PISANjE ZA DECU JE
VRLO OZBILjNA STVAR
Više od 30 godina prisutan na književnoj javnoj sceni dr Milutin Đuričković objavio je više desetina knjiga, priredio velik broj antologija. Rođen je u Dečanima, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je 1991. godine na Filološkom fakultetu u Prištini, na katedri za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Magistrirao je 2005. godine na Filozofskom fakultetu u K. Mitrovici iz oblasti književnosti za decu. Doktorirao je 2009. godine na Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu – uža oblast savremena srpska književnost. Radi u Akademiji strukovnih studija Šabac (oblast filološke nauke). Živi u Beogradu. Dugogodišnji je saradnik je ASoglas izdavaštva.
Gospodine Đuričkoviću, iza Vas je više od tri decenije posvećenog rada u književnosti, prosveti i novinarstvu. Kada biste pokušali da saberete sve te uloge – koja je za Vas najprirodnija?
– Prvu pesmu objavio sam daleke 1979. godine u prištinskom Jedinstvu za decu, čiji urednik je bio Mošo Odalović, naš poznati pesnik za decu, a sada moj drag prijatelj i saradnik. Od tada sam redovno objavljivao priloge u tom dodatku za decu, da bih kasnije saradnju proširio sa mnogim jugoslovenskm časopisima i listovima za decu, kao što su:Kekec, Modra lasta (Zagreb), Titov pionir (Titograd), Dečje iskre (Kragujevac) i dr. Dakle, ako pratim taj vremenski kontinuitet to bi značilo da već 47 godina intenzivno pišem, stvaram i objavljujem. Naravno, počeo sam kao pesnik za decu, sve dok nisam dovoljno sazreo i formirao se kao pesnik i pisac za odrasle. Uporedo sa poezijom za decu i odrasle pisao sam i književnu kritikui novinarske priloge. Interesantno je reći da sam prvu književnu kritiku objavio kao maturant srednje ekonomske škole, a to je bio prikaz jedne pesničke knjige u prištinskom studentskom listu Novi svet. Kao student nastavio sam da pišem književnu kritiku i sarađivao sam sa mnogim poznatim časopisima ondašnjeg jugoslovenskog prostora i vremena: Stremljenja, Bagdala, Mostovi, Republika (Zagreb), Dometi, Venac, Putevi, Gradina, Stvaranje itd. Nakon završenih studija radio sam kao srednjoškolski profesor u Dečanima, zatim u kulturi u Prištini i jedno kratko vreme kao profesor danilovgradske gimnazije i pozorišni kritičar podgoričke Pobjede. Time hoću da kažem da su sve ove tri pomenute uloge bile na neki način usko povezane i međusobno neodvojive. Tako da sam uporedo stvarao i sazrevao kao pesnik, novinar i prosvetni radnik. Sve te uloge su mi drage i bliske na svoj način i teško bih koju posebno izdvojio i naglasio. Pa, ipak za nijansu bih dao prednost književnom stvaralaštvu, jer se time najduže bavim i ono je najviše uticalo na moje duhovno sazrevanje i stvaralačko formiranje.
Rođeni ste u Dečanima, studirali u Prištini, a danas živite u Beogradu. Koliko su različiti prostori i iskustva uticali na Vaš književni senzibilitet i na teme koje obrađujete?
– Pored ovih mesta, dodao bih i crnogorsku sredinu (Danilovgrad i Podgorica), gde sam proveo nepune dve godine. Sve tri sredine, svaka na svoj način, doprinele su konstituisanju mog kreativnog senzibiliteta, pogleda na život i svet, kao i etičko profilisanje i filozofiju života. Kako bi to rekao veliki Borhes, ja sam trozavičajni pisac i u svakoj sredini sam se osećao kao svoj na svome. U Beogradu živim i radim već trideset godina, ali ipak zavičaj se nikad ne zaboravlja i uvek je na prvom mestu. Pomenute sredine su delimično uticale na moje teme i motive, ali ipak mašta je u svemu bila odlučujuća i presudna bez obzira gde se nalazim ili živim.
Poznati ste kao jedan od najprevođenijih savremenih srpskih pisaca. Vaša dela su objavljena na više od 50 svetskih jezika. Kako objašnjavate taj univerzalni odjek Vaših priča za decu?
