VERA U LjUBAV I SNAGU BOŽIJE PROMISLI
Roman Željka Nestorovića, Niti, čine tri zasebne celine, koje se u daljem razvoju fabularnog toka dodiruju, prožimaju i u krajnjem ishodištu radnje slivaju u široku reku koja čitaoca fascinira širinom obuhvaćenih tema i motiva, slojevitošću značenjskih nivoa, nepobitnih istina i svevremenskih poruka. Takav pristup umetničkog modelovanja, bez jasnih prostornih i vremenskih koordinata, mogao bi neupućenog čitaoca ili književnog kritičara dovesti u poziciju recipijenta sklonog uprošćavanju ili pogrešnom tumačenju konkretnih životnih sadržaja, što bi odudaralo od autorovog zamišljenog sveta i njegove realne i vantekstualne stvarnosti.
Ako se pođe od stava da je roman, do skora osporavana i potcenjivana književna vrsta, po shvatanju današnjih izučavalaca književnosti, postao dominantan prozni ili poetski model koji se uspešno opire svakoj vrsti dovršenosti, a da se pritom neprestano transformiše i svojom širinom obuhvata mnogobrojne teme i tehnike umetničkog stvaranja, na način koji zadovoljava ukuse različitih čitalačkih nivoa i utvrđene kriterijume estetskog vrednovanja, lakše će se shvatiti njegova svrsishodnost i prilagodljivosti zahtevima društva i vremena u kojem pisac živi i probleme kojim se bavi.
U tom kontekstu valja posmatrati roman Željka Nestorovića koji je već u naslovu, makar implicitno, nagovestio strukturu i simboliku ponuđenih sadržaja. Autor je naslov uzeo kao koheziono tkivo koje povezuje i objedinjuje raznolikost naznačenih celina, bogatstvo dinamičkih i statičnih motiva, od najsitnjih pojedinosti, do dramatičnih događaja, presudnih u životu i sudbini glavnih junaka. U takvim okolnostima svaki junak, suočen sa problemima sopstvene egzistencije, proživljava ličnu dramu ili biva stavljen pred mnogobrojna iskušenja vremena i društva u kome živi. U želji da ostvare sopstvene ideale, junaci nastoje da se uzdignu iznad prozaične stvarnosti i postanu animatori društvenih potreba u različitim oblastima života. Dovodeći ih pred teška, a katkad i nerešiva iskušenja egzistencije, autor vrši individualizaciju njihovih karaktera koji često bivaju vođeni, ne samo idejama za koje se bore. već i snagom božijeg promisli koja postaje nezaobilazan činilac ljudskih sudbina.
Predmetni sloj romana opterećen je etičkim i ontološkim pitanjima koja traju vekovima i figuriraju kao imanentni izvor Nestorovićeve inspiracije. Nesputan uzusima istorijskih činjenica autor lagano uvodi čitaoca u mistiku zakulisnih tajni i osvetljava prostore porodičnog i intimnog života svojih junaka. Svet je za njega, kako bi rekao Lotman, samo „tekst, a tekst je osmišljeno saopštavanje sveta“. Takav pristup umetničkog oblikovanja realne i fiktivne, ili reinkarnirane stavarnosti, je autentičan graditeljski čin koji čitalac doživljava kao dokaz autorovog iluzionizma i stvaralačke invencije. Dva su suštinska pitanja kojim se Nestorović bavi u strukturi svoga romana: erotska ljubav, ljubav u širem smislu te reči i vera u boga i snagu božije promisli. Ti elementi su u kauzalnom odnosu; ne mogu jedan bez drugog; prate se i prožimaju i postaju neizostavni faktor u sudbinama glavnih junaka. Poseban uslov koji glavni junaci moraju ispuniti da bi pridobili naklonost božije volje, jeste dobrota i ljubav prema drugima i neposrednom životnom okruženju. Reinkarnacija glavnih junaka koji u ostvarenju svojih ideala moraju proći tri iskušenja u tri različita života, najrečitije govore o tome.
Struktura romana Niti satkana je na specifičnoj orkestraciji heterogenih tematskih celina, iz niza pobočnih elemenata i naoko nevažnih pojedinosti koje se u krajnjem ishodištu radnje slivaju u glavnu temu i ostvaruju jedinstvo njegove razuđene kompozicije. U razvijanju fabularnog toka pisac se zaklanja iza naratora kome je poverio i ulogu glavnog junaka, neizostavnog aktera svih događaja i nosiioca njegovih pogleda na svet koji se neprestano obnavlja i traje u večnoj borbi između ljubavi i mržnje. Čitalac glavnog junaka prepoznaje u svim delovima romana, svuda i na svakom mestu, u događajima iz prošlosti i sadašnjosti, ili anticipiraju konture daleke budućnosti. Njegova borba za sopstvenu sreću dobija viši, opšteljudski smisao i razvija se u opštu borbu dobra protiv zla. Na kraju će se pokazati da su dobrota i ljubav nepobedivi, jer nadmašuju snagu i domete čovekovih mogućnosti, a da se zlo, naoružano mržnjom i sposobnošću nevidljive transformacije, može pobediti neprestanom borbom, nadahnutom ljubavlju i snagom božijeg promisla.
