Slavimo Reč
Šta je drugo čitanje nego
razgovor u tišini.
‒ Volter Sevidž Landor
U ovoj 2020. godini, kada su okolnosti takve, kao da je čitav svet u ratu, veoma je teško da čovek bude samo okrenut lepoti, usled bolesti i smrti koja nas je kao otrovna magla prekrila. Ipak, uz napore istinskih ljubitelja umetnosti, stvaralački glas nalazi put do ljudskih srca i biva poput snopa svetlosti, toliko potrebnog čoveku u sveopštoj tami, da ga podseti na dragocenosti života. Ovogodišnji književni konkurs ,,Drinskih književnih susreta” pružio je priliku autorima gotovo svih žanrovskih opredeljenja da uđu u izbor za nagradu besplatne štampe knjiga za sve kategorije i mnogih popusta, zavisno od toga koliko su dobili glasova od žirija. Izdavačka kuća ,,ASoglas” na taj način daje podršku stvaraocima i u finansijskom smislu, a i na umetničkom planu kroz plasiranje naslova javnosti, afirmacijom književnika kroz zbornik radova, intervjue i upoznavanje šire publike sa njihovim radom i likom putem sajta i portala ,,ASoglas” izdavaštva. Brojnost nagrađenih u svim kategorijama proze i poezije ove godine pokazuje nam koliko u teškim vremenima znači podrška stvaraocima. Sa druge strane, kao odgovor na sve pomenuto su i sami autori, koji su kvalitetom svojih dela zadali težak zadatak žiriju i na taj način učinili čitav poduhvat mnogo vrednijim, podigavši ga na nivo, ne samo regionalnog konkursa, već i van balkanskih granica, s obzirom na to da smo imali autore i iz Australije, Amerike, Izraela… Takav jedan književni događaj manifestovao se i u samom zborniku, pa stoga imamo jedan umetnički pluralizam, jednu antologiju kvaliteta i raznolikosti.
Sam zbornik podeljen je na dva dela, u jednom delu su poetski radovi, a u drugom prozni. U prvom delu je oko osamdeset pesama, različitih vrsta po tematici: duhovnih, rodoljubivih, ljubavnih, misaonih, kao i poezije za decu. Zajednička svojstva koja imaju sve pesme u zborniku je visoki umetnički domet. Epifanijski momenti u duhovnoj poeziji, počev od pesnikinje Zdravke Babić, čijom pesmom počinje zbornik, iskazani kroz metafizičko hodočašće snova ka manastiru Bogorodice Ljeviške na Kosmetu, prikazuju nam srpski neprebol nad tugom ,,u bodljikavoj žici” opasane svetinje. Lični i kolektivni bol se smenjuju u pesmama, kao kod autorke Bojane Micić, gde se predstavlja snaga čovekova uz Božju ruku. Molitve, nekad Arhangelima (Stojanka Kosorić), molitve samih otaca, monaha u veličanstvenoj pesmi autora Stefana Miloševića, nikad dovoljno opevana ,,Duša Kosova” Tirnarić Branke, javljanje našeg srpskog oca Svetog Save u oblacima, koje je spevala pesnikinja Zorica R. Lukov, prokazuju u nama ono, čega se od rođenja ne odričemo ‒ vere i tradicije. O nezaustavljivoj demoralizaciji i destrukciji društva, britkim perom opominje nas i podseća Rada Janjušić, da ,,Mi nismo majmunska djeca”, već Božija. Zahvalnost, pored molitve je neprestano slavljenje Gospoda, pa je pesnikinja Aleksandra Ristić ,,Zahvalna”. U svakom vremenu kukolj se od žita odvaja, pa tako i u skorašnjim doagađajima u Crnoj Gori, gde o onom ne tako lepom ljudskom licu piše Milan Trivunčić, sa dozom gorčine, a pesnikinja Snežana Školotović poručuje: ,,Ne dirajte mi svetinje…/ zavetu sam predaka odana” U duhu Hristove vere, molitvi, vapaja, praštanja i nadanja su pesme pesnika: Ratomira Mijanovića, Milojke Jelovac, Bojane Čolić, Bogdana Bogdanovića (koji se uzvišenim patosom obraća Tvorcu: ,,Počuj Svevišnji”), Borke Miličić (koja blagosilja suzu Svetitelja), Gordane Bujila i ono što je potrebno da se u naša srca vrati ,,Narodno nadanje”, o kome je pisao autor Dejan Spasojević, oslanjajući se na Njegošev ,, Gorski vijenac“, upozoravajući vlast da osluškuje želje naroda, da ih ne bi stigla kletva zbog varanja narodnog nadanja.