– Romani o blizancima (kojih do sada ima osam), zaista su izazvali veliku pažnju čitalaca i književne kritike kod nas i u svetu. Prvi roman Kako su rasli blizanci u originalnom ili skraćenom izdanju doživeo je oko 60 izdanja širom sveta. Pored štampanih i elektronskih verzija, ima i nekoliko piratskih izdanja za koja sam sasvim slučajno saznao preko interneta. Ova humoristička proza za decu u mnogim zemljama imala je više izdanja čak i kod različitih izdavača. Svako novo izdanje povlačilo je za sobom i druga izdanja, odnosno prevode. Meni je to u početku bilo interesantno i neobično, a potom sam imao osećaj kao da ta knjiga više ne pripada meni. Pitao sam mnoge moje saradnike, izadavače i prevodice širom sveta zbog čega su se odlučili da objave i prevode baš tu knjigu. Od svih sam dobio skoro isti odgovor šta je to bilo presudno, a to je bio humor! Dakle, humor je ta univerzalna vrednost koja je svojstvena i bliska svim mališanima širom sveta. Mislim da je to jedan od bitnih faktora zbog čega je ova knjiga o blizancima postala toliko prevođena i popularna.
Vaš roman „Kako su rasli blizanci“ osvojio je nagradu „Rade Obrenović“ i započeo neobičan prevodni put. Da li mislite da humor, koji ste istakli kao suštinu te knjige, predstavlja najlakši put do čitalaca različitih kultura?
– Upravo tako, humor je bitna odlika i karakteristika mojih knjiga, pa su zahvaljujući njemu svi moji romani o blizancima u najvećoj meri obeleženi humorom, karikaturom, groteskom, paradoksom i nonsensom. Mislim da je to jedna od čarobnih formulai ključ mog uspeha sa ovim romanima o blizancima. Do sada serijal o blizancima ima osam romana, a nadam se da će ih biti bar još nekoliko. Iako nije nimalo lako i jednostavno, trudim se da se ne ponavljam, da budem svež i zabavan, sa vedrinom i zdravim humorom, koji nikog ne vređa a koji je uvek sočan, neobičan i provokativan. Da napomenem da je taj serijal nastao na osnovu istinitih motiva iz detinjstva mog brata blizanca i mene.
Kao osnivač Instituta za dečju književnost, kakvu misiju vidite pred ovom institucijom u savremenom trenutku – kada deca sve manje čitaju, a sve više vremena provode u digitalnom prostoru?
– Za pet godina postojanja i rada, Institut za dečju književnost postigao je zaista zapažene i značajne rezultate kojima smo vrlo zadovoljni i ponosni. Pokrenuli smo naučni časopis Godišnjak Instituta za dečju književnost, čiji je peti broj nedavno objavljen i koji već ima kategoriju M54. Takođe, pokrenuli smo i književni časopis za decu Jedrenjak (izašlo do sada 7 brojeva) i koji je besplatan. Samostalno i u suizdavaštvu sa drugim kućama, objavili smo 120 knjiga različitih žanrova za decu i mlade čiji su autori pisci iz Srbije, Crne Gore, BiH, S. Makedonije, Hrvatske, pa i dijaspore (Rumunija, SAD, Holandija, Kanada)… Naša misija odvija se na dva polja, a to su beletristika i nauka o književnosti za decu. Trudimo se, dakle, da afirmišemo pisanu reč za decu i mlade, ali i da utičemo na kulturu čitanja kod dece. Činimo sve što je u našoj moći da afirmišemo književnost za decu, tako da sarađujemo sa mnogim piscima i institucijama u zemlji, regionu i svetu. Ne samo naš Institut za dečju književnost koji sve ovo radi volonterski već i roditelji, vaspitači, učitelji, nastavnici, profesori, bibliotekari i uopšte svi odrasli imaju obavezu i odgovornost da se u ovom digitalnom svetu bore kako bi knjiga ostala i postala omiljeno sredstvo i igračka deci svih uzrasta.
Dugogodišnji ste profesor u oblasti filoloških nauka i vaspitačkih studija. Šta Vas najviše inspiriše u radu sa mladim ljudima i kako ih podstičete na čitanje i stvaranje?
