STASAVANjE U ZVJERINjAKU „BERMUDSKOG TROUGLA“
„Moja najveća književna nagrada bila je i ostala – jedna stolica!
Još kao dvadesetsedmogodišnjak, mlad pesnik sa tek dve-tri objavnjene knjige, smeo sam da u kafani sednem za sto Brane Petrovića, a da prethodno ne pitam za dopuštenje. Oni koji pamte taj čuveni beogradski „bermudski trougao“ i te književne zmajeve koji su sedeli za tim stolovima, znaju kakva je to privilegija bila, iako sam, naravno, sedeo nekako uvek postrani, i malo-malo dobijao zadatak da donesem novine, burek, vinjak ili cigarete…“
Razgovarao:
Dragiša TOŠIĆ
– Svoje stvaralaštvo sami razvrstavate na stvaralaštvo o sebi, o smrti i o Srbiji? Jeste li sami birali teme, ili su se teme nametale Vama?
– Ako izuzmem slikare, pesnici su najsujetnija bića i onda je razumljivo da pesnik uglavnom, ili ponajviše, govori o sebi.
I smrt je kao tema neizbežna jer je to univerzalan pojam i ne možete je doživljavati kao isključivo telesnu, kao unepostojavanje svega vidnog, svega čulnog. Smrt zaživi u čoveku kad on umre u duši, a neko fizički mrtav je živ ako on svojim osobinama i delom nastavi trajanje u sećanju živih.
Tako je i Srbija, kao tema, neodvojivi deo mog arhetipa, i ona se, hteo to ja nekad ili ne hteo, sama nameće.
Na sreću, moj „Ljuboslovnik“ svedoči da je i lirika prisutna u mom stvaralaštvu, ali moram priznati da teme iz vašeg pitanja dominiraju i izgleda da je to bio obostran izbor.
– Svojom najboljom knjigom smatrate „Žrtvenik“. Ta zbirka je na neki način leksikon zala čovjeka na čovjeku i prilog kolektivnom pamćenju svijeta. Može li se to svjedočenje shvatiti i kao angažovanost a knjiga razumjeti kao neka vrsta oporog putokaza da gradimo bolji svijet od onog kakvog pamtimo i kakvog imamo?
– „Žrtvenik“ sam pisao iz meni neobjašnjivih razloga, i on se sam definisao kao prilog kolektivnom pamćenju i leksikon zala koje ljudski um osmisli da drugo ljudsko biće podvrgne patnji, obezduhovljenju i raščovečenju i tom „logorskom literaturom“ se i dalje bavim, bilo da se radi o holokaustu, Staljinovim čistkama ili logorima na našim prostorima. Svedoci smo da je svet i nakon tih događaja strašno mesto za postojanje, svedoci smo povampirenja fašizma, ili ideologija koje drugo ili drugačije negira i nipodaštava, bez obzira šta ta drugost bila u definiciji. Od trenutka kad planu knjige do trenutka kad planu ljudi – put je veoma kratak. Stoga i taj krik, taj urlik, i taj vapaj iz „Žrtvenika“ ja lično doživljavam kao detinji glasak koji poziva da radimo na tome da nam se neke stvari iz ljudske „civilizacije“ nikad više ne dese.
– Pjesnicima, dakle, nije dato da mijenjaju svijet?
– Pesnici, pisci generalno, su krhka bića i vrlo sujetna sorta. To su indivdualisti koji robuju nekim svojim stegama i ne dopuštaju da ih se „utera“ u brazdu, a bez te organizacije nema ni mase, a onda – ni kritične mase koja može da pokrene promene. Pesnici ne mogu menjati svet, ali mogu u vašoj mašti da ga učine lepšim, podnošnjivijim i snošljivijim…
– Dosta je oporog u Vašoj poeziji. Je li to odraz Vašeg pjesničkog doživljavanja svijeta, ili je to samo realna slika svijeta u kome živimo?
– Život je opor, nepravedan i nemilosrdan. On nam stalno postavlja nove izazove i kušnje. Pesnik je sastavni deo tog sveta i njegova poezija je neizbežno mešavina ličnog i realnog. Za mene pisanje nije samo tumačenje sveta nego i medicinski tretman kojim sebe lečim od stvarnog i mogućeg, od željenog i nemogućeg, od unutrašnjih nesuglasica, nespokoja i dubokih rascepa, od stvarnosti i od sebe samog… Eto, otud taj čemer, ta oporost…
– Svijet se dramatično mijenja. S tog stanovišta, kuda ide srpska književnost, srpska kultura, i na kraju – kuda ide srpski narod?
