više vre- di nečija jedna reč no nečiji ceo vek“, kaže naš narod. Otac Ivan nas podseća na svetinju ljudske reči i da čovek vredi ko- liko i njegova reč.

Srbi su pesnički narod, a pesnici vođe naroda, pa ipak biti čovek je veće nego bi- ti pesnik, a čojstvo je upravo ono što po- zlaćuje ovu poeziju.

Savremena poezija je postala sinonim za nešto nejasno, često zaklon i za nepismeno. Pesma je prestala da bude radost za čitaoca. Ponižava ga svojom nejasnošću i optužuje da joj nije dorastao. Manjak svesti se proglašava za višak pameti, a nedostatak stida za prednost i savršenstvo. Poezija oca Ivana je, suprotno ovome, upravo radost za čitaoca i čuvarka stida u nama, tog jedinog sjaja koji ozaruje ljudsko lice, a stid će po rečima Andreja Tarkovskog „spasiti svet“. „Kad nestane stida nestaće i sveta“, blagovesti pustinjak lelićki, Sveti Nikolaj Žički.

Ova zbirka je protin mali suzarnik tuge, ali i radosti. Čitanje ovih pesama je neprestano čišćenje srca i povratak duše u čistotu.

„Pitomo i mirno stanje duši daje se utehama himni“, kaže Sveti Vasilije Veliki.

Čitajući pesme jasičkog himnografa imate osećaj kao da vam je nežna nebeska ruka stavila kocku šećera u dušu.

Te pesme su najbolji vaspitač za Liturgiju.

Prota Ivan nam je dokazao da Jasika možda jeste provincija u odnosu na Beo- grad, ali nije u odnosu na nebo.

Zbirku nam poklanja poput neke zavet- ne čudotvorne ikone.

Hvala mu.

Vukosav Ilić, književnik