“MILAK” KAO JUNAČKI & LIRSKI EP
NEOPHODAN UVOD U SUŠTINU OVE NEOBIČNO VAŽNE KNjIGE
Kada sam, davnih dana, odlučio da, zajedno sa bratom Aleksandrom, objavim neku zaista potrebnu, svima nam važnu knjigu, odlučio sam se za vek i po staru studiju Tomasa Karlajla “O herojima, obožavanju herojskog i herojskom u istoriji”.
Otac viktorijanske književnosti i intelektualni uzor svih mladih vitezova Velikog rata (na obe strane fronta), vrstan matematičar, filosof, besednik i književnik ostao je zauvek zapamćen po svojoj smeloj ideji da je čitava istorija čovečanstva u stvari – hronika herojskog duha u svim njegovim oblicima.
A za pravog heroja (bio on ratnik, prorok, vladar ili pesnik) najvažnija je suštinska iskrenost, ona višestruko dokazana autentičnost što izrasta pravo iz njegove nežne duše i čeličnog karaktera. On mora da, do svog poslednjeg daha, živi i hrabro odživi svoja uverenja i sve ono čemu se dive njegovi očarani savremenici, voleli ga ili ne voleli.
Heroj razbija laži, birokratsku prazninu i haos koji ga okružuje, pritiska i iskušava. Nevolje i neprijatelji, otpori i izdaje nedostojnih nužno oblikuju i kale lik heroja, sazrelog, poput nesalomivog mača, tek pod udarcima teških maljeva sudbine.
Zato heroj ne može da izbegne tragični okvir svog opasno uskog životnog puta (uvek nad ponorom). Lišen sreće i spokoja, on glavom probija zidove i srcem ruši predrasude.
I posle njega ostaje “samo” časno ime i divljenje čitavih generacija, kao jedino nasleđe nakon svih bitaka, rana i ožiljaka.
Karlajl prepoznaje kod svih ljudi onaj prirodni, duboki instinkt, nasleđen od predaka, koji se divi svemu mnogo hrabrijem, mudrijem i darovitijem od sebe i svojih ograničenja. Dive se, savremenici, onom što, istovremeno, mrze i poštuju, pa se, tako, tek smrću heroja stvari napokon sređuju i ujednačavaju. Samo konačnim nestankom živih junaka iz njihovog vidokruga, ljudi ipak nekako prihvataju ono što ih je, sve do tada, smrtno plašilo i činilo večno nesigurnim. Poput dece koje se i dive svojim očevima i ljute na njih, vaspitavajući se rezultatima ovog unutar-porodičnog rivaliteta…
A industrijski, tehnikom određeni ratovi našeg doba prosto vape za pravim herojima, jer se, bez njih, sve svodi samo na statistiku, biologiju i ideologiju (tako daleko od suštine i smisla ljudske avanture u vremenu).
Uostalom, kroz rad na objavljivanju Karlajlove knjige o herojima, zaslužio sam i najlepši sudbinski poklon koji se može zamisliti: poznanstvo sa Dragošem Kalajićem, i sve buduće, čudesne godine učeničkog, gotovo sinovljevskog druženja sa ovim jedinstvenim herojem našeg vremena.
On je, bez trunke razmišljanja, odmah pristao da napiše pogovor za Karlajlovu knjigu, pod samo jednim uslovom – da to uradi bez bilo kakve naknade. Kao svoj lični poklon ovakvoj nameri mene i mog brata, u znak očinske podrške nepoznatim saborcima.
Znao je ovaj heraldičar, mislilac i erudita hiperborejske Evrope za dokazanu važnost ove knjige, koja je (u Prvom svetskom ratu, nošena u rančevima srpskih vojnika, u prevodu Božidara Kneževića i izdanju Srpske književne zadruge) učestvovala u podizanju jednog viteškog srpskog pokoljenja. Pa je osetio značaj ponovnog bacanja junačkog semena pred izbijanje novih borbi i ratova našeg naroda.
