Predgovor

Duhovno, kao i rodoljubivo pesništvo našli su se, u 20. veku, u nedoumici koja ni do danas nije prevaziđena. Kako usaglasiti izraz sa ukusom epohe odbojne prema romantičarskoj deklarativnosti? Kako postići ubedljivost u ispovedanju religioznog doživljaja posle ničeanskog i marksističkog bogohuljenja? Može li se slaviti Višnji bez pominjanja Njegovog imena, i hvaliti otadžbina uz otvorenost prema celom svetu? Osim retkih inovatora (Davičo, Popa, Miljković) naši moderni pesnici su se počeli kloniti ovog tematskog područja. Zavladao je muk koji i do danas traje. Tragovi pobožnosti, odnosno patriotskog nadahnuća, dadu se uočiti, brižljivim ispitivanjem, uz primenu proširenih kriterijuma. Pesma, po svojoj prirodnoj usmerenosti, uvek teži uzvišenom i onostranom, a koga će na tom putu otkriti zavisi od hrabrosti i otvorenosti njenog stvaraoca. Budući vrhovni izraz jezičkog iskustva nacije, ona je uvek, samim tim i rodoljubiva.

Vukosav Ilić je ove nedoumice razrešio tako što je zanemario njihovu važnost. On se vratio zapuštenim i napuštenim izvorima, to jest romantičarskoj tradiciji 19. veka, i toržestvenoj rečitosti. Pohvalu Bogorodici Trojeručici, nezaobilaznoj vežbi iz ovog školskog gradiva sačinio je, u stotinak stihova, koristeći jednu jedinu rimu, usloženu sa Njenom trećom rukom. Knjiga “Na svetosavskom putu” koristi, inače, različite oblike tradicionalne retorike, od beseda, propovedi, svečarskih zdravica, roditeljskih pouka do narodskih tužbalica čiji nam je obrazac predočio crnogorski Vladika. U tim prozaičnim formama pesnik je, ponekad ubedljiviji nego u vezanom stihu. Leksika se nastavlja na tradiciju žitija i crkvenih spisa, od Svetog Save, Domentijana i Teodosija, do Danila Pećkog, i to sasvim prirodno, kako se od jednog Kruševljanina moglo očekivati.

U moralističkoj osnovi ovog pevanja oseća se zaveštanje božanstvenog patrijarha Pavla: Budimo ljudi, u teškom i obavezujućem značenju te reči. Što se patriotizma tiče, Ilić se opredelio “ne za veliku, nego za svetu Srbiju”.

Knjiga “Na svetosavskom putu” je neobičan, arhaičan i rizičan poduhvat u našem nesvetom vremenu.

akademik Milovan Danojlić

O savremenosti i svevremenosti poezije

Davne neke godine, na koju me podseća draga fotografija, Branko Ćopić, Milenko Maticki i ja, dobili smo najveća priznanja „Zmajevih dečjih igara“. Branko Ćopić za životno delo, Milenko Maticki za uređivanje „Politikinog dodatka za decu“, a ja za doprinos savremenoj  poeziji za decu.

Branko mi je tada rekao: “Tragaj za svevremenim, a ne savremenim u poeziji, moj Periša.“

Drugom nekom prilikom, beše državni praznik i nedelja, zamolio sam Branka da mi bude gost u „Nedeljnom popodnevu“ TV Beograd, on je prihvatio poziv, a posle smo odšetali do njegovog obližnjeg stana. Iz Takovske ulice smo krenuli u Tašmajdanski park i dok smo prolazili pored crkve Svetog Marka, Branko mi je rekao: „Vidiš one ljude koji ulaze u hram, njima je svaki ulazak u crkvu praznik, a ti i ja od praznika do praznika, moj Periša.“

Moj kolega Vukosav Ilić je profesor književnosti i on će, kao i čitalac ovog mog zapisa, sigurno razumeti zašto ovako, neuobičajeno započinjem moju preporuku za izdavača ove knjige pesama.

Ovih godina sam imao radosnu priliku da napišem pogovore za tri knjige monahinja Srpske Pravoslavne Crkve. Drage mi i lepe knjige, ali one se nisu odmicale od jevanđeljskih poruka, a Vukosav Ilić je napisao knjigu savremenim jezikom i na teme koje se ne odnose uvek na religijsko i pobožno, no na dobro, plemenito, univerzalno ljudsko. Pesme jesu molitvene i u sakralnom obzorju, one jesu pobožne, ali pesnik koji je vernik ne beži od sumnje i tradicije, šaljući nam u pesmama poruke koje će Bogu biti drage i svakom koji se dušom na Boga oslanja.

       Bogu beše lepi Miris od tamjana,

       On nam dade Tvoju ikonu s tri dlana.

