-Od kada se baviš pisanjem, i da li je tvoje osnovno zanimanje pravnika uticalo na razvoj tvog poetskog imidža?
Moj brat blizanac Uroš i ja smo zajedno počeli da pišemo pesme u osmoj godini, tako da dar pesništva negujemo ravno tri decenije. Obojica smo studirali prava i
diplomirali istog dana na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Uroševa ideja da pišemo duhovnu poeziju javila se pre osam godina i na tome sam muneizmerno zahvalan. Radimo u struci, Uroš je zaposlen u domu za nezbrinutu decu i potpuno je posvećen tome, čak uopšte i ne ide na godišnji odmor, a ja sam stručni saradniku u EPS-u. Pesništvo je veliko rasterećenje od svakodnevnih obaveza jer kada se pišu stihovi, duša i um se odmaraju. Zahvalan sam Bogu na tom daru jer mi pisanje pesama donosi veliku radost i daruje snagu za obavljanje brojnih poslovnih i porodičnih obaveza. Hristov mir je naša nasušna potreba.
-Kako tumačišpouku Starca Porfirija ,,Ko hoće da bude hrišćanin, treba najpre da postane pesnik!” i da li si stariji kao hrišćanin ili pesnik, šta duže postoji u tebi?
Sveti Starac Porfirije je umeo da širi hrišćansku radost i verujem da je njegova duša bila pesnička. To znači da hrišćanin treba da bude stvaralac, kreativan, radostan, inspirisan, nadahnut da prima i prenosi ljubav na sve oko sebe. Pesnička duša je takva, prijemčiva da prima uzvišena osećanja koja koristi za stvaranje dela
koja mogu da oradoste i inspirišu druge. Verujem da uspevam u tome jer mi čitaoci svedoče da se raduju kada čitaju moje pesme posvećene svetima koji su životom svedočili ljubav božansku. U mom životu pesništvo se razvija sa duhovnošću od koje se ne odvaja.
-Očigledna je dominacija duhovne poezije u tvom stvaralaštvu, da li je Hrišćanstvo izvor poetskih motiva ili je sve to povezano i prosto umjetnost prolazi kroz tebeoblačeći Bogougodne misli u stihove?
Pravoslavlje daje nesagledivu inspiraciju za život i stvaralaštvo. Naravno, potreban je i priziv za liturgijski život. Čitajući žitija svetih, možemo se samo
oduševiti i osnažiti da živimo bogougodno jer zemaljski život brzo prolazi, a sve nas očekuje večnost i odgovor na Strašnom sudu Hristovom. Moje stvaralaštvo je
neraskidivo povezano sa načinom života, a to je porodičan život u Domaćoj Crkvi uz liturgijski život u parohijskoj crkvi. Stalno se smenjuju usponi i padovi u
duhovnom životu, ali nadahnuće za duhovnu poeziju ne prestaje.
-Da li si imao uzore u književnosti koji su iz vršili uticaj na tebe kao autora ili kao čitaoca?
Sveti Vladika Nikolaj mi je uzor za pisanje duhovnih pesama i verujem da mi najviše pomaže u tome, što sam i osetio kada sam celivao njegove svete mošti i odmah dobio
inspiraciju da mu posvetim nove stihove i pesme, pa sam nedavno i objavio zbirku pesama ”Blagovestitelji” u kojoj sam sabrao sve pesme koje sam napisao u čast naših duhovnih velikana Svetog Nikolaja Žičkog i Ave Justina Đelijskog. Duhovnici koji su bili i književnici mogu da nam budu najbolji uzori i za stvaralaštvo, a
prvenstveno za duhovni život.
-Objavio si nedavno u saradnji sa ASoglas izdavaštvom zbirku pjesama pod nazivom ”Hristov mir”. Koliko si do sada objavii izdanja duhovne poezije i da li si zadovoljan saradnjom sa izdavačem?