Bilo je to krajem osamdesetih godina, baš uoči proslave šestogodišnjice Kosovske bitke (i svega što je zatim sledilo)…
RAZOBLIČAVANjE “GRAĐANSKOG RATA” I SKIDANjE IDEOLOŠKE MASKE SA LICA RATNIKA
Kao ideološki izgrađen srpski antikomunista, a u najboljim tradicijama borbene reakcije na revolucionarno bogoborstvo međuratnih generacija, uvek sam se iznova čudio i često ostajao bez reči pred pojedinim svetlim izuzecima iz svih mračnih levičarskih pravila. Od Duška Radovića, Mihiza, Čedomila Veljačića, Miće Popovića, Vaska Pope, Joce Živanovića, Meše Selimovića, Živorada Žike Stojkovića… pa do, sigurno, najvećeg među njima, besmrtnog Branka Ćopića, borca Podgrmečkog partizanskog odreda i Četvrte krajiške divizije.
Brankov Bogom dani talenat, ta zlatna žica narodne osećajnosti dinarskog čoveka, prkosila je smelo svim partijskim pravilima i očekivanjima. U njegovoj varijanti je čak i (detinje naivni) ateizam Nikoletine Bursaća dobijao neki drugi i mnogo blaži smisao. Naprosto, sve što bi dotakao i pomenuo, bilo bi odmah prevučeno nečim bajkolikim, dečački romantičnim i bezazlenim. I crvena zastava revolucije bi ubrzo postajala “sljezove boje” (koja varira, od nežno bele do svetlo ljubičaste).
Branko Ćopić je bio naprosto idealni predstavnik dugačke krajiške kolone branilaca srpskog naroda, njegovih smelih osvetnika pred paklenim ustaškim terorom. Oni nisu u partizanski stroj ulazili kroz nagovor političkih komesara, već kroz đedove priče o hajducima iz vremena borbe protiv turskog zuluma. Gusle javorove su treperile i nad Petrovačkom cestom i učestvovale u svim ratnim borbama sa hrvatskim i muslimanskim ustašama…
I tako dolazimo do makar privremenog ukidanja svega ideološkog u ovom sukobu Dobra sa Zlom i ljudskog sa neljudskim, pa zbog toga (a na teritoriji NDH) prisustvujemo samo još jednom primeru u vekovnoj istoriji oslobodilačkih srpskih pokreta otpora nemilosrdnim osvajačima. Pa zato Krajišnici manje vode računa o simbolima na prednjoj strani svojih kapa (tako nalik šajkačama), osluškujući srce svojih saboraca i tražeći isključivo tamo, u grudima, odjek predačke neustrašivosti i spremnost “borbe na smrt”.
Tako je bilo u ratu, sve dok se njegovim završetkom nije otkrilo ono mnogo ružnije lice revolucije. Tako će ubrzo i Mihiz, i Mića Popović, i Duško Radović, i Žika Stojković…, uz tolike zatočenike sa Golog otoka, saznati ono što razlikuje jednostavnu dramaturgiju rata od složenih marifetluka mirnodopskog stanja (a nakon obavljenog odbacivanja patriotske retorike i sramnog zaborava genocida izvršenog nad srpskim civilima).
I tu dolazimo do svega onog što čini najneobičniju i najuzbudljiviju porodičnu hroniku koju smo ikada imali priliku da čitamo na našem jeziku.
Pričali smo do sada o potrebi za herojima i herojskom, što je veoma važan deo mog uvoda o “Milaku”. Ali i o sudbinskom okviru brutalnog preobražaja (etički poprilično jasnog) ratnog sukoba u revolucionarni kanibalizam, jer, kao što znamo, “revolucija (zakonomerno) jede svoju decu”.
I tako smo otvorili prostor za bolje, kontekstualno razumevanje najlepše i najubedljivije “apoteoze oca” u ovom romanu, baš kao (kroz njega) i čitave porodice Milaković.
