Pogovor
KORAČATI SEBI KAO SVOM CILjU
Renato Vujaković: „Obezbojeno istinom“
(zbirka pesama)
Renato Vujaković je u savremenu srpsku knjiže-vnost ušao 2001. godine, knjigom pesama „Svetlost, nevidela“ koju je objavila Gradska biblioteka u Novom Sadu. Iako od tada paralelno objavljuje i po-eziju i prozu, Vujaković za sebe kaže da je izraziti liričar i da je njegova bazična oblast ipak poezija, sa kojom je i počeo svoj književni rad.
Poetski rukopis „Obezbojeno istinom“ izdvojio se kvalitetom i osebujnim pesničkim jezikom u kon-kurenciji preko stotinu pesničkih zbirki, na Sed-mim Drinskim književnim susretima u Zvorniku. Obimom nevelik, bogat refleksijama i upečatljivim pesničkim slikama, ovaj rukopis korespondira sa filosofijom postanja i življenja, arhetipovima, biblijskim motivima, bićem Poezije i Pesnika, su-štinom pesničkog stvaranja. Rukopis sadrži više tematsko-motivskih krugova i nekoliko značenjskih slojeva a formalno je složen iz pet pesničkih ci-klusa: Biti pesnik, Hiljadu rupica u stvarnosti, U nebeskom beskraju ćelije; zatim Nulti, izgu-bljeni psalam i Bioluminiscencijom maslačka.
Svaki poetski ciklus ima svoj ambijent, vodeću temu koja menadrira u više sporednih motiva kri-stališući osnovne kategorije Vujakovićeve poetike: boju, pokret, zvuk, prostor, oblik, vreme, reč.
Središte Vujakovićeve poezije čine pesnik i njegovo stvaranje. Uz ta dva centralna motiva, poja-vljuju se i drugi, koji u manjoj ili većoj meri pro-izlaze ili grade prva dva: nadahnuće kao polazni motiv, Pesma kao ishodište. Njihova spojnica je pesnički jezik koji je rezultat poistovećenja bića Jezika sa bićem Poezije. Prvi pesnički ciklus, Biti pesnik je pesnički životopis, poetska ilustra-cija Vujakovićeve poetike u celini. Pesnik je cen-tar stvaralačkog kruga; onaj od kojeg polazi i onaj u kojem se sve završava ili tek sve počinje. Pesma ne bira trenutak nastajanja ili, bolje rečeno, može da nastane u svakom trenutku, iznenada i bez svesti o njoj; pesma se strpljivo čeka dok se ne začuje unu-trašnjim uhom i dok je ne oblikuje pesnikov unu-trašnji vid. Pesma i pesnik su nerazdvojni, srasli u neraskidivu celinu.
Pesma je i biće nezavisno od bića pesnika; ona ima svoju slobodnu volju, svoje polje; ona pljusne na hartiju / poput utovljenog praćaknutog šarana. Pesma je i fluoroscentni anđeo podlegao melan-holiji i gravitaciji / meteorski sudaren sa ze-mljom / prhki prah grafeme / otisak šare / s krila tek vaskrslog leptira. Njen nastanak identičan je zraku svetlosti, prasku tišine.
Pesma je nešto što se mesecima / bezvučno akumiliralo / što je u podrebrici / kao pipetom dokapavalo, što ukazuje na njeno pulsiranje, jedre-nje, nastajanje. Dugotrajno je to zrenje, to osluš-kivanje i naslućivanje života u najavi, taj trenutak rađanja pesme koji je isti onom u kome zrak svetlo-sti / praskom tišine udari u telo. Stvaranje pe-sme nije samo mentalni i duhovni proces; pesma je živ organizam čije manifestacije pesnik doži-vljava i telesno – čulima, nervom, psihosomatski.
U ciklusu pesama „Ne pripadajući ovom svetu“ Vujaković se obraća pesniku u sebi, Onome koji gle-da / vidi / spoznaje, u pokušaju da pronikne u njega / sebe, da zabeleži, ovekoveči, zaustavi u vremenu; pogledom nedovoljno jasnim, rečima nedovoljno preciznim, tražeći istinu, proničući u Tajnu, slu-teći Svetlost, u izostajanju konačnosti, verujući u cikličnost – postojanja, vremena, bitisanja, ideje. Uz stvarni, fizički, propadljivi svet od gline i ma-gle postoji i onaj paralelni, sveprisutni, bezgra-nični svet od mesečine i sna, koji se obnavlja i tra-je, u središtu samog sebe, nebeski odraz, svetlost koja je u tebi, plavet.
