U pripremi roman ” OŽILJCI NA DUŠI” autorke Jovane Čebo

Isceljenje kroz ljubav u romanu ,,Ožiljci na duši” autorke Jovane Čebo

,,Najjače duše se rađaju iz patnje.

Najjače od njih prekrivene su ožiljcima.”

– Halil Džubran

Književnost pruža mogućnost da kroz pisanu reč otvorite životne teme, koje ni u jednoj drugoj umetnosti ili ljudskoj delatnosti ne bi bile bolje i svestranije istražene. Brojni su primeri uticaja književnosti i književnih dela na mnoge sfere, kako društvenih, tako i prirodnih nauka. Antigona, koja je vremenom postala sinonim za borbu pojedinca protiv vlasti, za suprotstavljanje društvenim konvencijama; Edip koji je poslužio Frojdu za teoriju identifikacije sa roditeljem istog pola; Hamletova dilema bit je ljudskog postojanja i pokazatelj težine odluka koje se stavljaju pred čoveka. Ovim možemo zaključiti da nam književna dela pomažu da razumemo svet oko sebe i svet u sebi, da osvestimo bol i podelimo sreću, da prihvatimo sve što nam se dešava, znajući da nismo jedini u tome i da možemo pronaći razumevanje. Upravo takvo delo sam pronašla čitajući rukopise romana koji su pristigli na literarni konkurs, 8. po redu ,,Drinski književni susreti”. Od prve rečenice romana ,,Ožiljci na duši” autorke Jovane Čebo, znala sam da će mi doneti posebno čitalačko iskustvo, a kada sam završila čitanje dugo sam bila pod utiskom, pokušavajući da zamislim kako bi moj život izgledao da sam bila na mestu glavne junakinje.

Roman počinje suštinskim pitanjima: ,,Koliko vredi ljudski život”, ,,Kakvi su dani koji se ne zaboravljaju”, ,,Koliko su duboke rane koje ne mogu nikad da zacele”, ,,Ko ima pravo da nam oduzme ono što najviše vredi u nama” – otvarajući nam odmah mnogo dilema i pobuđujući čitalačku pažnju, uvodeći nas u priču. Pitanje koje je iznad svih i koje nosi poruku romana je bit ljudske empatije: ,,Da li je moguće pomoći tim ljudima kroz razgovor i šta im reći”, i na njemu počiva univerzum – šta možemo učiniti jedni za druge da bismo izlečili ono što što činimo jedni drugima? Prvom rečenicom: ,,Lep dan”, uvedeni smo u svet glavne junakinje Marije, i do kraja knjige iznova ćemo zaboravljati kako izgleda lep dan i mirna noć bez košmara. Ako bismo želeli radnju romana prosto da definišemo, mogli bismo reći da je silovanje sedamnaestogodišnje devojke i posledice istog – ono na čemu počiva forma. Međutim, ovaj roman je mnogo više od toga, to je prikaz borbe unutrašnjeg bića sa samim sobom, više nego sa nasilnikom, i pobeda mlade žene nad svojim strahovima, više nego nad onim koji joj nasilnik priređuje. Razmišljala sam o tome, zašto je autorka izabrala za ime protagoniste romana – Marija. I to nije slučajno, u književnosti nema slučajnosti, sve je povezano, simbolički nadgrađeno. Marija, hrišćansko ime koje nas upućuje na Bogorodicu, Djevu Mariju, zapravo sve vreme nam sugeriše da oduzeto devojaštvo u fizičkom smislu ne oduzima nevinost duši. Bez obzira na ožiljke, duša ostaje netaknuta, jer se kroz patnju regeneriše i iznova čisti. A da li ljubav zaista može pomoći da zacele rane, mislim da smo u romanu dobili odgovor i doneli utehu svim onim devojkama koje zbog tog čina o sebi misle da nisu vredne da bi bile voljene. Strpljenje, ljubav i razumevanje tri su stuba na kojima počiva isceljenje. Ovakva knjiga je nasušna potreba u današnjem vremenu, vremenu društvenih mreža, kada svaka žena i devojčica može proći kroz višestruko nasilje, od kojih je sajber nasilje najučestalije. Mnoge žene ćute o tome, nemajući snage da iznesu u javnost, plašeći se osude ili nerazumevanja, pre svega od strane svoje porodice, pa tek društva. Marija je obelodanivši svoju ranu doživela nerazumevanje od svog oca, ali nije odustala od sebe, od istine, bila je dovoljno hrabra da živi i da voli. Koliko žena nikada ne krene napred, koliko njih okonča svoj život, koliko njih nikada ne progovori i tom ćutnjom ubija sebe iznutra? Napisati jednu knjigu, gde ćete obuhvatiti kritiku društva, pružiti podršku žrtvama i ujedno s psihološkog aspekta prići jednoj takvoj temi je veliki uspeh za autora i zahteva veliki trud i stvaralački napor. Jovana Čebo je tako slikovito i verno prenela unutrašnje nemire, bol, patnju, očaj, snagu i hrabrost, da je kroz beletrističko delo, zapravo donela i jedan priručnik o samopomoći. Sve zajedno, sadržano u romanu ,,Ožiljci na duši”, je od velike vrednosti za svakog ko prolazi ili poznaje nekog ko prolazi kroz period isceljenja.

