Temelj je vera
Sačuvati
ukorenjeno,
Usidreno, ukopano,
Za vetar, za sunce,
Za naše umiruće ptice,
Sačuvati pčelinje gnezdo
Kao snoviđene košnice;
I nizati srpom basamake u snopove,
Što će nam stope odvesti na nebo.
Jedan
grumen hrabrosti u srcu,
Pokreće planine osvajača,
Poziv na molitvu sa Dečana,
Kao zagrljaj je majčine utrobe,
Dok ptice neselice nadleću noćas
Ševare sa jedne kristalne bare,
A zlaćani vilinski konjici
Utrli su put spasenja krstovima,
Što padajući vaskrsavaju u plamenu.
Kolevke
slatkih limunova
U cvasti su, negde na moru.
Ovde je samo umirući dud
Spustio nevoljno grane,
A sa stabla mu vosak kaplje,
Kao iz plamena goruće sveće,
Ispred ikone Svetog Dimitrija.
II
Sačuvati
posejano,
Izniklo i zrelo,
Za mesec, za zvezde,
Za retke leptire,
Što kao beli noćni cvet
Šire nebeska krila
Pravo ka peščanoj oluji,
U nadi da će im ostati čista.
Kad
zbrojimo odbegla stada,
Što preživela su gorske padine;
Taman nas je toliko
Da uđemo na Malena vrata,
Gde žive su zidine Skadra,
Gde na kostima mlade Gojkovice,
Cvetaju bele hrizanteme.
Kad
od otrovnih bršljana,
U kazanu od zvezdane opeke
Ispečemo najljuću rakiju,
Što blagost će biti u danima
Kad Sveti Ilija raspusti gromove,
Pogleda zašivenog za zemlju,
Celivaćemo je prepuni nadanja,
Da zaustaviće oluju sa neba.
III
Sačuvati
začeto,
Rođeno i semeno,
Za kiše, za snegove,
Za planinske masive,
Što skrivaju utvrđene kazamate,
Topovska đulad na gotovs,
Što u miru sanjaju bregove,
Kako im rastreseni padaju u zagrljaj.
Rat
nam je Biblija genetskog koda,
Škropljenje gusala lozovom rakijom,
Jer bršljanka je za nečasna umiranja,
Ni nalik Vukašinu iz Klepaca,
Što poneo je oreol stradalnika,
Dostojanstvenog pred Velikim vratima,
Koja mu čuvaju krv u peharima.
Podnebice
je greh jasniji,
U svoj njegovoj strahoti postojanja,
Nad njime i ikone plaču,
Padaju lavovi sa priprata
Pravo
na glavu Tatarinu,
Što skuplja oko porte vojnike,
Čijom krvlju na pergamentu
Pisaće se nove hrisovulje,
Koje će spaliti budući neznabožci.
IV
Sačuvati
pesak,
Pepeo i prah,
Iz kojih se dižu nova uzvišenja,
Sa kojih niče jedan novi hram,
Čvrsto ukopavan u stare temelje;
A temelj je vera, kokarda i štit,
Koje svaki ratnik Sunca
Čuva zastakljene u plamenom oku.
I
tamo kod tog kamena,
Što neki u veri gura uzbrdo,
Trase su novih vidika s Valone,
Krševi su Jasenovačkih gora,
Neprohodne staze Šumarica,
Oltari od lobanja
Skupljenih s krvavih žrtvenika,
Čije oči su samo nalik na jaganjce.
Srešćemo se tamo,
Srećni naizgled, hrabri u tragovima,
Što su u vekovnom nestajanju,
I kovači uzvišenih pesama,
Kovaće pozlatom stihove,
U kojima će iz kristalne bare
Opet na nebeskoj liturgiji
Stajati horovi u besmrtnoj odeždi.
Gospodnji beleg
U
mnoga zla vremena
Milostivi Gospod Savaot
Vaspostavi među ljude svetitelja,
Da isceli obolele od Nečastivog semena,
Koji Otpavši od Njega,
Po svoj zemlji rasturi
I lakoumne idolopoklonike,
Strastvene bezumnike,
Greholjubne i fariseje,
Veseljem prividnim zatruje,
A onda im donese godine kuge i gladi,
Bescenja, gde čovek čoveku kao rob radi,
Prokletstvo ratova i bratoubica,
Sokake pune prosjaka i skitnica,
Lažnih proroka i mesija,
Iscelitelja i vračarskih sesija,
Gde samo vera je veresija
Koja se večno dušom isplaćuje…
U
mnoga teška i vremena stradalna,
Što su venac od trnja pravoslavnima,
Svako gubavo vreme svog svetitelja ima,
Tako i u vreme turskih zuluma,
Čovekoljubivi Bog pokloni nama
Isposnika Tvrdoškog,
Svetog Vasilija Ostroškog
Da svojim pravednim žitijem uteši nas
I podvižništvom svojim kazuje nam:
“Radujte se, Gospod je sa vama!”
