ASoglas: Dobitnica ste ovogodišnje nagrade za najbolji rukopis u kategoriji poezije, koji nosi naslov ,,Okraćali kalendari“. Koliko znači za jednog stvaraoca ovakvo priznanje?
Pored profesionalne potvrde, nagrađeno delo uvek budi interesovanje kod čitalaca, što je od suštinske važnosti za svakog pisca. Vrednost nagrade je, međutim, i u tome što podseća pisca da ono što stvara ima smisla – to je jedno veliko osnaženje. Suština nikad nije u samoj nagradi, već u tome što ona otvara put ka čitaocu. Drinski književni susreti su jedna od prestižnih kulturnih manifestacija na našim prostorima, tako da meni ovo priznanje donosi veliku čast, radost i odgovornost.
ASoglas: Naslov Vašeg rukopisa zbirke pesama ,,Okraćali kalendari“ nosi jednu dublju simboliku i zaista, na prvi pogled privlači pažnju i navodi na razmišljanje. Možete li nam otkriti nešto više o naslovu, ali i o sadržaju rukopisa?
Naslov zbirke je nastao iz osećanja da nam uvek nedostaje vremena za ono nešto važno, da ćemo to drugi put, da će biti prilike ali u većini slučajeva ne bude tako. Živimo u vremenu u kome svi primećuju kako vreme teče prebrzo, međutim radi se o tome da smo na neki način robovi nametnutih „moranja“. Vreme i dalje prolazi istim tokom, ali mi sve ređe primećujemo lepotu koja nas okružuje. Savremeni čovek je umoran od žurbe i nametnutog ritma života, i sve manje živi u skladu sa prirodom. Okraćali kalendari nisu samo metafora za izgubljeno vreme – to su dani koji nisu stigli da postanu dani. Mogli su značiti nešto, ali su ostali prazni zbog pogrešnog trenutka, mesta ili zbog nas samih – naših ne(odluka) i dvoumljenja. Oni nose sva odsustva, prekinute rečenice, neizgovorene tuge, propuštene ljubavi i moguće radosti. Želela sam da uhvaitm trenutak kao fotograf, da se moja čežnja slije u tišinu, koja nije prazan prostor, već zveči i svetli, progovarajući u nekom drugačijem maniru. Pesme u zbirci su tematski povezane i obuhvataju šestogodišnji period mog života u Boki Kotorskoj, tačnije u Herceg Novom devedesetih. Svaka pesma je mala priča i sećanje na nešto što me dotaklo i ostavilo dubok trag. Tu su sva moja pristaništa, sve luke u kojima sam tugovala, čekajući neka vedrija jutra.
ASoglas: Koliko danas pesnička scena zahteva autentičnost i da li je teško izdvojiti se i afirmisati se u jednoj umetnosti, koja iz godine u godinu sve više biva izbor autora?
Autentičnost podržava izvornost, slobodu i iskrenost, tako da je neophodna u svim segmentima umetnosti. Jedinstvenost i verodostojnost unutrašnjeg piščevog doživljaja ključni su za prepoznavanje autora koji poseduje kapacitet da ponudi kvalitetan glas. Danas je afirmacija više nego ikad moguća preko društvenih mreža, časopisa, internet prezentacija, što je zaista pozitivno. Pojavom društvenih mreža porastao je broj pesnika koji se odlučuju da svoja dela prezentuju javnosti. Iako pesnička scena iz godine u godinu postaje sve više izbor autora, samo autentičnost i lični pečat omogućavaju da li će se neko zaista izdvojiti i zadržati na književnoj sceni.
ASoglas: Osnivač ste i glavni urednik regionalnog časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor od 2015. godine i tu ste u neposrednom susretu sa poezijom drugih pesnika. Istina je da je autora sve više, kako u tom mnoštvu prepoznati kvalitet i da li sve promene u savremenom životu menjaju i poeziju, pa su savremeni tokovi često izvan našeg razumevanja. Zapravo, kakvo je Vaše mišljenje o savremenoj poeziji i gde je poezija danas u odnosu na prethodnu deceniju?