Na kraju, to isceljenje znači da je potreban povratak sebi, imati sebe u celosti, da bismo tako celi mogli da pripadamo drugome. Ovo je jedno opšte mesto, bez obzira na to zbog čega smo izgubili sebe, da bismo bili sposobni da primimo ljubav, moramo ponovo zavoleti sebe. Obećanje kojim se završava roman je vezivni materijal od kojeg će se graditi budući život, novi život, a prozori kroz koji će srce gledati svet biće oči voljenog čoveka, s kojih će svaki dan biti lep.

Msr Nevena Milosavljević

Lastar duše

(o romanu „Ožiljci na duši)

Od postanka sveta čoveku je data potreba da spozna suštinu življenja, put ka tom spoznanju nikada nije jednostavan, pun je stranputica, mnogobrojnih pitanja, skretanja sa puta, preispitivanja. Pitanja i sumnje se posebno javljaju kada smo izloženi osudama, povređivanju, nerazumevanju od strane najbližih, ta otežanja su deo težine krsta koji je svakom od nas dat spram sopstvene snage, jer Gospod nikada ne greši. Upoznajući mnoge ljude na životnom putu, ili pak bivajući u prilici da nekoga samo površno poznajemo, skloni smo da na osnovu nekih vidljivih parametara donosimo zaključke o njima. Ti površni zaključci često su pogrešni jer, ma koliko da nam se čini da smo u pravu, ne možemo znati sa kakvim bolom se neko nosi, da li je teret koji krije toliko težak da jedva korača, da li utvare koje ga pohode, a ničim ih nije izazvao, zaklanjaju sunce i čine da je njihov udah, misao vrzino kolo bola iz kog ne umeju da nađu izlaz.

Da li je potpuno poverenje koje imamo u prijatelje, poslovne partnere, rođake opravdano, da li je smisao života u tome da se izborimo za svoje snove ili da se pokorimo putu koji je za nas neko trudi utabao, misleći da nam želi najbolje, ne pitajući se šta je ono ka čemu naša duša, istinski, teži samo su neka od pitanja koja će kod čitalaca iznići nakog čitanja druge prozne knjige autorke, Jovane Čebo, romana „Ožiljci na duši“. Ožiljci vidni, a ponajčešće nevidni, teško se meleme, oni su tu da nas podsećaju na naš neoprez, beskrajno poverenje, lekcija su koja se nikad ne zaboravi, njihovo postojanje čini da, katkad, ne možemo da nastavimo dok ne pronađemo dovoljno delotvorno sredstvo, nečiji zagrljaj, podršku, razumevanje da ih prihvatimo i pokušamo da izgradimo svet u kome će oni postati ordenje koje smo sami sebi dodelili jer smo uspeli da se izborimo za novo, sunčanije Sutra.

Roman „Ožiljci na duši“, autorke Jovane Čebo, opisuje dve dobrostojeće porodice povezane poslovnom saradnjom i dugogodišnjim prijateljstvom koje se prenelo i na njihove potomke, Mariju i Milu. Filip, Marijin otac je nasledio advokatsku kancelariju od svog oca, a Ranko, Milin otac mu je decenijama odan partner u poslu. Na dan grandiozne proslave njenog sedamnaestog rođendana koja je upriličena u njihovom domu, Marija na najstrašniji način otkriva Rankovo pravo lice, taj događaj koji će se nakon toga ponoviti još nekoliko puta, ostavlja trajne posledice na njeno odrastanje, prekidajući na monstruozan način njeno detinjstvo, unevši u njega strah, stid i potrebu da se povuče u sebe, ne uspevajući da se izbori sa nanetom joj traumom. Niko iz njenog najbližeg okruženja ne primećuje promene na njoj, a ona suočena sa sramotom za koju nije kriva, strahom i pretnjama kojima je Ranko svakodnevno zasipa ako bilo kome nešto kaže, biva primorana da nikom ništa ne govori. Na ruku joj ide i to što će uskoro da napusti roditeljski dom upisujući fakultet u drugom gradu, daleko od njih.