Rodoljubiva poezija, takođe zauzima značajan opus u ovom zborniku, kao sinteza čovekove potrebe da kroz stihove potvrdi svoj nacionalni identitet i iskaže neizmernu ljubav prema svojoj domovini. I kada je veličamo i slavimo onom Lamartinovom istinom, znajući da: ,,Pepeo mrtvih stvorio je otadžbinu”, tako i kada joj zameramo, nikad ne zaboravljamo ono što je rekao Milovan Vitezović: ,,I blato je deo rodne grude”. Za otadžbinu se živi i mre, prkos je zapisan u genetskom kodu pesnikinje Nevene Tatić Karajović, koja se pesmom ,,Neću” zavetuje na vernost svojim precima, koji nisu prodavali veru za večeru, oni su i posle rata pevali i ostali ,,poslednji na braniku, časti, poštenju i pravedniku”. Autorka Cvija Mitrović želi da izbriše granice, a Selma Kunbar Mariana iz Svetog Jerusalima peva o domovini, ispod Radana do Puste Reke i Midžora. Oni koji su bili u Travniku ili čitali Andrićevu ,,Travničku hroniku” razumeće ponos ,,đul devojke” Edine Heldić Smailagić. Od Bosne do Crne Gore, preko Srbije, Republike Srpske, Hrvatske, a onda i u prekookenaskim zemljama: svoja se domovina voli i za njom se pati. Neda Đukić Borojević pozdravlja Zvornik i Drinu, Biljana Savić pušta svoje ,,misli-ptice” nad panoramu Zvornika, Ratko Popović piše o ponosu srpskog roda ‒ Novaku Đokoviću, autor Žarko Bojić peva o izvoru, Nerandža Kostić o svojoj Mosni, kraj Donjeg Milanovca, a u ,,Zavičajnom gnezdu” ušuškana je Nevena Kokanović, opčinjena lepotama, kao Borislav Dimitrov prirodom svoje Sofije, Mira Cvetanović postavlja retoričko pitanje ‒ Zašto? Ostavljajući prostora za mnoge odgovore i još više pitanja.
Izuzetnom lepotom stiha ističe se i pesnik Nikola Trifić, koji u svojoj pesmi ,,Malena“ potvrđuje mit da su pesnici božanska bića, kao pesnikinja Zdravka Pap čija ,, Pustinja srca“ biva zapravo oaza poetske reči.
