Rukopis je pohvaljen na konkursu za 7.Drinske književne susrete u Zvorniku.
Izdavači:ASoglas d.o.o Zvornik i Institu za dečiju književnost Beograd.
Za izdavače : Dejan Spasojević i dr Milutin Đuričković
„Nevidljivi a vidljivi“ – „Školomeri“, Nenada Ž. Miloševića
Kristina, učenica sedmog razreda, dobija trojku kod nastavnice Radice na pismenom i nije zadovoljna ocenom. Svesna je da je promašila temu, pisala zadatak nedoživljeno i pravila pravopisne greške. Uzrok je neobičan, Kristina nije smela da piše o svom magičnom uglomeru Maksi otvoreno, morala je da se udalji, sakrije njegovu magiju i podredi temi „Omiljeni predmet“. Tako bi se mogao prepričati početak romana „Školomeri“, Nenada Ž. Miloševića. Kraj knjige je suprotstavljen početku (možemo ga slobodno pomenuti jer nema „spojlera“ u književnosti). Kristina piše na temu „Prijatelj je naše najveće blago“ i dobija peticu na četvrtom školskom pismenom zadatku. Njen sastav sada je ličan, uverljiv, napisan nakon junakinjinog sazrevanja.
Ima li danas smisla pisati za omladinu? Da li su reči mrtve, zakucane u lektiri ili zaista mogu nešto da znače mladim čitaocima? Nenad Ž. Milošević već kompozicijom knjige ukazuje na taj problem. Milošević će u svom romanu nizati različite žanrovske forme, tradicionalne ali i eksperimentalne: dnevničke odlomke, gramatička vežbanja, pismene zadatke, SMS prepiske, komentare Instagram postova, zapise na marginama udžbenika. Njih povezuje pripovedanje iz trećeg lica. Miloševićeva potreba da krene od jezika kao temelja svoje književne škole ogleda se i na mikro-planu. Govor njegovih likova, školaraca je savremen ali nikada parodičan, žargon se koristi, ali se sa njim ne preteruje, što ume da bude slučaj u savremenoj književnosti za decu. Žargon se stalno menja i njegovo umereno korišćenje mudrije je od česte upotrebe.
Iluziju da zaista čitamo komunikaciju učenika školskog uzrasta Nenad Ž. Milošević pojačava ne samo leksikom već i drugim sredstvima: inverzijom, interpunkcijom, gramatičkim i pravopisnim greškama. Upotreba emotikona naročito doprinosi mladalačkom duhu školomera i ukazuje na vizuelnu prirodu epohe u kojoj živimo, na isprepletenost slika i reči u umovima čitalaca. Svežini jezika doprinosi i tajni govor, „dijalekat“ sestara Kristine i Marte i još više Dunjin kreativni idiolekt. Devojčica Dunja je posebno kreativna, sama gradi mnoštvo kovanica – Mihaj: Mihajlo i maj; zbrljanis: „z(a)brlj(otina) + nis(am ništa kriva za to!)“; rušiona: loši odnosi; smeškurs: „smešno što ti neko drži besplatne lekcije o nečemu. A niko mu to ne traži“. Zbog kreativnog i smelog odnosa prema jeziku „Školomeri“ (opet jedna kovanica) se približavaju avangardnim umetničkim formama. Oni grade vezu sa Miloševićevom starijom poezijom koja je bliska nadrealizmu.
„Školomeri“ ipak nisu eksperimentalan roman već roman u kojem živi mnoštvo đaka i njihovih nastavnika, čitava jedna škola: Kristina, Dunja, Egzan, Mihajlo, Marta, čika Toma, direktorka, bibliotekar, nastavnica Radica, strašni profesor fizike Dane i drugi. Socijalna vidljivost se nalazi u misaonom središtu knjige. Zašto mladi žele da budu nevidljivi, da se sakriju od okruženja? Kako ih uključiti u zdravu, jaku školsku zajednicu? Današnji čovek je usamljeno biće, biće stopljeno sa telefonskim ekranom. Njegove nesigurnosti najbolje se ogledaju u ranom uzrastu. Umesto telefona koji isisava snagu subjekta, u Miloševićevom romanu oživljavaju različiti školski predmeti: lenjir, uglomer, šestar, sunđer. Oni se zovu školomeri i učenici ih koriste ne da bi bežali sa časova već da bi na časovima bili nevidljivi.
