Bol kao metanoja u romanu ,,Proljeće kada je umrla Viktorija”
autorke Mirjane Sušić
,,Zapitah život, šta je u njemu prastaro.
Neko davni odgovori mi: bol je prastara.”
– Vesna Parun
Bol je čovekov verni pratilac, od rođenja do smrti. Bol nas čini živim i svesnim prolaznosti. Bol je učiteljica života. Kada je do mene došao rukopis romana ,,Proljeće kada je umrla Viktorija” autorke Mirjane Sušić, sam naslov i početak romana su me podsetili na slavni roman Paula Koelja ,,Veronika je odlučila da umre”. Međutim, ubrzo sam se uverila da je autorka prišla temi smrti mnogo podrobnije i dublje, nego što je to iko učinio. Razložila je pitanje traume do najsitnijih detalja, pokazujući nam kako nešto što smo potisnuli uvek može ponovo da izbije na površinu, preteći da nas utopi svojom surovom istinom.
Ako bih s dve reči mogla opisati ovu knjigu, bile bi: knjiga bola. Bolu su date nove dimenzije, dubine i nijanse, sa uzrocima, posledicama, svim onim što bol sa sobom donosi i odnosi. Ovaj roman bi vrlo lako mogao biti roman toka svesti, jer je radnja romana svedena na misli i unutrašnji svet junakinje. Prepliću se solilokvij i pripovedanje sveznajućeg pripovedača, koji ulazi u duše ljudi i poznaje njihove misli. Roman počinje u obliku solilokvija – samoispovesti:
Zovem se Viktorija, i umrla sam jednog proljeća, tamo neke godine koju više i ne pamtim. Umrla sam tiho, iznenada, rekli bi sa strane, oni koji su gledali, nikakve naznake bolesti nisu primjećivali, a kako bi i mogli išta da primijete, kada sam vrištala bez glasa, plakala bez suza, kidala se bez grimase. Dok sam vodila uobičajene razgovore sa ljudima, u meni je sve bilo mrtvo;
da bi se potom ukrštao sa naracijom u trećem licu, kako bi nam prikazao junakinju romana sa svih aspekata, da bismo shvatili da mnogi ljudi koje poznajemo se bore sa traumama, i da nisu iz čista mira postali zatvoreni, nepristupačni, anksiozni i povučeni u sebe.
A sada, da se lagano vratim na priču i upoznam vas sa svojom junakinjom, ženom koja je danima bila mrtva, ženom koja je na trenutak od sebe počela odustajati.
Autorka posebno nastoji da prikaže posledice rata između ljudi, ali u ljudima. Upravo napuštene zidine kuće u Krajini oslikavaju sudbinu hiljade devojčica i dečaka kojima su ukradene uspomene, a detinjstvo zauvek izgubljeno stazama kojima su u begu spašavali živote. U romanu, Viktorija gubi svog oca u ratu i taj gubitak ostaje nenadoknadiv, iz godine u godinu rane nisu zaceljivale, već su pozleđivale i krvarile, vraćajući sećanja kao bumerang i ona je iznova shvatala kako je taj gubitak bio veliki za njenu porodicu. Nedostajao joj je miris jorgovana, jer je to bio miris detinjstva, zapravo njoj je nedostajalo detinjstvo koje se prekinulo onog trenutka kada je saznala da joj je otac poginuo i da mora napustiti svoje ognjište. Onog trenutka kada su njena lutanja postali lavirinti želja za povratkom domu, domu kog više nema. Pažljivo mereći napisano, autorka nam priča o razočaranjima junakinje u ljude, susret sa manipulacijama i povređivanjem, podsećajući je na to da svaka ljubav je za nju bila traženje očeve figure koja joj je nedostajala. Najbolji primer za to je Viktorijina prijateljica Sofija, koja je trpela nasilje, ne smatrajući sebe vrednom za nekog boljeg čoveka. Činila je sve da porodica ostane na okupu. Ovo je duboko psihološki roman koji se doživljava kao samoisceljujući, potvrđujući nam da je čovekova volja zapravo najbolji lek. Viktorija bi mogla biti i vrlo sebična, njenoj majci je takođe bilo teško da vrlo mlada ostane bez supruga, toplog doma, da bude samohrana majka koja mora skrivati suze. Ali svako svoju bitku vodi kako najbolje ume, ako je detinjstvo teško, ono poljulja čovekovu ličnost iz korena i čovek zauvek nosi nedovršeno dete u sebi. Mi možemo suditi jedni drugima, ali najteže je suditi sebi. Prema sebi nemamo milosti, nemamo opravdanja, izaći iz tog začaranog kruga je teško. Ali mi se čini da je junakinja to uspela. U solilokviju junakinja kaže: ,,vjera koju sam nosila u srcu, spasila me”, i odista, koliko je ova knjiga o bolu, još više je o veri, koja jedina može da umanji bol. Autorka postavlja egzistencijalna pitanja kroz čitavo delo, ulazi u svaki nerv srca, prečešljava svaki trzaj duše.