– Ja često citiram jednu kinesku poslovicu koja glasi:Kad čovek voli i zna svoj posao, onda ne ide na posao.Rad sa studentima za mene predstavlja veliku čast i zadovoljstvo, ali i odgovornost. Dugo godina sam radio u Visokoj školi za vaspitače strukovnih studija u Aleksincu, a sad sam profesor Akademije strukovnih studija u Šapcu. Uvek i svuda sam lepo prihvaćen i to me dodatno podstiče i motiviše. Kao i svi mladi ljudi, studenti su puni energije, željni znanja, dokazivanja i u tom smislu treba im pomoć i podrška. To su budući vaspitači, koji svakako vole svoj posao i zato se opredeljuju za taj poziv. Zato se trudim da im prenesem znanje, iskustvo i često im dajem razne savete, odnosno primere koji će im biti od koristi za rad u vaspitnoj praksi i u životu uopšte. Sa druge strane, insisitiram na kulturi i potrebi čitanja, pa čak i stvaranja. Nekoliko mojih studentkinja iz Aleksinca i Niša već imaju po nekoliko objavljenih knjiga poezije i dramskih tekstova, a ja sam im bio mentor i recenzent. Dakle, svaka mlada osoba ima dara i talenta za stvaranje, samo to treba otkriti, negovati i podsticati. Meni je posebno drago, ako sam u tome bar delimično uspeo.
Vaša dela su uvrštena u više antologija dečje poezije i proze, između ostalih i u antologije Voje Marjanovića, Miomira Milenkovića, Pere Zupca i drugih. Kako doživljavate tu vrstu priznanja – kao krunu rada ili kao odgovornost pred budućim čitaocima?
– Imao sam tu čast i privilegiju da budem zastupljen u 40 antologija poezije i proze, kako za decu tako i za odrasle. Naravno, to ne znači da sam antologijski pisac, ali čini se da sam nekako bio miljenik antologičara. Zahvalan svima koji su moje priloge uvrstili u izbore, antologije, zbornike i prevode. To je, svakako, kruna rada i stvaranja, ali i odgovornost prema čitaocima. Sa druge strane, vreme će pokazati koliko su priređivači bili u pravu, odnosno koliko će moji, ali i prilozi ostalih zastupljenih pisaca i pesnika izdržati teret vremena koje je pred nama.
Uređivali ste časopise „Svetionik“ i „Naše stvaranje“, kao i brojne rubrike u vodećim novinama. Kako vidite ulogu književne kritike danas – da li ona još uvek može da usmerava ukuse i vrednosti?
– Bio sam kratko vreme glavni urednik pomenutih časopisa i glasila, kao i saradnik mnogih drugih. Nije neskromno reći da u tome imam zaista veliko iskustvo. Sa promenama duhovnih i etičko-estetskih vrednosti u društvu i kulturi, po prirodi stvari, opada moć i uloga književne kritike, koja je u poslednje vreme izgubila svoj značaj, status i mesto u nauci i književnosti. Ja sam bio stalni književni kritičar kulturnih dodataka Politike, Borbe, Dnevnika(Novi Sad), Pobjede (Podgorica) i Jedinstva (Priština), kao i mnogih uglednih časopisa. Takođe, sarađivao sam i sa jednim od najvećih svetskih književnih časopisa World Literature Today(SAD). Ta saradnja i pisanje kritike mnogo mi je značilo i pomoglo. I danas, međutim, pratim književnu kritiku koju objavljuju neki naši časopisi i listovi, pa ne mogu da se načudim šta sve papir trpi?! Pročitam prikaz i uopšte ne mogu da saznam o kom žanru se radi: da li o poeziji, prozi ili nečemu trećem? Danas skoro svako piše književnu kritiku, bez ikakve kompetencije, teorijskog obrazovanja i praćenja tekuće produkcije. Od takve kritike ne možete očekivati nikakve uticaje, rezultate i usmeravanje ukusa. Razna čaršijska mešetarenja, deljenje nagrada kapom i šakom – to najbolje pokazuju. Verujem, ipak, da će neka nova generacija književnih kritičara časno, pošteno i profesionalno raditi svoj posao, jer naša literatura to zaslužuje i zavređuje po mnogo čemu.
U svom radu često spajate naučni i umetnički pristup. Da li smatrate da je pisac za decu ujedno i pedagog, i psiholog, i istraživač ljudske duše?