A herojski lik Milana Milakovića ostaje jednako svetao primer i u vreme rata sa ustašama i, nakon oslobođenja, u mnogo dužem i kompleksnijem ratu sa nepravdom i birokratskom bezdušnošću u novoformiranoj državi.
Broj preživelih narodnih heroja nije bio preveliki posle ‘45-te, ali je kandidata za generalske, ministarske i ambasadorske fotelje bilo sijaset. Pa su naprasno stvorena neka druga pravila za novonastale okolnosti, u kojima su smlavljeni i samleveni svi oni koji nisu mogli (ili nisu hteli) da se ćutke prilagode novonastaloj seobi iz rata u mir, iz kršnog, siromašnog, ali milog zavičaja u nečije (po kratkom postupku) oduzete kuće u “srećnijim” i mnogo udobnijim pejzažima.
I uzalud se pevalo “Ne tuguj, bronzana stražo!” i, tako romantično, poredile oči ratnika sa zvezdama na nebu. Pošto je rat odmah postao prošlost, praktično čim se završio, bez obzira na to što se nije dogodila toliko očekivana katarza, niti su podvizi div-junaka sa bezbrojnih bojnih poprišta uspeli da prežive ogromna iskušenja koja su se najedanput pojavila pred njima.
Pozicija pobednika nosila je u sebi možda i veće udare i rizike nego mučenički status “posle poraza” one srpske vojske bez grobova i prava na svoju istinu.
A SAD I O ROMANU KOJI DRŽITE U RUKAMA
Neven Milaković je i autor i svedok i učesnik ukoričene sudbinske priče o jednoj krajiškoj porodici i njenom ratnom i poratnom putešestviju. A to nam ne otkriva sve do pred sam kraj ove dirljive povesti o jednom od retkih heroja koji su to ostali i nakon što su zamukle puške i topovi.
On time otvara prostor za naše razumevanje pobedničke vojske i njenih danas zaboravljenih stradanja, kako u dimu baruta, tako i u maglama posleratnih lutanja po ideološkim i birokratskim lavirintima novokomponovane Titove države.
Ovo je, priznajem, prvi rukopis koji je uspeo u nemogućoj misiji: da čujem i razumem, srcem i dušom osetim unutrašnje stradanje ove danas zaboravljene klase pobednika u ratu i revoluciji. Pošto su njihovi gresi i nekažnjeni posleratni zločini vremenom uništili njihovo pravo na istinu. Istinu koju su nam sa svih strana propagandno naturali u nekoliko uzastopnih generacija posleratnog života socijalističke Jugoslavije – i tako je dezavuisali, pohabali i pretvorili u tragikomičnu karikaturu.
Sad se odjednom – uz nekoliko odavno ubijenih grešnika i jeretika vladajuće ideologije, poput Sime Šolaje, Petra Drapšina, doktora Mladena Stojanovića, Slaviše Vajnera (“Čiče sa Romanije”), Slobodana Mitrova (“Danka”)… – pojavio na svetlu dana možda i najlepše opisani junak iz perioda davno zaboravljenih predaka “sa pobedničke strane”.
A Milak je, nesumnjivo, preživeo svoj nesvesni ugovor sa đavolom (onog u beloj maršalskoj uniformi), potpisan krvlju uskomešane mladosti i osvetničkog gneva prema paklenim ustašama. I, umesto ordena “narodnog heroja”, koji mu je izmakao zbog one treće (nedobijene) medalje za hrabrost i protestno pocepane partijske knjižice, on je sada dobio pravo pravcato žitije, sa objašnjenim (inače nevidljivim) motivima i razlozima za svaki svoj otpor i podvig.
Porodična hronika prerušena u roman je uspela da nas provede kroz čitav niz slika i prizora u životu i priključenijima Milana Milakovića-Likote (čiji je nadimak preuzeo pisac ovog neobičnog ljubavnog romana). Ljubavnog u smislu ljubavi prema ocu, a ne voljenoj ženi, i to na način koji nas podseća više na film nego na knjigu.