,,Da li ste se ikad zapitali kako izgleda biti mrtav, a živ čovjek” ili konstatuje ,,Čovjek koji danima gleda posmrtnice i kada ga pitaju koga traži, uvijek odgovori da traži sebe”. Kako izgleda to potpuno svesno stanje svoje žive smrti, strašno i gore nego bilo koji film ili scena iz najtežih košmara. ,,Sve je počelo jedne večeri kada je došla kući prilično kasno, vidno uznemirena”, a da li zaista sve počinje odjednom ili sve što nam se desi je skupina potisnutih rana koje godinama pod pokoricom gnoje. Njeno ćutanje, izbegavanje kontakta, otuđenje i bežanje su zapravo zov za pomoć, dok je od svih bežala grčevito je želela da joj neko pomogne. Često u delu junakinja smatra da bi lakše podnela životne udarce i patnju da joj je otac živ, jer smatra da bi joj pomogao, međutim, neke bolove i iskustva nam niko ne može ublažiti, kroz neke patnje prolazimo i da je milion ljudi oko nas. Sami smo u svojoj patnji. Traume iz detinjstva, krv, smrt, odlazak od kuće potmulo su je uništavale, često da toga nije bila ni svesna, a najteže je nemati uspomene. ,,Živimo život bez uspomena”, koliko su ovo teške reči znaju samo oni koji su pred ratnom stihijom poneli samo glavu na ramenima, i doista, čitavog života samo žalili za uspomenama. Rolerkoster emocija: od duboke patnje, pa sve do ravnodušnosti su odraz sloma unutrašnjeg bića, ali i početak isceljenja, jer kad se suočimo sa svojim traumama i svojim bolom, tek tada možemo da krenemo napred, u novi život. Trud autorke da svaku glavu, kojih je dvadeset i četiri, započne citatom, u svrhu je podizanja svesti o žrtvama trauma, koje ne nalaze razumevanje u svojoj okolini. Toliko je slojeva ovog dela, da bi se mogla napisati knjiga utisaka ili psihološka studija na osnovu ličnosti glavne junakinje, to svedoči o vrednosti ovog romana i velikom trudu autorke da do tančina razloži patnju, pridajući svakom detalju pažnju. Stoga, ovo nije roman akcije, ovo je roman misaonih tokova, koji imaju svoj izvor – to je veština autora da nam prikaže da u patnji jesmo sami, ali nismo usamljeni. Patnja je lekovita, patnja je potrebna, patnja je naša metanoja.
Verujem da će roman ,,Proljeće kada je umrla Viktorija” osvojiti srca čitalačke publike, jer svi smo mi makar jednom bili Viktorija, i svako od nas u duši je umirao kada je sve oko njega cvetalo. Viktorija, ime čije je značenje pobeda, od autorke je poruka za sve nas. Posle mraka, uvek nas umije svetlost.
