Moralna dimenzija sopstva kao jedina mogućnost bivstvovanja
„Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan. Pro-pušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi“, napisao je Miloš Crnjanski, poručujući nam da se život u svoj punoći može osetiti i odživeti samo ako se ne učaurimo i ne dopustimo da postanemo oni koji će uzmi-cati pred sumračjem čime bismo se lišili i prepoznanja svetlosti. Brano Nešković, autor jedne poetske i dve prozne knjige, u romanu „Poljubi me da prođe“ potvrdio je reči Miloša Crnjanskog dajući likovima, veoma razno-likim među sobom po karakternim osobinama i načinima postupanja u krucijalnim situacijama, plastičnost, živo-tvornost i autentičnost. Iako bismo po samom naslovu mogli zaključiti da je u pitanju roman isključivo ljubavne tematike, reč je o veoma kompleksnom štivu koje nam nu-di obilje istorijskih podataka smeštajući ih u okvire ličnih sudbina. Reč je, dakle, o štivu u kom su junaci prinuđeni da donose teške odluke, da se suoče sa raznim iskušenjima u kojima nimalo nije lako ostati veran mo-ralnim principima, a jedino čovek ima samosvest i treba da deluje ne samo po instinktima, već duhovno uzrasta sledeći unutrašnje moralne zakone. Često takve odluke za sobom povlače i konsekvence kojima i najbliži članovi porodice mogu biti dovedeni u životnu opasnost pa i bi-ti lišeni života.
Roman „Poljubi me da prođe“ postepeno i veoma ve-što uvodi čitaoce u priču koja prati živote porodice Nešković, ali i svih onih koji su na bilo koji način po-vezani sa njima. Roman opisuje vreme u kome komunistička vlast pokazuje svu surovost i moć prema stanovništu u Semberiji bilo onom koje im se priklonilo, bilo pri-stalicama odbeglog kralja, a posebno su kivni na preo-stale četnike koji se kriju u šumama nadajući se povratku kralja i uspostavljanju pređašnje vlasti.
Jovo Nešković se posle četiri duge ratne godine vraća svom zavičaju iz zarobljeništva u Nemačkoj, leta 1946. zatičući stravične prizore:
„Četiri duge ratne godine, kao nikada pre toga, svega i svačega se naplovilo rekom. Nije bilo dana da se nisu mogli videti opuzli leševi kako plutaju Savom u pravcu Beograda. Narod kao marvinče oguglao na sve nedaće pa je trpio bič i jaram, bez nade za boljitak. Mnoge mrtvace za-kačene za vrbe savskih otoka seljaci su vadili i zako-pavali u bezimene grobnice ostavljajući Gospodu da sve-doči i sudi…“
Suočava se i sa promenama koje se događaju u njegovom rodnom ali i u okolnim selima, političke prilike u ze-mlji pogađaju sve slojeve društva, a i svakog pojedinca. Dojučerašnje sluge, nadničari (Strahinja Prelovac -Strajko) postaju čelni ljudi u novom politikom poretku, a gazde, vredni i pošteni ljudi (porodica Nešković, šnaj-derka Milica) počinju da bivaju progonjeni i ucenjivani. Razapetog između osećaja moralnog duga prema samom sebi i svojim precima, Jovu pogađaju i unutrašnja emotivna previranja. Kako mu otac nije dozvolio da se oženi Mili-com, šnajderkom, ženom izuzetne lepote koja je bila nje-gova prva a, ispostaviće se, i jedina istinska ljubav, (u čijem će zagrljaju okončati zemno postojanje) on se na na-govor oca ženi Dragicom miradžikom i ceo život biva rastrzan između dve žene. One koju nije mogao da ima, ali mu je ukrala srce, kojoj se grešan vraćao (Milice) i one kojoj je bio najveća ljubav, ali je nikada nije mogao voleti kao onu koju su mu branili da voli, a koja je nakon njegovog upokojenja na svet donela blizance, produžetak loze Ne-škovića. (Dragice)
Političke promene i borba između partizana i če-tnika u kojoj su se komunisti svim silama borili protiv dinastije i za socijalnu pravdu, naišla je na snažan ot-por četničkih snaga koje se nisu mirile sa socijalnom re-volucijom i petokrakom. Položaj četnika, koji su isprva bili priznati kao legitimna snaga Kraljevine Jugoslavije koja je uživala status savezničke snage, a potom su ih se 1944. i kralj i vlada i saveznici odrekli, nije bio nimalo lak. Krili su se po zemunicama, preživljavali zahvalju-jući tome što si bili vični da se snalaze u svakojakim uslovima, ali i da im u pomoć priskaču verni jataci kojih je bilo sve manje, jer su partizanski čelnici na sve načine pokušavali da unište svaki trag postojanja četnika, pri-moravajući seljane da postanu doušnici na šta su mnogi da bi preživeli i zaštitili najbliže i pristajali (ko-nobar Mato) o čemu govori i Rosa, Jovina majka, na njegovo pitanje: da li život i ljubav imaju opravdanje?
