Ljubav, greh, bol i oproštaj
Anđeli su poslati da nam donose
poruke iz Božijeg srca.
– Čarls Hanter
Život je nepredvidiv, koliko god da su karte u našim rukama, nekada ne zavisi od nas u kojem će se smeru odvijati naša budućnost. Možemo verovati u sudbinu, možemo verovati u slučajnost, možemo nazvati ,,pravi trenutak“ kojim god imenom želimo, on je tu, taj momenat kad sve što jesmo, što posedujemo i što predstavljamo može da se promeni, izgubi ili umnogome nadogradi nabolje. Postoji verovanje da svako od nas ima svog Anđela čuvara, a to verovanje se utemeljava u hrišćanskoj misli, čovek nije sam, čoveka čuva neka tvar, neka materija, svetlost, nevidljiva krilatica, na kraju čoveka čuva Bog, pa nam šalje upravo čuvare, nekad u telesnom obliku, kad nas ljudska ruka podigne sa dna, a nekada kroz snove, kroz suze, kroz nadu, mi se čuvamo od beznađa i pada u očaj. Upravo ova knjiga pred vama, pod naslovom ,,Šapat anđelaˮ autorke Dragane Miljković, govori o tome kako nikada ne trebamo gubiti nadu, posebno ne u ljubav i ljude, jer bol nas čini da se osećamo živima, bol čini da više cenimo sreću kada nas sretne.
Okosnicu romana čini nekoliko priča, nekoliko života ili sudbina, koje se na kraju ukrštaju i oblikuju strukturu u vidu koncentričnih krugova, sa čestim retrospektivnim osvrtima, pa su vremenska i prostorna perspektiva često sučeljene misaonim tokom junaka. Roman počinje jednim pismom koji najavljuje zaplet radnje, jer tajne koje mislimo da smo ostavili u prošlosti, često nas sustignu kada se najmanje nadamo i promene nam život iz korena. To se upravo dešava prvo gospodinu Risti, a potom i svima kojih se tiče i kojima se takođe sve menja, te shvataju da su do juče živeli u zabludi. Da li ipak pismo na kraju donosi srećan rasplet, tome možemo da se nadamo, jer ako verujemo u puteve Gospodnje, ako slušamo glas anđela koji nam šapće sa ramena, ako zavirimo u svoje srce, nas mora čekati sreća, mora nas čekati ljubav i oproštaj. Ako bismo morali odrediti glavnog junaka romana, to bi bila Olja, jer s njom radnja dobija dinamiku i na kraju, njeno srce biva otvoreno za sve ono za šta nije verovala da može da bude. Olja je devojka u zrelijim godinama, koja nije uspela da se ostvari na ljubavnom planu, sve što je ikada započinjala nije se dobro završavalo. Naučena na bol, suze, odbijanje i grubost, kad oseti ljubav u svoj silini, ona ne zna da se odupre iskušenjima, a njena vera iščezava. Muškarci koji su bili deo njenog života, samo su je povređivali, ali su je voleli, pa ljubav takva, nesavršena kao i mi sami, ranjava, boli, ali i je i izlečiva. A da je istinita ona nemačka poslovica da: ,,Ljubavne rane može izlečiti samo onaj ko ih je i zadaoˮ, govori priča druge junakinje, Jovane, koja je prošla put od greha, prema pokajanju, da bi onaj koji ju je tim putem odveo, na kraju i spasio. Čudni su Gospodnji putevi, svaka osoba u našem životu ima svoju ulogu, kada to prihvatimo sve će nam biti lakše, jer bol je osećanje koje nas čini živima, moramo pasti da bismo ustali, moramo patiti da bismo cenili sreću. Da je to tako zna i Sara, junakinja koja je shvatila da oni koji su je povredili na kraju mogu da joj budu i najveća podrška, da je svaki odnos moguće rešiti, a da saznanje da ima novu porodicu ne mora nužno biti traumatično, već može biti divno, može biti ispunjavajuće, može biti blagosloveno. I to je umešnost naše spisateljice Dragane Miljković, ona ume da prepozna sve treptaje duše, da ih razume i izleči, jer zna šta je život u biti, kao neko ko je putovao, upoznavao ljude i različite kulture, prodrla je u suštinu onog ljudskog, a opet je tema savremena i prati današnjicu. Dragana zna šta je ispravno, šta ne, kažnjava lekcijom one koji podležu niskim strastima, pokazuje kako čoveka neka iskušenja odvedu na bolju stranu, do samospoznanja, kao što imamo slučaj kod Saše, koji je znao zbog čega je takav kakav jeste i razumeo je svoje komplekse.
Na kraju, sve dobija smisao, prošlost, sadašnjost, svi likovi u romanu imaju svoju ulogu u metatetkstu, a autorka kao Ivo Andrić gradi priču u prstenastoj strukturi, gde mi na osnovu priča jednih likova saznajemo o drugim likovima i tako stičemo sliku o sudbinama, karakterima i postupcima. Svaka priča ima svoj cilj, sve teži jednom spoznanju, da ne treba nadu nikada gubiti, da je u životu sve rešivo, samo trebamo izdržati i slušati šapat anđela. I upravo taj šapat nalazimo na nekoliko mesta u knjizi i uvek je prepoznat i shvaćen, jer kada nam se anđeo čuvar obrati, mi ne možemo ostati gluvi na takav poziv i tek tada sve ima smisla, tek tada znamo svrhu. Nekad ga prepoznamo u razgovoru sa prijateljem, kao što je Jovana shvatila reči svoje drugarice ili kao što je Olja pronašla taj šapat u kafiću, u razgovoru sa nepoznatim mladićem; nekada su to i snovi, košmari i buđenja. Mi se moramo odazvati njemu, iako deluje sumanuto, to je naša sudbina. Kako glasi narodna izreka: ,,Često nas koraci koje preduzimamo da izbegnemo sudbinu vode njoj“, i to je u svim pričama koje čine ovaj roman vidljivo, ne možemo pobeći od onoga što nam je suđeno, ali možemo izmeniti sudbinu nekim svojim odlukama. Trebamo prihvatiti ljude takvima kakvi jesu, razumeti ih i voleti, jer samo ljubav je vredna svakog pokušaja, svake suze i svakog trpljenja. Na kraju, poslušajmo apostola Pavla koji nam kaže u Poslanici:
- Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
- Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu,
- Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini.
- Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.
(Prva poslanica Svetog apostola Pavla Korinćanima, glava 13)
Roman ,,Šapat anđela“ jeste roman o bezuslovnoj ljubavi, o ljubavi koja prašta, koja daje nove šanse, koja veruje u uspon posle pada, koja je tu da uteši, da razume i da veruje.
I to je poetika autorke Dragane Miljković, svakom svojom knjigom do sada ona je govorila o toj uzvišenoj, božanskoj ljubavi koju anđeli daruju čoveku da bi shvatio da je i on anđeo na zemlji, ukoliko sam sebi ne odreže krila.
Nevena Milosavljević