Ljubav, kao najčistije, najuzvišenije osećanje u čoveku, i ona, posebna kada se voli čovek ili žena, pisanje o njoj, najšira je tema od pamtiveka, pa tako i u ovom zborniku zauzima najširi opus pesama. Više od polovine pesnika koji su uvršteni u zbornik pisali su ljubavi, nekad onoj ,,sudbinskoj” (Milada T. Kapetanović), o nedostajanju (Marija N. Popov), o ljubavi ,,u očima jedne žene” (Simo Ilić Simek), kad ,,kršimo pravila” (Ljiljana Velmić), opraštanju i nastavljanju ,,dalje” (Željka Ignjatić), sećanju (Zorka Tošić), o sitnicama koje život znače (Rada Jović), o izmaštanom susretu ‒ ,,Randevu” (Nikola Blagojević), o onima koji se najviše vole kad se nemaju (Anastasija Šćepanović), o odlasku pre vremena (Milena Drpa), o rađanju ljubavi (Slava Stanojević), ljubavnoj polavi (Mladomir Knežević), o ženi, kada pripada (Mira Pejčić Ninković), o magiji ljubavnog praha (Biljana K. Dobrilović), ukradenom srcu (Svetlana Gajić), o samoći (Maja Bogosavljev). Kao Milan Rakić, koji je čekao ,,u senci starog duda”, tako pesnik Željko Nestorović čeka ,,tamo gdje misao spava, gdje se rađa duše san”. Pesnik Jovan Bundalo ispisuje stihove ,,tražeć nove reči za lepotu žene”, koja je Ognjenu Kandiću ,,Sve u svemu i Ništa u praznom”. O ljubavi najčistijoj, ovaploćenoj u nežnosti žene, pisao je i pesnik Miloš Belić, šantićevski uzvisujući obrise njenog tela i duše, a autorka Snežana Obradović će učiniti sve što bi učinio ,,Neko tvoj“, slikaće parče neba svojim zlatnim stihom, činiti i nemoguće, jer ljubav je ,,najduža molitva“ i srcu najbliža. Pesnikinja Meliha Miljević ,,čeka kao sfinga u kolopletu stiha” reči, koje joj Simon otima ćutanjem, jer boli li, doista nešto više od ćutnje i neizvesnosti. Izuzetnom lepotom stiha ističe se i pesnik Nikola Trifić, koji u svojoj pesmi ,,Malena“ potvrđuje mit da su pesnici božanska bića, kao pesnikinja Zdravka Pap čija ,, Pustinja srca“ biva zapravo oaza poetske reči.
Deca u nama bude najlepše emocije, vraćaju nas svojoj božanskoj praslici, sećaju nas na istinoljubivost, iskrenu radost i neprekidno praštanje, koje poseduju deca, a mi smo ih usput negde zagubili. Otuda, poseban je opus pesama za decu i tri autorke su nesumnjivo obogatile ovaj zbornik svojim pesmama posvećenim najmlađima: Anita Pešić, Dragana Ilieska i Dragana Pavlović Ribać. Vesela pesma ,,Roda bez pardona” govori nam o dečijim osećanjima kada dobiju batu ili seku, a autorka Dragana P. Ribać je na jedan duhovit način uspela da nam prenese tu emociju i uveseli dečija i naša srca. Na isto tako duhovit način i blisko dečijem poimanju sveta, pesnikinja Dragana Ilieska pisala je o ,,nestašnom palcu”, koji se često nađe u ustima jedne devojčice, koja tvrdi da on sam zaluta noću. A među ovim veselim pesmama za decu, jedna je i tužna, pesma Anite Pešić: to je ,,novogodišnja želja” jednog dečaka iz Doma za nezbrinutu decu, koji i dalje veruje u Deda Mraza iako mu se smeju i svake godine zaželi istu želju ‒ da ima sa kim da dočeka Novu Godinu, da opet sa majkom praznik podeli. Nesumnjivo je da su ove pesme ulepšale zbornik i otvorile mogućnost da zbornik dođe i u dečije ruke.