„Sva pravila padaju u zapećak, moj sine, kad se na-đeš pred praznim džepom i gladnim stomakom.“
U semberskim šumama vlast su držali šumnjaci či-ji se broj nije tačno znao, predvođeni Dragom Banjičićem, a od kojih je novoformirana vlast zazirala. Zato je na ra-zne načine, pretnjama, obećanjima, ucenjivanjima, nuđenjem privilegija seljane pokušavala da privoli na saradnju i povinovanje novoj vlasti, a četnike prikaže kao koljače, one koji koče napredak i zbog kojih seljak, zapravo, živi teško. Istina je, naravno, bila sasvim drugačija, članovi i čelni ljudi novoformirane vlasti uživali su sve pri-vilegije, krili se iza obećanja o socijalnoj jednakosti, a za sebe prisvajali sve što bi im se našlo pred očima, tvrdeći da je to za dobrobit naroda. Često bi one, koji im nisu bili skloni, likvidirali svaljujuću krivicu na če-tnike, podmećući lažne dokaze i time još više uterivali strah u obične ljude koji više nisu znali kome da veruju u vremenima „kad komunjara počne vjerovati da je postao svetac i očekuje da bi mu trebalo ljubiti ruke“, poručuje Mićo Nešković jedan od junaka romana „Poljubi me da prođe“, autora Brane Neškovića.
Major Udbe, Mikan Bobić, čovek duboko nesrećan, ali izuzetno surov, igra se sudbinama nedužnih ljudi ko-ji, iz različitih razloga, od njega zavise. Životi članova porodice Nešković: Jove, Miće, Petra, Spasenije, Đurđe, Dragice, Rose, ali i Milice, obrljanske šnajderke, Mi-tre, Filipa i drugih umnogome su zavisili od njegove sa-movolje. Koristeći položaj da se domogne mladih žena ko-je, da bi im iz zatvora spasio nedužno zatvorene muževe, prinuđuje da pristanu na ljubavnički odnos on iskazuje sve osobine čoveka duboko ogrezlog u razne zločine: pot-činjene navodi da ubijaju da bi mu se otvorio put ka na-predovanju, podmeće lažne dokaze ne obazirući se ni na koga, u svakome vidi rivale i ne preza da ih likvidira. Iako, sa strane gledano, ima mnogo više no što je obi-čnom čoveku potrebno, on frustracije leči alkoholom, no poput krčaga koji ide na vodu dok se ne razbije, kopajući drugima jamu, na kraju, i sam upada u nju. Jer, zlo rađa zlo i čini neraskidivi krug iz koga nema izlaska, a „zlo na otvorenom samo je zlo iznutra koje je pušteno. Glavno poprište borbe za dobro nije javna pozornica nego mali proplanak svakog srca“ (Jen Martel).
„Nema greha neoprostivoga, osim greha nepokaja-noga“, napisao je Sveti Isak Sirin. Major Udbe, Mikan Bobić, ne samo da nije mislio da ima šta da okaje, već je i uzrastao u surovosti i nezasitosti slave zemnog sveta, a „ko se mača lati, od mača će i poginuti“, te je i sam stra-dao od mnogo mlađe ljubavnice koja i sama nije prezala ni od čega da se domogne pozicije koja će joj omogućiti da od-lučuje o tuđim sudbinama.