– Nepojmljivo je kako se istorija ubrzala. Nisu to više vekovne promene, nego dnevne! Nastranu tehnnološki razvoj, ali ovo što se dešava u konačnom zbiru je tragično i pogubno za ljudsku dušu. Konzumerski pristup svemu, pa i prema samom životu, vodi ka potpunom obezličenju, razboženju i unutrašnjem umiranju. Moj najbolji odgovor na pitanje „kuda ide ovaj svet“ bilo bi ćutanje, a da to ćutanje shvatite kao jedini način da izbegnem vulgarnost.
Suštinski, srpska književnost, kultura, pa i sam srpski narod idu putem kojim generalno ide ceo svet, i na tom putu treba sačuvati i negovati svoju posebnost, ali ne iz puke potrebe da budeš drugačiji. Ne treba bežati od tuđih različitosti ako si tu na dobitku.
Usudio bih se reći da je srpska poezija u ovom trenutku možda i najpoetskija na kontinentu koji posrće pod bremenom političke korektnosti, etičke devalvacije i gubljenja identiteta. Mi jesmo sačuvali samosvojnost i vitalnost naše književnosti i kulture uopšte, iako ni sami nismo pošteđeni rasapa sa svim (našim) moralnim, intelektualnim i duhovnim posrnućima.
Kud svet – i mi moramo! Mi Srbi živimo u našim mitovima i legendama, uvereni u našu odabranost, posebnost, nadnaravnost i nebesnost. To je naš blagoslov i naše prokletstvo, to je naš lek koji nam pomaže da premostimo duboke nespokoje koji ne miruju na našem rascepljenom duhovnom biću, ali je to i naša snaga koja treba da nam pomogne da kroz ova vremena, kao kroz odsudnu bitku, prođemo sa što manje gubitaka, i u ljudstvu, i u materijalu…
– Do sada ste objavili 92 knjige…
– Nije loše čak ni za jednog skribomana kakav jesam. Pisanje je uvek bilo moja nasušna potreba i način sopstvenog isceljivanja i sve te knjige su samo proizvod tog pristupa. Ipak, to su samo brojke koje ne moraju ništa da znače. Uporno podsećam da je Milan Rakić za života objavio svega 57 pesama, a maestralan je pesnik…
– Dobili ste i sve moguće književne nagrade..?
– Ni nagrade ni o čemu ne govore… Neke su stigle na vreme, neke zakasnile, neke nisam ni zaslužio a neke nisu zaslužile mene.
Usput, dadoše mi i dve-tri za životno delo, a one bi, kažu, trebalo da dođu u vreme kad je piščev život na izmaku. Iako mi je tek 61, možda nisu ni poranili, budući da ja, inače, za sebe tvrdim da sam na vrlo specifičan umro.., onako – u sebi…
Čak i kad se saberu, sve te nagrade ne mogu da se mere sa privilegijom da sam kao mlad pesnik mogao (a da prethodno ne pitam) da sednem za kafanski sto gde su sedeli Brana Petrović, Slobodan Stojadinović Čude, Andrej Jelić Mariokov, Milan Nenadić, Jaša Grobarov, Aca Sekulić… Kakav je to književni zverinjak bio! Tu su, u susretu sa činodejstvovanjem ovih prvosveštenika srpske književnosti, mnoge književne karijere udarile na sprud i zgasnule, a retke su se, blagoslovene, ukazale u punom svetlu…
– Onomad, kad ste činili prve književne korake, Vama Kiš dade savjet..?
– Jeste, ali – Kiš je daleko i do Kiša slabo ko može da dobaci… Kako ja da se igram Kiša, da nekome budem vodič i vodilja.., sem da kažem da čitate najmanje 50 strana dnevno i da pišete, isto tako – svaki dan i da se, oslobođeni sujete, vraćate napisanom… Osnovno je osloboditi se straha kako će izgledati susret vašeg dela sa publikom. Poraz je neretko pobeda, a pobeda – pobeda samo naizgled.
Tek kad postanete zreli za svoje poraze i svoje zablude, onda ste udarili temelje na kojima možete da gradite sebe kao pisca…