– Zaista je teško uskladiti pristupe pisca, pedagoga, publiciste… Ali, nastojim da radim ono što volim i najbolje znam, a vreme će pokazati svoje. U pravu ste kada kažete da je pisac za decu istovremeno i pedagog, i psiholog i istraživač dečje duše. Iz više razloga je to tako. Mnogi kažu da se treba spustiti na dečji nivo, a zapravo je obrnuto: treba se uzdići do dečijeg nivoa! To nije nimalo lako, ni jednostavno. Radović je toga bio te kako svestan i zato je rekao i napisao knjigu Poštovana deco. Njegova poetika i teorija igre napravili su kopernikanski preokret u našoj književnosti za decu. Od tada pouka, didaktika i moralizatorstvo postaju prevaziđeni i gurnuti u sasvim drugi plan. Rekao bih – s pravom! Novo vreme traži nove pisce, ali i nove čitaoce, ili prostim jezikom rečeno: treba ići ukorak sa vremenom. Bez takvog pristupa, senzibiliteta i obraćanja deci ne može se ništa ozbiljno uraditi, ni napisati. Pisanje za decu je veoma ozbiljna i odgovorna stvar, koja traži potpunog posvećenika i autentičnog maštovitog stvaraoca koji mora znati kome i kako se obraća.
Dobitnik ste brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu, pa i počasnog doktorata u Ukrajini. Nedavno ste dobili i Plaketu UKS sa likomSime Matavulja. Koje priznanje Vam je najdraže i zašto?
– Nisam mnogo razmišljao o tome. Sve nagrade i priznanja su draga svaka na svoj način. Dok radim i stvaram, uopšte ne razmišljam o nagradama. To mi nije cilj ni prioritet. Međutim, kad ih dobijete onda to znači da je neko primetio i procenio vaš rad, a to zaista vredi i znači mnogo. Ne znam koju bih nagradu posebno izdvojio u ovom trenutku, ali, evo, neka to bude nagrada “Rade Obrenović“, za najbolji roman godine za decu (Novi Sad, 2011). To me je, zapravo, uvelo na velika vrata naše savremene književnosti za decu i mlade.
Kao član Evropske akademije nauka i umetnosti, kao i brojnih udruženja, aktivno učestvujete u kulturnom životu. Kako ocenjujete položaj pisca u savremenom srpskom društvu?
– Učešće u kulturnom životu za svakog pisca, pedagoga, stvaraoca je nešto što se podrazumeva i što se očekuje od njega. Koliko je to u mojoj mogućnosti, trudim se da obogatim naš kulturni i književni život i često učestvujem na promocijama knjiga mojih prijatelja, saradnika i izdavača, a takođe učestvujem i na naučno-stručnim skupovima i konferencijama u zemlji i regionu. Što se tiče položaja pisca u savremenom društvu, mogu reći da je on skoro poniživajući i na vrlo niskom nivou. Čini mi se da nikad pre nije bilo tako. Mnogo je razloga za to, a ponajviše zbog ekonomskih, društvenih i etičkih okolnosti. Zapravo, mnoge vrednosti više ne postoje ili su gurnute u stranu. Nekad su pisci bili ugled i svetinja u društvu. Pisci su birani za diplomate, konzule i druge ugledne počasti, a danas mnogi gledaju na pisce sa žaljenjem i nevericom. Postoji jedan aforizam koji glasi otprilike ovako: Vi ste pisac? A od čega živite? Dakle, u ovoj jednoj kratkoj rečenici sve je lepo objašnjeno i kazano, iako to nije nimalo popularno i afirmativno
Objavljene su dve Vaše nove knjige za decu. Predstavite nam ih ukratko.
– Objavio sam novi nastavak romana o blizancima Blizanci i njihovi preci, u izdanju beogradskog „4SE“, i knjigu humora, šala i aforizama za decu Šalu na stranu, evo ga Perica, u izdanju „Data statusa“. Da se ne hvalim, ali za relativno kratko vreme obe knjige su lepo prošle kod čitalaca i književne kritike, a roman je čak otkupljen od strane Ministarstva kulture za prošlu godinu. Raduje me da su čitaoci, a naročito deca, prepoznali obilje zdravog i vrcavog humora u ovim knjigama i to je njihovo osnovno poetičko i stilsko obeležje. Pored ovih izdanja za decu, priredio sam i jednu antologiju, odnosno panoramu savremene poezije Burgasa, a sve to uz pomoć prevodilaca sa bugarskog jezika: Elizabete Georgiev, Nataše Panić, Safete Osmičić i Sunčice Radulović. Bez njihove pomoći i podrške nije bilo moguće realizovati jedan ovakav poduhvat, koji se pojavio u izdanju beogradske „Alme“.
Koji savet biste dali mladim piscima?
– Čitati, pisati i brisati, to je nešto što se podrazumeva. Ali, posebno bih naglasio potrebu da upoznaju život, jer je on nepresušno vrelo i nadahnuće za sve naše kreacije raznih vrsta i oblika.
Razgovarala
dr Slađana Milenković
