Imam večeras tu, obavezujuću po mnogo čemu, privilegiju da vam se obratim i prozborim, “malomoćan i oskudnošću uma sputan”, neku reč o pesniku Nevenu Milakoviću.
Svestan sam, to moram odmah, na početku da napomenem — šta god da kažem — da ću reći malo, nedovoljno i, uglavnom, opšte, iako sam se trudio da čast koju sam dobio ne potrošim zalud, jer pesničko delo, umeće i talenat, taj usud, kazna i nagrada Nevenova — ne mogu biti iskazani, niti opisani, ni dočarani, ni otkriveni, rečima, pa ma od koga one dolazile, a ponajmanje od onoga koga stihotvoračka sujete obuzima, a zavist prožima kad god, u sebi, ili naglas, nevešto otpeva “Vilu sa Košara”. I, evo, priznajem — zavidim, bratski i nemrziteljski, pesnički, zavidim mom bratu po peru Nevenu na svakom stihu iz “Vile”. Doduše, pravdam i tešim svoju zavidljivost time da tu pesmu, zapravo, nije pisao on — iako je pisala njegova ruka — nego da je “Vilu sa Košara” napisao onaj Koji nad svima nama bdi i čijom se milošću i promislom sve i događa, pa i rađanje takve pesme — po mom skromnom sudu — jedne od najboljih ikad napisanih na srpskom jeziku.
Dovoljna je, dakle, po mom ubeđenju
samo ta pesma da bismo naslutili,
(jer spoznati i shvatiti do kraja ne možemo i nikad ni nećemo) kakav je
i koliko veliki, moćan, maestralan, ali i strašan, jezan jednovremeno, pesnik Neven Milaković — bez obzira na one trivijalne, potpuno nevažne i, u krajnjem — nimalo literarne, pojavnosti kao što su književne nagrade i priznanja, poznatost, prisutnost u medijima, marketinški trikovi i slične, pesniku koga je Bog lično talentom usinio, pravom, rođenom pesniku, sasvim nepotrebne, usputne manifestacije stvarnosti.
Milakovićeva poezija, u celini, a “Vila” je samo njen nedosežni vrh, ionako nije “od ovoga sveta”. Mnoge Nevenove pesme su sa one strane, nadnaravne i nadumne, neomeđene merljivim i vidljivim, iako su, takođe, mnoge — rane — pesme-rane , nezaceljive, koje bole zauvek, ne samo kada se, ponovo i ponovo, čitaju — nego naročito onda kada o njima pokušavmo da ne mislimo, kada ih svesno sklanjamo iz uma, upravo da bismo bol koji proizvode izbegli.
Mrgudan i samosvojan, sam sebi dovoljan, i prekomerno često čak, Milaković piše da bi sebe preživeo, ne udvarajući se književnoj čaršiji, ali ni čitaocu, verujući uporno i bez uzmaka u svoju opsenu za koju zna, čudovišno beskrajnim talentom zna, da je istina, da nije privid — bez obzira što je u toj veri, uglavnom, jedini i jedan.
Van književnih klanova i udruženja, neprilagođen stvarnosti i ne pristajući na vidljivu realnost, Milaković peva o tome da istina ne stanuje pred našim očima, niti na ekranima televizora i kompjutera, već da je za njenu spoznaju potrebno imati poseban vid, dušin vid, oči koje umeju,mogu i znaju da gledaju “na unutra” i da jedino to ono što je i zaista istinito i vredno ikakvog gledanja i pogleda.
Zbog toga mu nije lakše, niti je sretniji, ali je svakako “čistiji”, pred Bogom čistiji, a Njegov, Božji sud, je jedini koji Milaković priznaje. I, verujem, jedini u koji se uzda, iako vremenu, odnosno budućnosti — ne pridaje neki značaj, osim koliko se, i kada se, baš mora.
Zna Neven tajnu, kao i što zna da je njegov stih večan, dokle god se srpski jezik bude govorio i na njemu dok se bude pisalo.
Trebalo bi, takav je običaj naime kad se o nekome ili o nečijem književnom stvaralaštvu govori sada da kažem ponešto i onome što bi se kolokvijalno moglo nazvati “zanatska strana” Milakovićevog stihotvorenija.
Trebalo bi, ali — neću. Jer — rekao sam već, i ovo što sam rekao do sad, kao i ono što neću reći, ne može opisati pesništvo Nevena Milakovića. To mogu samo njegove pesme i stoga bolje je da njih slušamo, da u njih zaronimo, da njima, bar na trenutak zalečimo naše neprebolne, srpske, rane.
Miloš Janković, predsjednik Udruženja književnika Srbije
Kraći osvrt na zbirku ‘’Vila sa Košara’’
Čast mi je i zadovoljstvo što sam u prilici da napišem par riječi o ovako značajnoj zbirci pjesama kao što je zbirka ‘’VILA SA KOŠARA’’ autora Nevena MIlakovića koji je sigurno jedan od naših najboljih savremenih pjesnika u regionu.
Radi se o zbirci odabrane duhovne i rodoljubive poezije.Na samom početku je sonetni vijenac o Jasenovcu , a na kraju prozni tekst ‘’Zavjet’’ koji vrijedi pročitati, a u kojem između ostalog kaže da će živjeti za srpstvo i svetosavlje svim svojim srcem i dušom, ne tražeći platu osim one kojom će ga Gospod nagraditi, što je veoma uzvišeno i veličanstveno, sa tužnom ali svetom istinom da postoje samo SRBi koji poštuju i slijede zavjet i oni koji ga krše.
Autor piše o temama značajnim za naš narod, za kulturu sjećanja, te je tako opjevao dosta velikana, od Sv Jovana vladmira, Njegoša do naših dana, a kad smo kod ‘’NAŠIH DANA’’, oni su rodili mnoge teme koje pjesniku nisu promakle.Tu prije svega mislim na ORVELOVU PJESMU, LAMENT NAD GOROM, i druge…
Nevenova poezija živi u narodu, to se evidnetno vidi po pjesmi VILA SA KOŠARA po kojoj je knjiga i dobila naslov, a talante koje mu je Bog dao autor umnožava i to što radi je služba rodu i Bogu.
Do sada smo imali nekoliko uspješnih promocija i ja se zahvaljujem publici na izuzetnoj pažnji, i izražavam zadovoljstvo time što sam sudionik ovih divnih promocija u prepunim salama i divnom prijemu poezije iz zbirke ‘’Vila sa Košara’’ a posebno istoimene pjesme koja predstavlja svojevrsnu stradalničku himnu novijeg doba.
U tom duhu je i rečenica na koricama knjige:
‘’ POSTOJE PJESNICI KOJI SU RASPLAKALI ČOVJEKA, POSTOJE I PJESNICI KOJI SU RASPLAKALI DVORANU, NEVEN MILAKOVIĆ JE RASPLAKAO ČITAV JEDAN NAROD.’’
Nevenova poezija najbolje govori o njemu jer on živi ono što piše, tako da pustam čitaocima da neposredno, ličnim poetskim skenerom evidentiraju poeziju.
Dejan Spasojević, glavni urednik ASoglas d.o.o