Zahvaljujući ASoglas izdavaštvu sam i počeo da objavljujem zbirke pesama. Slava Bogu, do sada je objavljeno osam mojih pesmarica pod okriljem ASoglas izdavaštva.Saradnja je donela obostranu radost i nastaviće se i ubuduće, uz Božju pomoć. Zbirka pesama ”Hristov mir” je zaista posebna, mesecima sam prikupljao pesme i uređivao knjigu koja je bogata stihovima posvećenim Gospodu, Majci Božjoj i svetiteljima Crkve Hristove.
– Koliko si do sada napisao pjesama i objavio ukupno knjiga i da li je to samo poezija ili ima i proze?
Mislim da ima oko 600-700 objavljenih pesama u mojih trinaest pesmarica koje su do sada objavljene. Na kraju svake zbirke postoji i moj utisak napisan u vidu proze, ali
nisam odustajao od pisanja pesama, mislim da je to moj poziv i ne nameravam da se bavim pisanjem proze, već samo da čitam duhovnu literaturu koju su napisali Sveti
Oci Pravoslavne Crkve i napisali sve ono što nam je potrebno za duhovni život.
-Kada je u pitanju forma, da li je prije pisanja neke pjesme znaš da li će ona biti u slobodnom stihu ili rimi?
Stihovi iznenada dolaze, pesma se formira po nekom ustaljenom stilu i nadahnuću koje je uvek drugačije i posebno. Sve zavisi od praznika koji slavimo u Crkvi, pa
dobijem inspiraciju za novu pesmu ili nakon pročitanog žitija ili akatista, a često je dovoljan i Ohridski Prolog Svetog Vladike Nikolaja.
-Nedavno ste održali duhovno veče posvećeno Svetoj Kseniji Petrogradskoj, možeš li nam reći nešto više o tome?
Moji prijatelji i ja smo realizovali ideju da priredimo duhovno veče u čast Svete Ksenije Petrogradske koju volimo i poštujemo jer osećamo njeno snažno molitveno
zastupništvo. Njeno žitije je čudesno i inspirativno, mislim da sam njoj napisao najviše pesama do sada, tako da je ovo duhovno veče bilo ispunjeno stihovima i pesmama u čast predivne Matuške koja pohodi Srbiju i daruje obilje pomoći svima koji joj se mole za zdravlje, pronalaženje posla, rešavanje stambenog pitanja i svega
što nas obremenjuje u ovom svetu, ali svetiteljka brzo pomaže i utvrđuje nas u veri pravoslavnoj.
-Reci nam svoje mišljenje na temu odnosa duhovnog i nacionalnog? Gospod Isus Hristos je pozvao sve narode svijeta na krštenje tj. da prihvate Jevanđelje, šaljući svoje učenike u svijet i u tom smislu stiče se utisak da je duhovno iznad nacinalnog ali taj sklad opet treba da postoji jer je pripadnost naciji bitna, rodoljublje, patriotizam itd…
Gospod ne daje prednost nijednoj naciji i ne gleda kom narodu pripada čovek koji veruje u Njega. Svi su pozvani, mnogi su prizvani, a malo je odazvanih. Duhovno jeste
uvek iznad nacionalnog, u smislu da naš patriotizam ne bude prepreka našoj duhovnosti, odnosno, da naša ljubav prema drugima ne bude ugašena jer su drugi ljudi
pripadnici nacija koje u nekim periodima istorije nisu bile prijateljski nastrojene prema nama. Zlopamćenje može mnogo da naškodi duši, a praštanje nas preporađa.
Gospod želi da se ljudi spasavaju tako što spoznaju Istinu. Božji domostroj spasenja vekovima se ostvaruje u čitavom svetu. Ipak, Srbima je Bog mnogo dao, Nebeska Srbija
bogata je velikanima iz našeg roda, tako da imamo nesagledivo veliku odgovornost zbog naših svetih predaka.
-S druge strane, imamo čest slučaj kada ljudi ističu samo pripadnost naciji kao nešto najbitnije, a liturgijski život skoro da ne praktikuju, to su zamke, ali vjerujem da postoji način da se to uskladi tj. da jedno s drugim ide i ne može jedno bez drugog… Šta misliš o tome?
