NA PRINCIPIMA SLOBODE
U vremenu kada se svet pred našim očima menja, i žrtve naših predaka se preimenuju i omalovažavaju, jedan mlad čovek usuđuje se da peva o „neprimerenoj” temi. Umesto o (ne)uzvraćenoj ljubavi, Marko Sekulić objavljuje svoj prvi poetski rukopis posvećen mnogim (i) nepoznatim junacima/zanesenjacima PRINCIPA SLOBODE.
Sasvim nepopularna tema, daleko od uobičajenih interesovanja i onih malobrojnih čitalaca poezije. Sa mladalačkim oduševljenjem, tematski objedinjeno, pesnik nam kroz pedesetak pesama otkriva članove Mlade Bosne, i sve učesnike pre i posle Sarajevskog atentata. Uronivši duboko u temu, on nas upoznaje i sa manje znanim, ponekad i zaboravljenim junacima, koji su pre svog dvadesetog, a svi pre tridesetog rođendana, u austrougarskim kazamatima, a trojica na vešalima, napustili ovozemaljski svet, otvorivši sebi vrata večnosti. Njihovoj (svesnoj) žrtvi posvećena je ova zbirka, pesnik se identifikuje sa svojim onovremenim vršnjacima, razumevajući njihove mladalačke motive i zablude, ideje koje su ih vodile, želeći da i u nama podstakne ljubav prema otadžbini i vaskolikom srpstvu, spajajući rodoljublje i osećaj sinovske dužnosti, nepovredivost moralnih vrednosti. („Otadžbina – baština koja se nasleđuje od oca na sina, duhovni koncept, koji odražava odnos prema zemlji predaka, sa istorijskom prošlošću i sadašnjošću od koje je sudbina celog naroda nerazdvojna.”) Akademik Predrag Palavestra o Sarajevskom atentatu govori da je „herojski izraz i najneposrednije oživotvorenje buntovnog slobodarskog duha i raspoloženja čitave predratne omladine”. To je ideja kojom je zadojen i ovaj mladi pesnik, i koju živi i oživljava, svim srcem, kroz ovu zbirku, studiozno obradivši, često vrlo sugestivno, svakoga ko je posredni i neposredni učesnik u događajima, i o kome je do naših dana dotekao ma i najmanji pisani trag. Marko Sekulić u fusnotama nudi pojašnjenja svih likova o kojima peva, kroz osnovne biografske podatke. Poetski rukopis otvara veoma uspela pesma Gavrilo, jedna od nekoliko pisanih u slobodnoj formi.
Bio bi
samo jedan u nizu
slobodom zadojenih mladića,
čija bi spomen-ploča
zarasla u korov,
u tamo nekoj planini u Bosni.
Većina pesama je u rimi, a osam su soneti, sa kojima se pesnik hrabro uhvatio u koštac, trudeći se da ispoštuje zahteve forme. Izuzetno emotivno i nadahnuto, čitamo pismo-sonet Majci, Danilo Ilić:
Nek te ne salomi moja kazna preka
u sjaju večnosti, sin Danilo čeka.
San (Kosovski boj) iako nije prva pesma u zbirci, na neki način je njen manifest. Pesnik nam izlaže svoju ideju poistovećujući se sa borcima za slobodu. Rodoljublje i nacionalni zanos, izrastao na pričama o junacima iz naše prošlosti, provlače se kroz svaku pesmu, i skoro svaki stih. Nema učesnika Sarajevskog atentata, poznatog ili manje poznatog, za koga Marko Sekulić nije ispevao strofe, od Mladobosanaca, skeledžije koji ih je prevezao preko Drine, svih saučesnika, pa i glavnog sudije, istražnog sudije, čak i dželata, i na posebnom mestu branioca po službenoj dužnosti, Rudolfa Cistlera (posvećen mu je sonet), koji se tokom procesa zbližio sa osuđenicima, i dao sve od sebe da im maksimalno pomogne. Stihovi su, kako reče i Markov junak/ideolog Mladobosanaca, Dimitrije Mitrinović, „bludili u svijesti i nesvjesti umjetnikovoj… želeći da budu rođeni dušom njegovom”. Zahvaljujući stihovima, saznajemo da danas zaboravljeni Lazar Đukić (grob) ima svoje grobno obeležje jedino u dirljivoj pesmi, jer se ne zna gde njegove kosti počivaju.
… jadniče golemi, sudbina ti kleta,
čak ni mrtav Lazo, ne dobi slobodu.
Takođe bismo izdvojili sonet Oproštajno pismo Jovanki i Nadi, Veljka Čubrilovića.
… kad poraste Nada i za oca pita
da ne sluša druge, kaži joj istinu
i poslednje reči daj joj da pročita…
Kao na kaleidoskopu, nižu se likovi učesnika u Sarajevskom atentatu, kojima, u poslednji čas, u dvadeset prvom veku, kada se sve rodoljubivo zatire, a ideali na kojima je počivala borba za slobodu proglašavaju za jeres i terorizam, jedan mladi pesnik svojom prvom zbirkom podiže spomenik, i budi sećanje na istu takvu mladost, dobrovoljno datu, i uzidanu u temelje naše slobode, i (nekadašnjih?) PRINCIPA.
Dok mis’o teče u čašu
sećanje žalost sipa.
Premalo srpskih sinova
pođe putem Principa…
Smatrajući da nam je potrebna ovakva zbirka, iskrena, preživljena, promišljena, ponekad početnički naivna, ali osobena, pre nego što žrtve Mladobosanaca, i snovi sanjani pre više od sto godina, padnu u (zlonamerni) zaborav, iskreno je preporučujemo izdavaču za štampu, a široj čitalačkoj publici za čitanje.
Zaveštanje dajem, mastilom i perom
nije reč o mladom pesničkom zanosu
krilima stihova širim svetu celom
istinu o vašoj žrtvi i ponosu!
Jasna Milenović
Pjesnik, bezmalo svakoj osobi, posredno ili neposredno uključenoj u ono što je prethodilo atentatu na velmožu sa ćesarskog dvora, u sam čin na Miljacki i događaje potom, poklanja pjesmu – takvih je više od četrdeset. Svaka je pjesma jedan obelisk (za neke i jedini, jer im se ne zna za grob niti najskromnije spomen-obilježje), jedno „hvala“ upućeno poslije duže od stoljeća kao dokaz nezaborava i štovanja.
Boško Lomović
