KNjIGA ZNANjA I IGRANjA – POGOVOR
U zbirci pesama za decu koju sam radosno iščitavala kao član žirija Drinskih susreta u Zvorniku koji su prošle godine po osmi put održani u organizaciji AS Oglas izdavaštva, ne postoji nijedna jedina pesma koja nije dobra, lepa i poučna. To se zove – umetnost za decu ili odlična knjiga za najmlađe. I to se zove – biti dobitnik jednoglasno dodeljene prve nagrade.
Sedamdeset recitacija, uključujući i jednu bezimenu koja se smestila na zadnju koricu, meškolji se i vrpolji, vrca i mudrošću puca – razgaljujući radoznale dečje glave, a vala, ne retko, i topeći pomalko otvrdla srca roditelja, baka, deka, tetaka, vaspitačica, učitelja… i ko zna kojih sve odraslih koji će čitati, recimo: „Nemojku“, „Prisilnog ćutologa“, „Glumu“, „Klimu“ i „Zimsku idilu“, „Pertlomrzje“, o „Deda Mrazu koji se probudio u leto“,
„O kiši koja pada danju“… ili ispovednu pesmu o hrabroj odluci jedne devojčice koja otresito veli „Udaću se za Eskima“.
Grbović piše gotovo pola stoleća i izuzetno je poštovano književno pero. Analitičan i kritičan kada piše za decu i za odrasle, nemilosrdan, ali obavezno objektivan u skeniranju stvarnosti, istančano pismen uz više, sada već prepoznatljivih i autentičnih spisateljskih manira od kojih ovde izdvajam njegovu naizgled laku rimu i nepretencioznu suštinu dragocenih poetskih pouka.
Neslatkorečiv bez preke i literarno opravdane potrebe, Milko Grbović, jednostavno – ne voli visoko da leti, a tu svoju neljubav prema gordosti i visinama sâm najbolje objašnjava stihovima u jednoj od pesama iz ove zbirke: – „To moram da vam priznam sad / da budem pilot vrlo sam rad / al previsoko ceste su njine / a meni baš nije do visine. / Niti se ozarim s ushićenjem / na najnižu trešnju kada se penjem (ni na stolicu u ostavi ko tegle tako visoko postavi?!) / Dok pilot šaru nebom veze – ja se na zemlji ježim od jeze.“
Njegove stilske figure ne omalovažavaju najmlađe čitaoce (i one još mlađe – slušaoce). I kada se čini da je njegova pouka zapretena, uverena sam da će deca razumeti savete i pouke. Pa, kada Milko Grbović (za decu i prijatelje: Grmilko : ) – kaže da se „… na zemlji ježi od jeze… , razumeće deca da najpre svoje i svoju okolinu treba da sredimo, uredimo i počistimo… – pre nego poželimo da se vinemo visoko.
Podjednaka visprenost je učačkana i među stihove koji svojom duhovitom centrifugom ukazuju na „čudesne fenomene“ iz svakodnevnog života, kao u pesmi „Veš-mašina čarapokradica“:
„Da li je to ljudi u redu
da veš – mašine čarape jedu?
Ili su to drske čarapo-krađe,
tek, po dve uđu – a jedna izađe.
Tražiš i gledaš bubanj iznutra
naći ćeš drugu – al’ malo sutra!… „
I najzad, ne kao završetak, već naprotiv – kao svečano presecanje vrpce ne bi li svako od vas odmah otvorio knjigu i obrušio se na čitanje koje će, videćete, biti zabavnije od spuštanja niz tobogan (baška što će pantalone ili hulahopke na turu – i vama i deci ostati cele), da podvučem jednu od omiljenih mi pesama, a pod nazivom „Trubač“. Umesto fanfara!
Dakle, evo uvoda, slobodnim rečima: jedna je mama odlučila da je vreme da svog mališana upiše u muzičku školu. I, uprkos uvreženom mišljenju da deca ne vole školu, njen se sin veoma obradovao ponudi i vođen Grmilkovim stihovanjem, rekao:
„Hoću, mama, baš volim trubu!“
A ona paljbu osula grubu,
kao da joj vade naživo zube
vrišti: „Mani me seljačke trube!
U tebi takav talenat čuči,
a ti bi svirao u nekoj Guči.
U krugu dvojke svi će se, ama,
zbog tvoje trube sprdati s nama,
to je ruralno, to je fuj!“
– Al‟ mama, znaš ko je Armstrong Luj?…“
Eto, tako to radi Grmilko. Zabavljajući decu, podučava i roditelje.
Zato, uživajte, dragi čitaoci i dragi slušaoci, družeći se sa dečjim pesmama iz zbirke „Kada sam bio veliki“. Radujte se rimi, porukama, poukama, zavrzlamama, pitalicama i odgonetalicama. Jer, ne sreće se često dečiji pisac koji svojom iskrenošću daje ovako snažan vetar u leđa rastrčane dece željne istine, znanja i igranja.
Gordana Vlajić, književnica
1. februar 2025.