Želja da se pobegne od sebe, od drugih, od škole, varira se kroz knjigu na različite načine. Najpre nestaje Kristinin otac zbog svađe sa majkom, zatim devojčica ulazi u sukob sa najboljom drugaricom Dunjom te neko vreme i njih dve ne komuniciraju i nevidljive su jedna za drugu. Dečak Egzan, sa kojim se junakinja sprijateljuje, takođe ima problem sa socijalnom vidljivošću, živi u hraniteljskoj porodici i dugo ga ignorišu i drugari u školi. Nevidljiv će postati i majstor Toma, školski domar, odgovoran za školomere, a na trenutke je nevidljiva i knjiga posvećena školomerima – jedna vrsta školske enciklopedije i hronika nekih vedrijih vremena. Škola je najpre mesto gde se ćaci kriju od izazova i problema u svojim životima, ali kasnije biva prostor ličnog, psihološkog otkrovenja.
Ideja vidljivosti osvetljava školu kao socijalnu, ne samo obrazovnu instituciju. Tinejdžeri će se povezati van zgrade, Egzan će videti Kristinu na klupi. Taj momenat uočavanja, priznavanja Drugog otvara lančanu reakciju. Rast sloge primećuje se ponovo kroz predmete, geometrijske oblike, na šta nam pripovedač skreće pažnju. Duž se pretvara u trougao kako se Egzanu i Kristini pridruži Dunja, a zatim nastaje i petougao (Jakša i Mihajlo se uključuju u družinu). Čitavo odeljenje na kraju knjige postaje čvrsta zajednica, jedno telo – roman se završava „grupnim portretom“, vežbom iz srpskog jezika. Deca se odriču moći školomera i izlažu se očima svojih drugova, shvatajući da „škola po meri nije škola koja zavisi od laži i obmane.“
Do ovog saznanja đaci dolaze sami, nemaju podršku porodice. Kristinina porodična situacija obeležena je sukobom roditelja koji uzrokuje njenu nevidljivost. Egzan je takođe odvojen od roditelja, tako će i biti dok oni ne uspeju da povrate sposobnost da vode računa o njemu. Dečak Mihajlo takođe je neprimećen, zapostavljen od svojih, što ga i navodi da na pogrešan način traži pažnju. Njihova zajednička sudbina je da se suočavaju sa istim izazovima u školi u kojoj ih najbolje razume čika Toma, najbliži deci, podmlađen svojim pričama.
Mihajlov lik važan je za način na koji Milošević ispituje temu novinarstva, izveštavanja, društvenih mreža. Mihajlo je novinar, influenser na Instagramu, on svoju uticaj na ostatak škole na početku koristi ne bi li ponižavao druge, posebno Dunju. Posle nestanka čika-Tomine „hronike“, utonuće u gomilu mahinacija, gradeći „vest bez vesti“, sve dok, uz pomoć drugara, ne bude spoznao svoje greške. Školomeri oživljavaju, a telefon i internet umrtvljuju, dehumanizuju čoveka. Fizička realnost je važna, dodir, odnos sa porodicom i drugovima. Mihajlo će se promeniti do kraja knjige, on postaje Dunjin Mihaj, neko ko ume da razlikuje prave vesti od lažnih. Do spoznaje dolazi kroz kritično promišljanje svog ponašanja (i u fizičkom i u digitalnom svetu), što je značajan signal i čitaocima knjige.
U magičnim trikovima odnos sakrivenog i vidljivog izaziva strepnju u publici. Koji predmet će se pojaviti? Ko će nestati i da li će se vratiti? Ta identitetska igra oseća se i tokom čitanja romana „Školomeri“ Nenada Ž. Miloševića. „Trikovi“ kojima pisac svoju igru čini zanimljivom, trebalo bi da odlikuju savremenu književnost za decu i omladinu. Neobična, dinamična heterogena forma, bogat i kreativan jezik otvaraju dublje, didaktične poruke knjige čija okosnica je tema socijalnih odnosa u osnovnoj školi. Milošević osvetljava pritiske koje od svog okruženja, fizičkog i digitalnog, trpe današnje generacije. Istovremeno, „Školomeri“ su i knjiga u kojoj i sama deca odlučuju da počnu da pišu o sebi i svojim drugovima. Dunja, Kristina i drugi pronalaze svoju vezu sa rečima, ljubav prema književnosti deci je urođena a ne nametnuta.
prikaz napisao
Miloš Živković,
26.10.2023.