U pesmi „Srbija“ najbolje je vidljivo njegovo odlično poznavanje tradicionalnog deseterca, ali on je ovde njegoševski, sa snažnim emocionalnim nabojem, katkad skoro vapajan, ali otrežnjujući i sa nadom u veru i dobro od Boga.

Ili u pesmi „Majčin razgovor“ očita je sakrivena paralelnost sa pesmom  narodnom u kojoj majka Jevrosima savetuje i zaklinje svoga sina.

O gostoljublju i srpskim običajima i zdravicama Ilić ispisuje tople i ohrabrujuće pesme, a i cela knjiga odiše molitvenošću, njegov pev je himničan, moćan, u slavu časti i čovekoljublja.

O Lazare Sveti, tvoj praznik nas sabra

       da ti ispletemo pesmenu krasotu,

       jer Carstvo Nebesko ti mudro odabra

       zato i večnuješ u višnjem životu.

Poslušajte biljurni jezik ove strofe iz pesme „Pohvala Svetom knezu Lazaru“. I ohrabrite se, poštovani čitaoče, distihom:

Sijala srpska kuća,

       živeo srpski rod.

Novi Sad
30. novembra 2021. g.

Pero Zubac

Nema duhovne obnove
bez duhovne poezije

Nema duhovne obnove bez duhovne poezije. Ta obnova je još jednom krenula ispočetka. Da je u punom jeku pokazuje i zbirka „Na svetosavskom putu.“ Ovaj put se Ilić ne zove Vojislav nego Vukosav.

akademik Matija Bećković

Reč o knjizi
„Na svetosavskom putu“
pesnika Vukosava Ilića

Knjiga koja počinje u slavu Boga i temelji se na „Besedi o pravoj veri“ Svetog Save, odiše, nadasve, velikom ljubavlju. Prema  Bogu najpre, prema Bogomajci i Svetima ali i prema bližnjima, prema Srbiji svakako, što se lako prepoznaje  u pesmi o otadžbini koja predstavlja noseći stub ove brižljivo građene kule od reči koja već svetli na Savinom putu, a verujemo, tek će razdaniti prolaz mnogima koji budu čitali i uočavali starovremske ukrase koje ni sadašnje vreme nije prevazišlo.

U ovoj knjizi se nalaze poeme i  pohvale, himne i zdravice i pesme nalik tužbalicama  –  koje opominju da se ne zaborave stradanja naroda, bolne tačke u kolektivnom sećanju, tu su i poruke kakav/kakva  treba biti, u sebe se zagledati i pronaći se u dubokoj prošlosti gde su postavljena moralna načela i zdravi obrasci ponašanja za svagda. Treba samo zastati, Bogu se pomoliti i svome rodu se okrenuti, o svom narodu nešto saznati, a Vukosav Ilić je to učinio za nas koji ćemo se sa njim naći Na svetosavskom putu.

Jezik je nepregledno prostranstvo u kojem se pesnik Vukosav Ilić snalazi vešto i tako postiže estetski kvalitet koji nastaje iz jezičke baštine koju je, očito dugo proučavao. Na tragu Jovana Damaskina, Jefimije, Despota Stefana… srednjovekovnog  duhovnog pesništva a naročito u ritmu epske poezije, pesnik je usvojio deseterac, dvanaesterac uklapajući se u novi talas stvaralaca okrenutih srednjovekovnom zvuku, na nov način. To podrazumeva savremen pristup arhaičnom jezičkom blagu, svevremenim temama, hrišćanskim simbolima, Presvetoj Bogorodici, Isusu Hristu, Svetoj Trojici, Svetom Savi kao putokazu koji treba pronaći i sačuvati, uprkos  ovovremenskim stranputicama i lavirintima.

Pesme zdravice predstavljaju osvežavajući dah narodnog govora koji nosi jednostavne i iskustvom prekaljene pouke i mudrosti.

I poznati ljudi, naši savremenici, duhovnici, zatim pesnici, progovorili su u najavama nekih pesama ove knjige. Tako se povezuje vreme prošlo, vreme sadašnje, pa i buduće u porukama koje se pamte. Tu su Desanka Maksimović, sveti novomučenik Vukašin Jasenovački, Episkop kruševački David i, naravno, vladika i pesnik Njegoš. Ima tu još prizvanih a nevidljivih saučesnika koji su se našli u prepletu drevnog i dnevnog, stvarnog i mogućeg, nebeskog i zemaljskog, NA SVETOSAVSKOM PUTU. Pesme ove knjige nose odjeke poezije Laze Kostića, i sazvučja srodna stihovima Matije Bećkovića, na primer. To je samo znak da  bogoljubivi pesnik, Vukosav Ilić, NA SVETOSAVSKOM PUTU prihvata i voli saputnike, priziva ljude srodne duhom, poštuje bližnje (kojima i posvećuje knjigu),  a na osoben način povezuje pesmu i molitvu.

Jelena Protić Petronijević