Msr Nevena Milosavljević
Recenzija romana “Proleće kada je umrla Viktorija” – Mirjana Sušić
„Zovem se Viktorija, i umrla sam jednog proljeća, tamo neke godine koju više i ne pamtim. Umrla sam tiho, iznenada, rekli bi sa strane, oni koji su gledali, nikakve naznake bolesti nisu primjećivali, a kako bi i mogli išta da primijete, kada sam vrištala bez glasa, plakala bez suza, kidala se bez grimase…”
Ovim potresnim početkom, Mirjana Sušić uvodi čitaoca u duboku psihološku analizu glavne junakinje, sekcirajući njenu dušu bez maski i tajni. Viktorija je lik koji je zarobljen u tišini sopstvene patnje, a kroz njene misli i unutrašnje lomove autorka otvara prostor za lična preispitivanja svakog ko čita. Poglavlja više liče na filozofsko delo nego na roman, jer nema mnogo dijaloga, samo intiman psihološki portret protkan kratkim scenama koje nagoveštavaju tok radnje. Akcija tek počinje, ali je već jasno da ovaj roman nije obično štivo – on je iskustvo koje se oseća u grudima.
Sušićeva vešto gradi atmosferu u kojoj najdublje tuge postaju gotovo opipljive, a težina romana meri se količinom patnje koju je čitalac preživeo u sopstvenom životu. Oni koji su prošli kroz bol lakše će se povezati sa Viktorijom, osetiti njenu borbu kao svoju. Iako roman nije obiman, prepun je misli i životnih istina koje nateraju na razmišljanje, na vraćanje u sopstvena sećanja. Upravo je u tome čar književnosti – kada rečenice ožive ne samo u priči, već i u duši čitaoca.
Ipak, roman ne ostaje samo u mraku bola. Trenuci prosvetljenja vredni su čekanja. Jedan od najupečatljivijih citata govori o Viktorijinom preobražaju:
„Taj grob prijetio je da je uništi ponovo, da joj ne da novu šansu jer je bila još slaba da se počne boriti. I tada se nešto u njoj prelomilo. Vjera u dobro koju je sa sobom nosila prevladala je… Ako je noge budu izdale ponovo, puzaće, ali zna da svaki korak koji napravi biće vjerom u povratak sebi i životu.”
Ovaj trenutak je dragulj knjige, snažniji od desetina knjiga samopomoći. On nosi poruku da uvek postoji izlaz, da je borba vredna, da je novi početak moguć.
Jedanaesto poglavlje je posebno upečatljivo u opisu ratnih stradanja. Lomovi duše koje rat ostavlja na stanovništvu, posebno na deci, opisani su surovo i realistično. Sušićeva ne štedi čitaoca – on mora da oseti tu patnju, da je proživi kroz stranice. Ali, upravo tu se krije najdublja istina – da posle kiše uvek svane sunce.
“Proleće kada je umrla Viktorija” nije lako štivo, ali je vredno svake stranice. Njegova najvažnija poruka je da prijatelji i porodica ne smeju napustiti voljene osobe u krizi. Čak i u najmračnijim trenucima, svetlo na kraju tunela postoji, ali se prvi korak mora napraviti. Put ka spasenju se ne pronalazi sam od sebe – on se stvara upornošću, podrškom i verom u bolje sutra.
Ljubitelji dubokih psiholoških romana poput Žene na prozoru A. J. Fina ili Tajne njenog očinstva Džodi Piko će obožavati ovaj književni prikaz ljudske duše. Sušićeva gradi atmosferu koja podseća na dela Elene Ferante, sa oštrim uvidima u ljudsku psihu i emotivnom snagom koja ostavlja trag. Ova knjiga nije samo priča – ona je ogledalo u kome se svako može pronaći.
Nebojša Saikovski
