Laž i istina je roman o putu jedne žene. O putu kroz život i o borbi između dobra i zla. Ova prelijepa ljubavna priča oslikava Marijinu ličnu borbu za zadobijanje Carstva nebeskog.
Glavni lik ovog romana je Marija, žena koja je puna vjere. Marija skromno živi i nesrećno je udata. Poslije dolazi razvod. Postaje samohrana majka koja brine o svom sinu Luki i želi da ga izvede na pravi put. Na iskušena koja na nju navaljuju, Bog šalje izbavljenja.
Ona svoju utjehu i nadu nalazi u Gospodu jer „Bog je ljubav“. Marija nesebično daje ljubav svima. Prvo Bogu, a zatim sinu i prijateljima. Ali Marija je željna i ljubavi prema dragom kojeg čeka. Na kraju se pojavljuje Milan koga sam Gospod šalje Mariji.
Laž i istina je roman koji govori o vječitoj borbi između laži koja je djelo Đavolje (jer Đavo je laža i otac laži) i istine koja je Hristos. Hristos za sebe kaže: „Ja sam put, istina i život“.
Tatjana Ostojić u ovom romanu, koji ima crte autobiografskog, prikazuje nam želju i borbu jedne žene za srećom i ljubavlju. Ona nam kroz poučne primjere daje mnogo zdravohrišćanskih pouka za život. Ovo djelo je još jedna njena stepenica ka „Carstvu nebeskom“.
ĐAVO (gr. διαβολος – neprijatelj, klevetnik, opadač, kušač): zli duh koji odvaja čoveka od Boga i potpaljuje mržnju, perfidnost i laž među ljudima. Poznat je i pod jevrejskim imenom “satana” (Mt. 4,10; Mk. 4,15; Dela 5,3; 26,18; Otkr. 12,9); nosi nazive koji pokazuju njegova dela: opadač, klevetnik (Otkr. 12,10); kušač (Mt. 4,3; 1. Sol. 3,5), vladar ovoga sveta (Jn. 12,31; 14,30; 16,11), bog ovoga veka (2. Kor. 4,4), knez koji vlada u vazduhu (Ef. 2,2). U Starom Zavetu, đavo se javlja kao nebeski duh koji se protivi Božijem Planu – “Videh satanu gde pade sa neba kao munja” (Lk. 10,18) – i koji zavodi ljude na greh i kleveće ih pred Bogom (Zah. 3,1; 1. Petr. 21,1; Ps. 108,5). Sam Bog stavlja na probu pobožnost ljudi (slučaj pravednog Jova) preko đavola, kojem daje ograničenu vlast (Jov 1,11; 2,4; Zah. 3,1). U Novom Zavetu đavo je rušilačko načelo, čije je biće vezano za sami greh, mržnju i laž: “… on beše čovjekubica od iskoni, i ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori; jer on je laž i otac laži” (Jn. 8,44). On pretenduje da ima “vlast nad smrću” (Jevr. 2,14) te da lično gospodari nad svetom i ljudima: “Tebi ću dati svu ovu vlast i slavu njihovu, jer je meni predana, i kome hoću dajem je” (Lk. 4,6). Demoni su pod vlašću đavola, a ljudi se voljno stavljaju pod njegovu sferu uticaja, te se zbog toga nazivaju “sinovima đavoljim” (1. Jn. 3,10), a njihova dela jesu “dela đavolja” (1. Jn. 3,8). Iako đavo iskušava Isusa (Mt. 4,1), ovaj će ga “srušiti”. “Knez ovoga sveta” bio je izbačen napolje (Jn. 12,31), a sud je dat Hristu.
Na Pilatovo pitanje: “Šta je istina?” (Jn. 18,38), Isus ne odgovara, jer pre beše potvrdio: “Ja sam put i istina i život” (Jn. 14,6). Za Apostola Jovana, Isus Hristos jeste Istina u ličnosti (Jn. 1,18). On je istinita svetlost (Jn. 1,9) i istiniti život (Jn. 14,6). U Njemu se punoća Istine celovito manifestuje (Jn. 1,14,17); stoga jedini prikladan put za poznanje Boga jeste ličnost Hristova (Jn. 8,40,45). U Isusu Istina postaje “epifanička” (bogojavljenska) (Ef. 4,21). Apostoli traže da vide stvarnost, odnosno tajnu koja prevazilazi ličnost Isusovu: “Pokaži nam Oca” (Jn. 14,8).
ISTINA (ἀλήθεια) ima i etički smisao i znači svetost (ἁγιασμός), pravdu (Tov. 3,2), odnosno način bitisanja u zajednici sa Bogom: da se živi u svetlosti (1. Jn. 1,8,24), da se ima svetlost. Stoga, suprotnost Istini nije samo laž i jeres (2. Tim. 2,18; Tit 1,13), nego i nepravda i bezakonje (Dan. 8,12). “[Ljubav] ne raduje se nepravi, a raduje se istini” (1. Kor. 13,6). Poznanje Istine je izvor slobode duha, jer “istina će vas osloboditi” (Jn. 8,32).
Poznanje Istine suštinski je deo sotiriološkog dela. Hristova Istina javlja se kao dopuna i prevazilaženje Zakona (Jn. 1,17). Ona odeljuje hrišćane od Zakona, čineći ih slobodnima. Hrišćanska etika polazi, dakle, od slobode koja daje poznanje Istine, a ne od Zakona. Istina omogućava da se odgonetne stvarnost (Jn. 1,5): “U Tvojoj svetlosti vidimo svetlost”.
Hrišćanski život nije prosta etika, svedena na ispunjenje zapovesti; hrišćanski život pretpostavlja “prosvećenje”. Vera ima suštinski saznajni karakter. Ona podrazumeva “kontemplaciju” stvarnoga, ali ne i njegovo idolopoklonstvo niti pak njegovo mistifikovanje. (1)
Jovan Brija, „Riječnik pravoslavne teologije“
Ilija Bašićm vjeroučitelj
Djelo „Laž i istina“ Tatjane Ostojić je kombinacija životne priče jedne žene, koja uslijed životnih okolnosti postaje samohrana majka i jednog, narodnim jezikom, kroz razne primjere, pripovjedanja biblijskog tumačenja istine i laži. Laž, kao jedan od najvećih ljudskih grijehova, autorka slikovito prikazuje kroz životni put Marije. Njena razočaranja u ljude, koji svojim lažima žele da prikriju grehove, ne znajući da je svaki drugi grijeh daleko manji od laži, stalno su prisutna. Istina i samo istina za junakinju ovog djela je nešto čega se ona drži u šta vjeruje, shvatajući da će jedino tako sebe i svog sina približiti Bogu, vodeći se Isusovim riječima „ Nemojte se kleti“, Ne kunite se nikako“, jer ako se čovjek kune Bogom, nebom ili nečim drugim, sam time potvrđuje da je ranije lagao, a da će sad govoriti istinu.
Borba za životom, koji nikako nije išao na ruku jednoj običnoj ženi, u ovoj priči, Mariji, a koja živi tu pored nas, na način da je skoro i ne primjećujemo zasuti svojim brigama i problemima, okosnica je ove priče. Ipak, snagu i volju za životom dobija svojim produhovljenjem, vjerujući da će kroz molitve i držanja do istine, a istovreme suprostavljajući se lažima uspjeti prebroditi sve nedaće koje život nosi sa sobom.
Pero Špadić
scenarista