Poetika Renata Vujakovića je mozaične stru-kture; oslanja se na detalj, na sekvence, fragmen-tarna je; introvertna, čak hermetična, bliska kon-templaciji, snažne unutrašnje dinamike. Za Vuja-kovića pisanje poezije je uzbudljiva avantura, akci-ja, doživljaj. Pisanje doživljava dramatično; ono je oslobađanje napetosti, pamćenje čula, govor sna, diktati sećanja, jezik misli. Pisanje je i otpor pro-laznosti, potpis u vremenu, svoj trag, pečat. Pisati znači ostvariti se, verovati u prevagu duha nad ma-terijom, u svetlost nad mrakom, smisao nasuprot besmislu. Pisanje je stvaranje, a svako stvaranje je osmišljeni produžetak, u istinu, život, večnost. Onaj koji piše gleda iznutra, vidi dalje, osluškuje, pamti, traži, tihuje, kuca, raduje se.
Drugi pesnički ciklus Hiljadu rupica u stvar-nosti sadrži pet pesama kojima je zajednički više-značni ambijent sna. San nije samo iracionalna mentalna aktivnost prilikom spavanja – niz slika, emocija, sećanja, iskustava, nepovezanih senzacija skrivene simbolike, put u nesvesno. San ima mnogo oblika, manifestacija i sadržaja. San je bljesak, tren ali i trajanje koje povezuje meditacija, sanja-renje, strah od buđenja, strah od odlaska na počinak, lebdenje između dve krajnosti, jedina stvarnost koju imam. Renato Vujaković u poeziji, kroz Reč i Pe-smu traži odgovore na pitanja stara koliko i svet; kroz misao, prirodne pojave, traga za poreklom ži-vota, za večnošću, silazeći u dubine postojanja, udi-vljen i začuđen savršenstvom Tvorčevog Dela:
nećeš pogledati na sat
kad je došla Ta reč
kad te dotakao Taj glas
(pesma Kad se jednom najzad)
U pesmi Gravitacija miri dva suprotstavljena čovekova opredeljenja; nauku i duhovnost. I kosmo-nautu i bezmolvniku, pustinjaku, zajednička je gravi-tacija koja ih odvaja od zemlje, odnosno ega. Dva, na-izgled, različita odvajanja od zemnog, prizemnog, fizičkog, imaju tačku spajanja kada obojica zaplutaju u kosmičke = duhovne visine.
Treći pesnički ciklus U nebeskom beskraju ćelije sastoji se iz četiri osnovne pesme u kojem dominiraju kategorije početka, postanka, povratka, odnosno nestajanja. U svim ciklusima motivi su is-prepleteni tako da proizlaze jedan iz drugog, stva-rajući utisak protočnosti, svevremenosti. Ubedljiva je pesma Ti u kojoj se retorska zapitanost ovaploćuje u podrazumevani odgovor. Ona ima himničan pri-zvuk a lirski paralelizmi (ponavaljanja na početku strofa) postepeno pojačavaju značenje i doprinose krajnjem utisku. U pesmi Ono, sličan utisak pesnik postiže nabrajanjima dinamičkih glagola i kosom zagradom koja ima ulogu funkcionalne zamene. Ci-klus kulminira pesmom Misliti o Bogu, kojoj su prethodne pesme bile uvodne, pripremne.
misliti o Bogu
dok se ne razmahne arhangelsko krilo
što je pre postanja bilo
visina putanja i let
koju imamo dostići
u povratku sebi
Središnji motivi četvrtog ciklusa Nulti, iz-gubljeni psalam su čovek / prvi čovek / pesnik / stvaralac i reč – koja bejaše u početku / njegovo de-lo. Adam stvoren od blata, iz ljubavi Božije, nepo-slušan i proklet, smrtan je kao i njegova nemoć da nađe reč kojom će opevati Boga. Sitan je on i slab spram Stvoritelja čije je delo svemoguće, besmrtno, večno. Čovek i njegovo delo su trošni, prolazni, smrtni. Jer, sve što postoji: priroda, čovek, kosmos, Delo je Tvorca. Čovekova vera u Boga, njegov povratak Bogu je povratak sebi:
ja sam Adam
smrt mi pevuši
dok šćućuren osluškujem kosmičku tišinu
a okruglinom mreškane zenice
izgubljeno pluta beskraj
Ovaj ciklus pesama završava se fatalističkim vizijom postmodernog čoveka koji ide u susret apo-kalipsi, ispražnjen posve od čuda i duha.