Časopis je osnovan sa idejom da pruži podršku i otvori prostor mladim umetnicima na početku njihovog stvaralačkog puta. Moji saradnici i ja smo naročitu pažnju posvetili delima mladih pesnika i pisaca, i sa radošću možemo reći da su to danas afirmisani autori. Priređujući antologije u čast Jesenjinu, Bodleru i Džejms Džojsu imali smo priliku da čitamo veliki broj pristiglih pesama i eseja. Kako izdvojiti i prepoznati kvalitetnu poeziju? To je zaista pravo pitanje. Stihovi koji ostanu u vašim mislima i nakon čitanja, dotaknu vas, imaju smisao i poruku – zavređuju pažnju. Savremena poezija danas prati moderne trendove i tokove, i mora da im se prilagođava, kako tematski tako i stilski. Kako se sve osavremenjuje, tako i poezija ima svoj put. Danas imamo nove generacije pesnika, koje su osvežile pesničku scenu. Mladi autori imaju priliku da predstave svoja dela putem javnih nastupa. Poezija se vraća publici u novom performativnom obliku, stih usvaja svakodnevni izraz, često pojednostavljen, sa možda manje ukrasa ali suštinski jači i samim tim efektniji. Čitaoci su takođe naklonjeniji kraćoj formi, jeziku u kojoj je reč suština. U svemu preovlađuje minimalizam, pa tako dolazimo do maksime, koju zaista volim da upotrebim – manje je više. Minimalizam nam dozvoljava da vidimo ono što je zaista važno, fokusirajući se na suštinu, i upravo u tom prostoru nastaje istinska umetnička vrednost.
ASoglas: Pored poezije pišete o putopise, eseje, romane. Vaš stvaralački opus je zaista vredan divljenja. Gde pronalazite inspiraciju i koliko Vam je pisanje pomoglo da razumete sebe i svet oko sebe?
Hvala Vam na lepim rečima. Kao mala sam mnogo volela da čitam, još u osnovnoj školi sam osetila potrebu za pisanjem, prvo dnevnika, zatim priča i pesama. Kasnije u srednjoj školi i na fakultetu sam pisala eseje i književne osvrte. Pošto je moja porodica dosta putovala, bilo je mnogo događaja koji su ostavili na mene utisak i inspirisali me da ih zabeležim. Susreti sa različitim ljudima, mesta kroz koja sam prolazila, pejzaži i priroda su u meni razvili ljubav prema putopisu. Pisanje mi pomaže da jasnije razumem i sebe i ljude oko sebe, svu tu različitost, a opet suštinsku potrebu čoveka za sigurnošću, slobodom i ljubavi, koja nam je svima zajednička. Sva lepota u malim stvarima, u sitnicama, putovanja koja otvaraju nove horizonte, preneta na papir oživljava u koegzistenciji sa umom čitaoca. Poezija razotkriva osećanja, kompleksne životne borbe, ali istovremeno je i snažna i nežna. Za to je najbolji primer pesma Marine Cvetajeve – Srcem ću ti u srce tući. Ona nam kazuje da je poezija kao vihor, ulazi svuda, udara u srce, bilo da je društveno angažovana ili u službi osećajnosti i emocija. Ona mora biti snažna i iskrena, i mora imati poruku.
ASoglas: Kakvi su Vam planovi za budućnost, da li od Vas možemo očekivati još neko poetsko ili prozno delo?
Uvek sam zahvalna na svemu što sam do sada postigla, ali volim da pravim planove. Znam da je ponekad dobro i nemati plan, ali to bi bilo u suprotnosti sa mojom prirodom. Nedavno sam završila svoj sedmi roman, a inspiraciju za portret glavnog lika sam pronašla posmatrajući svog sina Vasilija. Radeći tako na rukopisu, otkrila sam slobodu izbora, koju moja generacija nije imala. Prošle godine sam objavila svoju šestu zbirku poezije U kadru kasnog letnjeg dana, a sledeće što planiram jeste objavljivanje novog romana. Želela bih da neka od mojih dela dožive prevod na strane jezike i pronađu put do čitalaca izvan Srbije.
ASoglas: Za kraj, koja je Vaša poruka za čitaoce i autore?
Volela bih da čitaoci više pažnje posvećuju poeziji, naročito mladi. Retkost je videti mladića sa cvetom u ruci; mnogo češće viđam ljude kako čitaju knjige u prevozu, ali nedavno sam videla devojku sa pletećim iglama u rukama. Verujem da omladina i dalje ide na folklor i da sluša kvalitetnu muziku, tako da imamo šansu da sačuvamo tradiciju i negujemo kulturne vrednosti. Na kraju, svi smo mi čitaoci, ali pisac nosi veliku odgovornost za svoje reči, jer je svedok vremena i deo istorijskog konteksta u kome živi i stvara. Moja poruka autorima je da budu autentični i verni sebi, da stvaraju dela koja će imati snažne poruke, jer će samo na taj način privući čitaoce i dugo ostati aktuelni. Iskrenost i emocije nikad ne izlaze iz mode i ne treba ih se stideti, naprotiv.
razgovor vodila : Nevena Milosavljević
