Nespokoj u miru
Eh, dete moje, kakvo je ovo vreme?
Nekada smo u voćnjacima pevali,
među kukuruze sanjali,
sa otkosima borbe vodili…
Nekad nam je data reč bila svetija od imena našeg,
A reč Gospodnja – jutarnja kafa i večernja molitva.
Čast je bila važnija od odela,
A pogača bitnija od ogledala.
Obed za stolom najveća svečanost,
otac u čelu, kao na megdanu
- ravan svecima.
Bez struje, pod svetlošću fenjera
Teške bitke bili,
Kad grad nam mlade izdanke ubije,
A suša u krtinu svaki list pretvori,
Kad nam mraz svu letinu pogazio,
U snegu do pojasa naramak strljike
za ogrev smo nosili,
Ratovi nam dedove odneli,
Imanja nam tapijom oduzeta,
Pod tuđim plugom njive poorane,
A krčazi polomljeni u endeku zjapili.
Jesmo li se, sine, ikad sebe odrekli,
Kad smo
U kazanima kuvani,
na kočevima vijorila nam glava,
U vatri spaljivani,
bez vode i hleba tamničeni,
Batinani do smrti,
Sa bajonetima međ kosti u gnoju se krili?
Puni nade i u najvećoj muci smo bili,
Sva blaga što smo mogli
mi smo krvlju dali,
Nova pokolenja da u miru žive.
A noćas, sine, kad pokraj mosta sam prošao,
Iz vode sirotanu telo su vukli.
Ne mogadoh, a da se ne zapitam: - U ovoj blagosti ne želi da živi?
Nevena M.
Umetnička slika ,,Deda i unuk“
preuzeta sa sajta – Slikom o Hercegovini