Da, velika je to zamka u koju mnogi upadaju, pa se javno hvale i udaraju u prsa kako su veliki vernici i patriote, ali ih uopšte ne zanima duhovni život i Svete Tajne
Crkve Hristove. Nedostatak smirenja dovodi do toga, a smirenje se ne može ni steći izvan Crkve, kao što nema ni spasenja izvan Crkve. Čovek mora da sagleda svoju dušu
i vidi koliko je nedostoja i grešan i da mu je potrebno ispravljanje koje traje do kraja života. Naša vera traži od nas da živimo u pokajanju i činimo dobra dela koja su spasonosna za dušu. Raspirivanje netrpeljivosti i mržnje na nacionalnoj osnovi uvek je dovodilo do sukoba i ratova, što Bogu našem nije milo, ni ugodno.
-Sekularni princip odnosa države i crkve podrazumijva odvojenost tih, strogo rečeno, nivoa vlasti, i praktikuje se u demokratskim uređenjima, ali rekao bih da je naša država bila najjača upravo u tim periodima prošlosti kada je stepen jedinstva ili saradnje između države i crkve bio najbolji, čak se dešavalo da u ličnosti jednog vladara srećemo i svetovnu i duhovnu ulogu… Da li molitvom OČE NAŠ mi zapravo prizivamo i određenu vrstu teokratije, zapravo Volju Božiju i ovdje na zemlji… A u smislu spasenja ištemo Carstvo Nebesko?
Harmonija države i Crkve jeste najzdravija za društvo, što se i pokazalo kroz procvat u doba svetih Nemanjića koji su vladali sa Božjim blagoslovom jer su imali
obilje vere i straha Božjeg. Naš narod je osetio i drugu krajnost u prošlom veku kada je državna vlast bila protiv Crkve i njenih vernih čada, cvetalo je bogoborstvo koje
je ostavilo i trajne posledice u nekim krajevima Srbije. Narod voli da vidi svog gradonačelnika kako prilazi da uzme blagoslov od arhijereja, kao celiva Časni Krst,
pričešćuje se i istinski veruje u Boga. To uliva pravo poverenje u ljudska srca. Ali, narod ume i da prepozna da li ljudi kojima je poverena svetovna vlast zaista vole Majku Crkvu ili imaju prikrivene želje i interese, tj. vole da ih drugi vide kada dođu u hram, slikaju se sa vladikama, a ne žive sa strahom Božjim i ne mare za narod.
Kada postoji iskrena saradnja Crkve i države i kada su ciljevi plemeniti i bogougodni, onda je i narod zadovoljan i miran. U suprotnom, prisutna je
netrpeljivost i nezadovoljstvo koje ljudi iskazuju prema nosiocima vlasti. Ali, treba uvek imati na umu da ćemo svi odgovarati pred Bogom za svaku praznu reč i zlodela, a onima kojima je više dato, biće mnogo teže kada budu davali odgovor pred Pravednim Gospodom. Molitvom OČE NAŠ ispovedamo naše jedinstvo i veru da je Bog Otac svih nas i da nas podjednako voli, a tu ljubav ne možemo ni da zamislimo.
-Imaš li neku poruku za naše čitaoce?
Budite stvaraoci, otkrijte darove koje vam je Bog poslao i umnožite ih radi spasenja duše i radi izgradnje Crkve. Svi smo pozvani da pomažemo parohijske crkve, najpre,
redovnim učešćem u Svetoj Liturgiji. Potrebno je da svi budemo stvaraoci koji imaju čvrst temelj upravo u Svetoj Liturgiji iz koje sve izvire i u koju sve uvire.
Osnovni zadatak svih nas je da sačuvamo porodice uz Božju pomoć, mnogo je iskušenja koja napadaju porodičnu slogu, ali Gospod će nas sačuvati ako iskreno želimo da očuvamo najlepše porodične vrednosti koje su utemljene u spasonosnim hrišćanskim vrednostima.
Razgovor vodio : Dejan Spasojević