Odrastajući u porodici u kojoj je sve imala, ali se reč njene majke nije uvažavala jer je otac bio dominantan i autoritativan čovek koji nije trpeo pogovore i koji je odavno zacrtao put svojoj jedinici, da ga nasledi u poslu, Marija je strahovala kako će njen otac reagovati kada mu bude rekla da je odlučila da sledi svoje snove i da njen odabir profesije nema nikakvih dodirnih tačaka sa njegovom. Roditelji često greše kada nemaju dovoljno sluha za želje svojih potomaka, oni su tu da osluškuju, posmatraju, budu podrška, ali deca su ličnosti za sebe i uloga roditelja nije da im bilo šta nameću, oni treba da im budu koren i krila da bi sami naučili slobodno da lete, na roditeljima je je ono što ne napisao slavni pesnik Rumi:

“Dajte im ljubav, ali ne vaše misli,
jer oni imaju svoje vlastite.

Možete udomiti njihova tela,
ali ne i njihove duše,
jer one borave u kući sutrašnjice do
koje vi ne možete čak ni u snovima.”

Marija je znala je da joj majka ne može pomoći, jer nije bila dovoljno hrabra i istrajna u tome da se bavi još nečim osim brige o suprugu i kćerki. U početku joj je predstavljalo zadovoljstvo to što je mogla da priušti garderobu poznatih brendova, obedovanje u skupim restoranima za koje su bile potrebne rezervacije i u koje nije svako mogao da uđe, a potom kada je odlučila da se posveti dizajnu za koji se i školovala naišla je na zid nerazumevanja svog supruga. Za njega ona je bila lep dekor, pratnja koja je doprinosila tome da njegov poslovni i porodični imidž bude upotpunjen.

Zato je Marija odlučila da, za razliku od svoje majke, pokuša da se izbori za sreću. Na tom putu joj je pomogla tetka, sama bez porodice, ona koja je uvek bila tu za nju i koja je osećala koliko je devojci važno da je podrži.

Roman „Ožiljci na duši“, otvara mnoga pitanja koja, možda, samo sebi postavljamo, ona na koja nam niko do nas samih i ne može dati odgovor, potvrđuje izreku da se „na muci poznaju junaci“, ukazuje na to da nije svako od nas u stanju da iznese isti teret, mnogi od nas robuju predrasudama (Veljko). Uverava nas, nažalost, da postoje ljudi srasli sa maskama i veoma je teško spoznati njihovo pravo lice, a još je teže učiniti da i drugi u to poveruju. Ranko je čovek koji je sve postizao pretnjama, uticajem. Osoba bolesna, isfrustrirana, neko ko je izložio traumama usvojenu kćerku, njenu drugaricu Mariju i Marijinu tetku i ko zna još koliko devojaka je doživelo da se, zahvaljujući njemu. njihov život pretvori u pakao. Da li se tako nešto može oprostiti? Koliko je razgovora, stručne podrške potrebno onima koji su to prošli, da li će i kada moći da nastave svoje živote, samo su neka od pitanja koja se nameću.

Marija je smogla snage da načne novo parče svog života tako što je prihvatila kao realnost ono što se dogodilo, prestala je da krivi sebe, prihvatila je da je povređena i da to ne može da se promeni, ali je odlučila da pomogne i sebi i drugima tako što će o tome da progovori, poslednjim atomima volje staće na put nasilniku koji nije imao nameru da se zaustavi, koji ni u čemu nije video svoju krivicu podsmevajući se žrtvama, uživajući u njihovom strahu i bespomoćnosti.

Ona je prerasla samu sebe, zahvaljujući prisustvu najbližih koji su shvatili svoje greške i pomogli da iz osušenog drveta iznikne lastar dovoljno snažan da se uzvere ka nebu, da bude strpljiv i dočeka prve plodove svoje istrajnosti, delujući u skladu sa onim što je napisao blaženopočivši Vladika Nikolaj Velimirović:„Hoćeš li slobodu, onda pokušaj prvo osloboditi se sebe samog“ i nema prepreke koju nećeš preodoleti.

U Beogradu