A Milak stariji je, po svemu, srpska varijanta “hrabrog srca”. S tim što razlika između njega i Mel Gibsonovog Vilijema Volasa nije samo u proteklih sedam vekova i u uniformi i oružju koju su njih dvojica časno i neustrašivo nosili, već u kriku kojim završavaju svoje zemaljsko postojanje.
Najhrabriji od Škota umire nepobeđen uz glasno ispoveđenu reč: “Sloboda!”, a jedan od najhrabrijih u junačkoj generaciji Srba Krajišnika tiho odlazi među svoje poginule ratne drugove iz bolničke sobe sa jedva čujnim uzdahom svoje duboke vere u smisao i konačnu pravde (već ovde na zemlji).
On nikada nije od drugih tražio, niti očekivao ono što je, svakog Božijeg dana, ultimativno tražio od sebe.
Sve je video, kristalno jasno, u ogledalu svoje savesti, ali i u (ne)zahvalnosti onih kojima je tako neštedimice pomagao, kad god je to mogao, bez obzira na posledice.
I čitaoci ne mogu a da ne poveruju ovakvom pripovedanju, ma koliko to, na prvi pogled, delovalo nestvarno, preterano ili teško moguće.
U tome i jeste čar ove retke i gotovo nestvarne knjige: u umetničkom postupku kojim se postigla neophodna uverljivost ove fantastične (a, osećamo, istinite) apoteoze. Jer samo tako subjektivno izrasta u objektivno, a iz papira se pojavljuje onaj neumrli šesnaestogodišnjak sa mitraljezom u ruci koji se ne boji ni neprijatelja, ni sebi nadređenih oficira. Uvek na ivici noža, u držanju i u traženju sve novih iskušenja i izazova, prekog ratničkog pogleda i plemenitog dečijeg srca, Nevenov Milak dovršava čitavu galeriju njemu jedino sličnih, omamljujuće romantičnih Ćopićevih junaka. Jovanče i Stric iz Orlova što rano lete, đed Rade iz Bašte sljezove boje i filma Osvajanje sreće, Baja iz Magarećih godina, Radekić iz Gluvog baruta, Batić i đed Trivun iz Proloma, Tanasije Uzun iz Ne tuguj bronzana stražo… ali i glumački lik partizanskog filmskog heroja Bate Živojinovića iz čitavog niza njegovih uloga (posebno iz bioskopskog remek dela koje pamtimo pod naslovom “Lepa sela lepo gore”).
Sad se sve to opet materijalizovalo na stranicama koje nam je podario talentovani i senzibilni Milakov sin Neven. Uz svoj prosto genijalni izum stalnog, vijugavog preplitanja ličnosti i situacija, bez ikakvih ograda i formalnih najava.
Taj nesvakidašnji pristup je i nas, čitaoce, organski utkao u čarobni ćilim jedne ovako čudne i čudesne alem-knjige.
Sve više od ovoga što nabacujem u moj deo “Milaka” bilo bi previše. Otkrilo bi ponešto iz sadržaja knjige koju treba čitati čedno i sa poverenjem, sve tragajući kroz Nevenovog i za svojim ocem.
Ja zato, iako to nije uobičajeno, možda ni pristojno, posvećujem ove svoje retke mom ocu, Iliji, takođe Ličaninu.
Njega sam tražio i srećno nalazio u ovoj “knjizi za sve nas” iz sada okupiranih krajeva Krajine, krvave haljine.
Za čitav naš život nisam uspeo ni jedan jedini put da mirno sednem i ozbiljno porazgovaram sa njim, tako nalik na ćopićevske i milakovićevske tragične junake, one što najbolje razgovaraju sa nama dok ćute i gledaju nas pravo u oči. Sve dok ne razumemo srcem ono što nam prenose, bez ijedne reči, pogledom.
Te njihove prelepe, nebeski blage oči…
Dragoslav Bokan