Rodivši
se u Humskoj zemlji,
Zadužbi Svetog Save,
Po rođenju dobivši ime Stojan,
Taj Blaženi bogovidac i božastvenik,
Mirotvorac i Čudotvorac,
Monaškim postrigom u manastiru Tvrdoš,
Dobi ime Vasilije, po Vasiliju Velikom,
I blaženim svojim likom
Postade čuvar vere i utešitelj,
Onaj kome se u očaju obrati svaki sagrešitelj,
Željnik Carstva Nebeskog,
Stanodavca stenovitog vela,
Onom, što za života učini mnoga dobra dela,
I mudrošću božjom reče mnoga prokazanja,
Mirotočivši iscelenja i posle smrti
Mirom iz svog bestruležnog tela…
On
tri puta sahodi u san igumanu Rafailu,
U vladičanskoj odeždi i sa kandilom u ruci,
A Rafail tek treći put reče bratiji
Koji ga u snu pohodi gost,
A oni verujući u božiju promisao
Otidoše na sveto hodočašće pod Ostrog
Ispostivši telesni i duhovni post,
S ostroškim monasima otvoriše kovčeg i
Ugledaše svetiteljsko telo “kao vosak žuto”,
Mirisno kao bosiljak, trulošću netaknuto,
I preneše ga u manastir Vavedenja,
Gde Njegova duša blagosilja uspenja,
I onima koji celivahu mošti učini čudesa,
Kao što razdvoji raketu na dva dela
I pre nego pade s nebesa
Na njegovu keliju i isposnicu
Na manastirsku bratiju i mironosnicu…
I
u mnoga zla vremena,
Koja nas prate od Postanja,
Kad se i Sunce pred nesrećom sklanja
I Mesec iza oblaka u strahu skriva,
Kako po Gospodnjoj milosti biva,
Srpskom rodu On pošalje svetitelja,
Kao što posla Svetog Savu,
Najsvetiju srpsku slavu,
I mnoge svetitelje nemanjićke krvi,
Kao što posla Lazara Hrebeljanovića,
Koji za Carstvo nebesko pogibe prvi,
Vasilija Ostroškog i Nikolaja Velimirovića,
Kao što nam posla Patrijarha Pavla,
Koji prvi održa opelo mučenicima iz jama,
I vaznese k sebi sve iz ratova novomučenike,
I svu decu logora, šumaričke učenike,
I preklanog Slobodana, ubijenu Milicu,
Sve stradalnike srpske u okolini Mostara
I golobrade vojnike s Košara,
Sve one zbog kojih još rane gnoje
I svaki pomeni kostima zabole,
Sa srcem verujućim Srbi žive u znanju,
Da će uvek imati kome da se mole.
Trag u vremenu
Spoznanje
unutar verovanja,
nije li to sigurnost vere?
Kad jednom u godini iziđe iz kamena cvet
ili kamen iz cveta,
negde, u podnožju meseca prospe sen kao mleko,
tiho da ne probudi pčele…
Zanese li i njih kraljica noći u trenutku
susreta iza stakala ili ostanu
ravnodušne, prividno, kao i mesec?
Kome se priklanjaš kažnjavajući sebe
monaškim bdenjem na kotari kukuruza?
I ima te i nema te u ovom jezeru od snova,
što sidri lokvanje kao papirne lađe,
to tvoje obećanje pravi talase i tone
u nedoslednost kao pogled u prolazu;
Ti ćutiš sa one strane kamena
gde svetlost samo iz prikrajka dopire.
Ti ne vidiš bedeme kraljevstva u svoj
retkoj lepoti, ti ne vidiš, jer ne gledaš!
Bežeći od slepila i spoznanja, ti bežiš
ka njemu i padaš preko kamena,
i u padu otkidaš cvet.
Kad preterano paziš na pravac,
on obično postane pad,
kad okrećeš srce od lepote,
ona te naprasno zaseni.
I padneš preko kamena, otkineš cvet,
a njemu u času smrti na krunu sleću pčele
i zanesene glađu mu poniru u svest,
što ih razdire kao rumen iz nebeske kotline
belutak.
Rumija
Njena haljina što dotiče opalo lišće
i
greben venuća na kom vekovima sedi,
Rumija…
Kad si se usudila da raspleteš kosu
i bez pratnje na gatu dočekuješ brodove,
ko te je pustio da zaviriš među korice
i dotakneš maštom Tajanstveno ostrvo?
Rumija, kuda su odneli svetionike
sa zastkaljenim vidikovcima?
Zar niko više ne pali uljane lampe,
niko se više ne ljubi krišom
na njihovom stepeništu?
Da li severni vetrovi raznose listove Balkanske carice,
što padaju na breme grobalja,
sete li se novi carevi, čiju si obalu ljubila davno?
Rumija, toliko je pitanja u bespravlju,
a ti me gledaš iz zimske bašte,
skrivena među plutinim stablima,
i kosa ti unosi vetrove u oči, čas plave, čas sive.
Rumija, ukrala si nebu boje, a moru alge
i pokazala Sibilu Put, koji vodi na Mesec,
Znam te, Rumija…
I nema, i potopljena,
i njemu bi sjaj s obličja ukrala!
Znam te, Rumija!
Gledam ka gatu iza crvene zavese
i ne vidim te, ima već vek.
Zimska bašta je prazna, ne cvetaju beli oleandri…
Rumija, ti negde ljubiš pesak i kradeš alge,
naučena da od rođenja zaseniš dubine.