Četnici iliti šumnjaci kako ih je narod nazivao predvođeni Dragom Banjičićem, prošli su golgotu osta-jući verni principima i zakletvi koju su dali kralju. Li-šeni topline porodičnog doma, gladni, iznureni, pro-kazani, progonjeni nisu odustajali od jedinog što im je ostalo: vere u Boga i časti. I kada je bilo jasno da su ih se svi odrekli pa i kralj za koga su bili spremni da žrtvuju živote (i žrtvovali su ih) nisu odustajali od onog u šta su verovali. Klopka koju su perfidno osmislili major Ekmedžić, Mikan Bobić i drugi čelnici komunističke pa-rtije, je i samom Bobiću bila smrtna presuda. (Mitra, je-dna od njegovih ljubavnica, duboko povređena njegovim ponašanjem prema njoj, pristaje na predlog majora da ga, u ime partije, likvidira tokom akcije hvatanja četnika)
Da je smisao postojanja Drago Banjičić pronašao onog trena kada se zakleo da će do poslednjeh dana braniti ono u šta veruje i za šta se zdušno borio, odričići se svega, vidimo u potresnoj ispovesti u trenu kada je njegova supruga, Tomka, došla da ga moli da se, bar radi dece, pre-da i tako spasi život (kako su obećavali komunisti, nema-jući nameru da isto i ispune):
„Moja krv je na uzdarje Bogu, a jednog dana kad ološ nestane sa lica zemlje, spominjaće me njihova đeca i unuci kao blagodarnog sina svjesni grijehova svojih zaluđenih otaca. Neće se znati za kosti moje? Ma baš me briga pa ni-sam ja faraon da mi treba piramida da bih se od zaborava sačuvo. Dobri duh moje braće raznosiće vjetar Semberijom i lediti krv u žilama komunjarskim… Ni krstača mi ne treba u groblju, jer moje groblje će biti beskrajno nebo moje!!!“
Negujući narodni govor kraja iz kog je potekao, autor romana „Poljubi me da prođe“, Brano Nešković, tvori za-nimljive i dinamične dijaloge koji stvaraju utisak da ču-jemo glasove, pratimo intonacije, zamišljamo izraze lica njegovih junaka, gestikulaciju, podrhtavanje glasa ili ne-obuzdan smeh. Izuzetni su i opisi prirode u kojima Brano Nešković pokazuje da poetska klica u njemu, i u proznom ostvarenju, nalazi plodno tle i buja granajući se u naj-tananije metafore, epitete, sintagme koje bi svaka za sebe mogle biti stihovi jedinstvene pesme, one koju, zapravo, pišemo celog života tragajući za pravom rečju kojom će-mo je zaokružiti.
Brano Nešković autor romana „Poljubi me da pro-đe“, umešno je obradio veoma teške teme otkrivši nam, na prijemčiv način, neprebolne rane koje u njemu žive podsećajući nas da su trvenja, nesigurnosti, tužne ili ve-sele reminiscencije svojstvene svakom čoveku, ističući da je život dar, on se ne podrazumeva. A da je reč ona po kojoj se ljudi prepoznaju i obećanjem obavezuju. Da su čast, herojstvo i borba za ideale oni koji čoveka definišu kao moralno biće. Stradajući zajedno sa svojom trudnom su-prugom samo zato što nije prihvatio da pogazi zavet dat i sebi i precima, jedan od junaka romana „Poljubi me da prođe“, Petar Nešković do poslednjeg udaha želi i veruje da postoji „svet bez bola, nepravdi, očajanja. Postoji takav svet. U jednom drugačijem, skrivenom poretku stvari… („Kuća sećanja i zaborava“), a Solženjicinova harvardska beseda, 1978. godine opominjuće je svedočanstvo i pred-stavlja putokaz prema kome bi čovek novog doba trebalo da se kreće, negujući svetle uspomene na pretke, „ako već nije na pragu propasti, onda je svet došao do prekretnice is-torije, jednake onoj koja je vodila do Srednjeg veka ka re-nesansi i od nas se očekuje da imamo duhovnog žara, da se uzdignemo do novog horizonta, do nove ravni života, gde neće kao u Srednjem veku, biti odbačena naša telesna pri-roda, ali što je još važnije, gde neće, kao u Novo doba, biti zgažena naša duhovnost.“
Valentina Novković
Leta Gospodnjeg, 2024.
Beograd