Središnji motiv pesničkog ciklusa Biolumi-niscencijom maslačka (stvaranje i emitovanje sve-tlosti od strane živih organizama) je univerzalna dimenzija vremena – trenutka od kog nešto počinje, kao odredive, starosne kategorije; sadašnjosti, pamćenja, budućnosti, preko neodređenosti, bezo-bličnosti do trajanja i svevremenosti, odnosno, ve-čnosti. Vreme koje se može meriti sećanjem, ćuta-njem, meditacijom, smislom, iracionalnošću, logo-som i bezlogosno / vreme koje je samo sada / i vreme koje je večno. Završna pesnička slika u kojoj je čovek prolazan i propadljiv a vreme beskrajno i neumo-ljivo, epskih je razmera i nedvosmisleno jasna. Ona nije rezultat nihilističkog poimanja sveta i čoveka, nego iskustvenog pesimizma i činjenične objekti-vnosti.
Poetika Renata Vujakovića počiva na opreč-nostima, kontrastima – fizičkim reakcijama, mani-festacijama prirode, vrednostima tradicije i fu-turističkim vizijama, pravoslavnom učenju, nauč-nim zakonima. Ona uvezuje eksploziju i imploziju, hiljadugodišnje i ovog trena, praiskon i projekciju budućnosti, raj i pakao, anđeosko i demonsko, oblik i amorfnost, zaglušujuće i tišinu… Ovo je poezija koja se čita više puta i o kojoj se dugo razmišlja; iako refleksivna, ona je dinamična promišlja-njima o večitim čovekovim traganjima i zapi-tanostima i obezbojenoj (goloj, praznoj, bezličnoj, obesmišljenoj, ali i kristalno prozirnoj, čistoj, izvorski bistroj) istini o životu, smrti, nadahnuću, suštini stvaranja, smislu postojanja…
Jedna od vrednosti knjige „Obezbojeno istinom“ svakako je bogat i sadržajan pesnički jezik, koji u svom fundusu sadrži reči različitog porekla i sti-la. Neologizmi, složenice i polusloženice (žuć-kastoprovidna svetlost, mutnomračna reka, zve-zdoznalački, bistromlazno pevušenje stvarnosti, ocelovljeno, krošnješumski, plazmogusta, prasko-zorno oko, obezbojenje istinom, peskovito žutilo sijalice, opsanjan); naučna terminologija iz geolo-ške, meteorološke, fizičke sfere (galaktički, he-liocentrični, centripetalni, niskofrekventni, termosferni, kalcifikovani, eolitski, solsti-cij, defragmentovan, spektrotečni, implozija, re-inkarnatorni, algoritmi), geometrijski izrazi (osmostrani, četverostrani, dvostrano, oktogo-nalno, stougli, bezuglo, heksagonalno, romboid, te-traedar), iako raznorodni, mozaički se uklapaju sa arhaičnim leksemama (mniti) i pravoslavnim litu-rgijskim jezikom (inok otšelnik, sozercanje). Dok je u arhitekturi ove knjige vidna gradacija u izboru motiva za svaki od pojedinih ciklusa i njihovom stepenovanju od pojedinačnog do opšteg (od pesnika kao indivudalne do vremena kao univerzalne kate-gorije), u poetskom postupku uočavamo stilske figure prenesenog značenja (metafore i simbole), oksimo-ron i inverziju, dok ponavljanja (na početku i na kraju strofa) pojačavaju opšti utisak i zaokružuju poentu.
Renato Vujaković i ovom knjigom pesama, sigurno korača sebi, kao svom cilju. Uverena sam da ga na tom putu, ka tom cilju, više ništa ne može za-ustaviti.
Željka Avrić