Kad je glavni junak uspeo da se izbavi iz lavirinta zla i našao novo stanište, srećno se oženio i rešio da radi samo dobre stvari, stigla ga je kazna osvetnika koji mu ubijaju ženu i razaraju novi dom. Više nije mogao da savlada mržnju i gnev koji su ga ponovo bacili na stranputicu, na kojoj je ostao do kraja zemaljskog života. Taj trenutak bio je dovoljan da se u njemu nešto slomi i okrene mu život u pogrešnom smeru. „Otkinuli su dio mene, onaj bolji i ljepši dio. Ostao je samo onaj lošiji dio, pun mržnje i bijesa“, bio je to njegov poslednji vapaj u sunovratu iz kojeg više nije mogao upravljati razumom ni svojim postupcima. Raskorak između stvarnog i mogućeg, napravio je u njemu ambis iz kojeg nije bilo izlaza. Ostala je samo nada da će se u nekom drugom životu ponovo sastati sa ženom zbog koje je živeo i za koju je vredelo umreti.
U drugom delu romana započinje novi život glavnog junaka. On je bogat i osion mladić koji svoj autoritet i ugled gradi na moći novca, ne razmišljajući da robovanje novcu često donosi neželjene probleme i nevolje. Dok je gledao zaljubljeni mladi par, poželeo je da ih rastavi i osvoji devojku, ali ne zbog toga što se u nju zaljubio, već zbog toga što je tuđoj sreći zavideo. Kad je devojka ostala sama, on je okrenuo glavu od nje. Sreća koju je zbog svog nedela osećao, nije mu omogućila da oseti devojčinu tugu i bol: „Ja ljubav uvijek mogu da kupim, jer para može sve“, govorio je živeći u zabludi da mu novac može obezbediti slavu i moć, pa i poštovanje, iako je bio nedostojan poštovanja. Dani su mu proticali u osećanju nadmoći i gordosti koju je prema drugima u svakoj prilici ispoljavao, ali je njegovoj sreći ipak nešto nedostajalo. Iako su ga mnoge devojke želele, a on je čeznuo za nekom koja „možda i ne postoji“.
Priželjkivano zadovoljstvo i sreću doživeo je tek u drugom gradu, kad se zaljubio u devojku koja je već bila verena. Kad je pomislio da će sa njom provesti ostatak života u sreći i ljubavi, stigla ga je kazna koju je već ranije zaslužio. Morao je da plati isuviše visoku cenu svojih ranijih grehova. Devojčin verenik ga sačekuje u zasedi, a nakon batina koje je jedva preživeo, ponovo postaje ubica. Potom odlazi u vojsku i tamo ubija čoveka koji ga je potajno pratio. Nakon toga dezertira i biva osuđen na smrt. U trenutku kad je dželat već zamahnuo sekirom iznad njegove glave, uputio je poslednju misao voljenoj devojci: „Čekam te u nekom boljem vremenu i na nekom drugom i ljepšem mjestu“. Epilog ovog poglavlja na najbolji način otkriva piščevu veru u božiju pravdu od koje se ne može pobeći jer je bog svuda i na svakom mestu. Pisac implicitno sugeriše ljudima da u postojanje Boga moraju verovati, a kad Bog ne bi postojao, kako je Volter govorio „trebalo bi ga izmisliti“. Božiji dar i veličanstvo svevišnjeg, ne može svako spoznati, jer je to privilegija samo onih koji imaju čisto srce i plemenitu dušu.
Radnja trećeg poglavlja odvija se u sadašnjosti; pisac markira vreme i prostor u kojem glavni junak svoj novi život započinje delima koja se u svemu razlikuju od postupaka iz njegovih ranijih života. Pisac ga stavlja pred brojna iskušenja, slično junacima iz bajki koji na putu do velikog cilja moraju savladati više prepreka, pomagati drugima u nevolji i činiti samo dobra dela. Svojim ponašanjem glavi junak otvara novu stranicu života, na kojoj se ređaju, još od rane mladosti, samo dobra dela. Mnogobrojni izazovi i iskušenja bila su pitanja na kojima je polagao neprikosnovene ispite čovečnosti, nakon kojih će, konačno, savladati i najtežu lekciju života. Dobrota koju je pokazao u kritičnim trenucima pojedinih junaka – od pomoći školskom drugu i pijanom beskućniku, do trenutka kada odluči da nađeni novac vrati njegovom vlasniku, ili da dovede sopstveni život u opasnost spasavajući devojčicu iz razbesnelih talasa, bili su za autora dovoljni argumenti na kojima je uverljivo vajao portret glavnog junaka i preobražaj njegovog karaktera. Kad je najzad našao ljubav svoga života i srećno se oženio, shvatio je da su sva dešavanja bila njegovo veliko putovanje do ostvarenja konačnog cilja.
U trenucima sreće, kad poveruje da su mu se otvorila vrata „Božijeg saznanja“, glavni junak zaključuje da su svi ljudi povezani nevidljivim nitima „sazdanim od Božijeg daha i Božije promisli“. Ljubav i vera u Boga i snagu njegove promisli, dve su osnovne premise na kojima Nestorović temelji osnovne poruke svoga romana. Svojom sadržinom ovo delo ne pruža čitaocu samo osećanje duhovnog zadovoljstva, već i nova saznanja o svetu i neprikosnovenoj moći sudbine i njenih zakona. Na kraju valja reći da roman NITI, osim duhovnog zadovoljstva, nudi izvesno razumevanje stvarnosti i kao svako valjano delo, toplo se preporučuje čitaocima različitih afiniteta i estetskih ukusa.
Prof. dr Miomir Milinković