Svojim umetničkim kvalitetom izdvojile su se i pesme autora, koji su pisali o životu i svemu onome što ga čini filozofski produbljenim: Momčila Tubića, Aleksandre Matić, Radmile Šinik, Mira Matijaša, Ivane Babić, Nenada Adamova, Duška Nedovića, Darka Stevića, Ljiljane Fijat, Kristine Anastasije Veras Brzin, Kristine Slunjski, Emira Bajrovića, Maje Bogosavljev, Milovana Mića Petrovića, Bogdan Sandre, Biljane Kajganić, Sandre Orozović. U domenu velikih poetskih imena piše pesnik Velimir Savić ,,Ocu”, stihovima koji imaju antologijsku vrednost. A autor Danilo Tešanović u svojoj pesmi ,,Enciklopedija živih” postavlja se kao paradoks svom imenjaku, velikom piscu Danilu Kišu, spram njegove ,,Enciklopedije mrtvih”
Drugi deo zbornika sadržan je od raznolikih priča, koje svojom lepotom i bogatim stilskim odlikama dopunjuju zbornik i čine da na taj način jedna zajednička knjiga bude kompletna i celovita. Počev od prve priče ,,Samo jednom u životu” autorke Dragane Miljković, koja nam govori da samo onaj ko prati puteve duše stiže do sreće, a ljubav je najvrednija odlika života. Ljubav spaja različitosti, kao u priči ,,Visoki dečko i minijaturna devojčica” Milice Milinković, a o bezvremenoj ljubavi, koja ruši sve barijere, i one granice života i smrti, ljubavi koja se zove čekanje, o kojem je pisala autorka Sanja Vilus u priči ,,Čekaj me”. U najtežim vremenima rata i borbe za opstanak, vremenima kada izađe na videlo ono najgore u čoveku, sa druge strane i ono najbolje, kada se u punom svetlu prikažu najuzvišenije ljudske vrline: podrška, poštovanje, žrtva za drugoga, kao u pričama autora Ognjena Mihajlovića i Momčila Spasojevića. Ljudsku lepotu duše, primere empatije i hrišćanske skromnosti, zahvalnosti malim nalazimo u priči ,,Bogati siromah” autorke Slavice Bulajić. Da je život neprestani rizik i da je onaj ko je strpljen ‒ spašen govori nam priča Marije Lazarević ,,Plavi kombi”. Umetnost umetnicima ne pruža lagodan život, naprotiv, često su umetnici na ivici egzistencije, primorani da se bore sa raznim preprekama za svoj životni poziv, veliki je uspeh ne odustati od svog dara, kao gospođa Nada, junakinja istoimene priče, autorke Snežane Marko. Raznolike su teme u pričama, od biografske priče o velikom Srbinu Mihajlu Pupinu, koji nije zaboravio svoje poreklo autorke Jasmine Isajlov, o Kosmetu, koji je kolevka srpstva, duša Srbije, kako nam kaže autor Cvijetin Baja Lobožinski. Smeh je lekovit, satira je visok umetnički domet, što možemo videti u priči ,,Nesuđeni milioner” Zorana Rakanovića, a sa druge strane stoji kao oponent teška i istinita životna priča starice koja treći put pokušava samoubistvo, misleći da posle života ima ljubavi, jer ga u njemu odviše nema, tu priču nam priča autor Oliver Janković.
Futuristički oblikovana priča
,,Majdan ili Priča o pastiru” Milenka Ivanovića, kao kakav naučno-fantastični
film, inspirisan ,,Apokalipsom
Svetog Jovana Bogoslova, koja simbolizuje rat i bombardovanje. ,,Blago babi” je
emotivna priča autorke Snežana Aleksić Topalović, koja nas podseća na to, da
nedovoljno brinemo o svojim najmilijima u starosti i da shvatimo svoje greške
tek kad ih više ne bude. A ljubav, ljubav je ono što nam jedino preostaje, kad
volimo nekoga ,,od glave do pete”, kao junak priče Senjoritu, autorke Anastasije
Petrović i kada volimo život onakvim kakav jeste, radujemo se i verujemo da će
doći proleće, kao što veruje autorka Gordana Filipec Ostojić. Ne mislite da nam
ova zima, koja traje večno, čini nam se, neće doneti proleće? Opet će proleće… opet
će život, opet će sunce, opet će sreća. Opet ćemo slaviti reč i ona nas, jer
reč je ono što nas čvrsto drži na zemlji kada nam smrt diše za vratom. I posle
nas opet REČ, i opet proleće.
Nevena Milosavljević,
prof. srpske književnosti i jezika
