RECENZIJA
Prva knjiga Gorana Pavlovića može se istovremeno okarakterisati i kao roman i kao svojevrsna autobiografija. Obe žanrovske klasifikacije su prihvatljive, budući da u strukturalnom i tipološkom smislu ispunjavaju potrebne kriterijume i metodološke zahteve. Napisana u prvom licu, kao lično i potresno svedočanstvo počev od detinjstva pa do današnjih dana, Goranova ispovest je iskrena i dirljiva priča, puna motivacije, optimizma i vedrih pogleda na život i svet, bez obzira na sve nedaće i prepreke sa kojima se susretao tokom svog lečenja, studiranja i aktivnog javnog angažovanja. Knjiga zapravo pokazuje da je život „borba neprestana“, te da uprkos svemu ima mnogo lepih trenutaka u kojima treba uživati i deliti ih sa porodicom, dobrim prijateljima i saradnicima.
Knjiga je pisana nepretenciozno i bez nekih velikih stvaralačkih ambicija, ali i kao takva ostavlja utisak zrele i nadahnute životne priče koja svakog čitaoca sigurno neće ostaviti ravnodušnim. Narator je glavni junak koji je pokazao od samog početka kako se u svakoj (ne)prilici drži stojički, kako reaguje na bol, neistinu i nepravdu, ali i kako sa puno hrišćanske trpeljivosti i vere pristupa pronalaženju rešenja i svih drugih raspoloživih opcija.
Posebna vrednost ove knjige ogleda se u njenoj autentičnosti i neposrednosti izraza, koji ne trpi ulepšavanja niti patetiku, već čitaocu nudi sirovu, ali plemenitu istinu o čovekovoj borbi sa samim sobom i sa okolnostima koje ga oblikuju. U tom smislu, delo prevazilazi okvire lične priče i prerasta u univerzalnu povest o istrajnosti, dostojanstvu i smislu ljudskog postojanja.
Autor uspeva da, kroz niz epizoda i sećanja, prikaže ne samo sopstveni unutrašnji razvoj, već i širi društveni kontekst u kojem se taj razvoj odvijao. Njegova kazivanja često imaju poučni i edukativni karakter, budući da ukazuju na značaj solidarnosti, razumevanja i podrške, kako u privatnom tako i u javnom životu. Posebno je upečatljiv način na koji se prožimaju lična iskustva sa opštim vrednostima, čime tekst dobija dodatnu dubinu i značenje.
Iako je stil jednostavan i pristupačan, on je ujedno i precizan, mestimično lirski i filmski obojen, što doprinosi ukupnom utisku i doživljajima iskrenosti. Ovaj spoj dokumentarnog i umetničkog čini da knjiga bude čitljiva širem krugu čitalaca, ali i dovoljno slojevita da zadovolji i one sa izraženijim književnim afinitetima.
Na kraju, može se reći da delo Gorana Pavlovića predstavlja svojevrstan poziv na preispitivanje sopstvenih stavova i životnih prioriteta. Ono podseća da su istrajnost, vera i ljubav prema životu temeljne vrednosti koje omogućavaju čoveku da i u najtežim trenucima pronađe snagu za dalji korak. Upravo u tome leži njegova najveća vrednost i trajna aktuelnost.
Dr Milutin Đuričković,
član Evropske akademije nauka i umetnosti
———————-
Kad obasja ,,Svetlost iz pukotine”
Znaj da će jednog dana
tvoja patnja postati tvoj lek.
– Rumi
Kada neko delo započne rečju ,,borba”, znate da je pred vama štivo koje će vas držati budnim, jer nijedna se borba nije završila, a da lančano nije započela preispitivanje posmatrača ili u ovom slučaju – čitaoca. Roman ,,Svetlost iz pukotine” autora Gorana Pavlovića već svojim naslovom signifikuje rascep bića, emotivni ili fizički procep tela i duše, iz kojeg ne zjapi praznina, već se probija svetlost. Neki ljudi nisu stvoreni za poraze, kako je i veliki pisac i nobelovac Ernest Hemingvej zapisao: ,,Čovek može biti uništen, ali ne i poražen”. Ovaj roman stoga predstavlja duboko intiman i egzistencijalno snažan portret pojedinca čiji je životni put neraskidivo vezan za telesnu krhkost i nepokolebljivu snagu duha.
Pisan u formi dnevničkih zapisa koji se prirodno prelivaju u esejističke meditacije, on nadilazi okvire puke biografije i postaje studija o trpljenju i dostojanstvu. Koliko jedno dete može biti veliki čovek, razumno, zrelo, toliko i bilo koji fizički nedostatak (što i nije najsrećniji opis) ne može biti prepreka za ispunjen život. Ova priča nas podseća da su predrasude štit kojim se ljudi brane od sopstvene praznine i nezadovoljstva, i da su često odraz neispunjenosti, ogorčenosti i emotivnog hendikepa. Emotivni hendikep spram fizičkog je neuporedivo teži oblik načina života i to nam protagonista ove priče i pokazuje. Hrabrost je priznati da si nesavršen, a to smo svi, u suštini, samo nas od tog priznanja deli hrabrost, koje autoru ne manjka.
Roman počinje u retrospektivnom osvrtu na sopstveni život, od početka borbe kada tragičnim obrtom sudbine u najranijem detinjstvu: temperatura, vakcina, nestručnost lekara, potom dijagnoza – dečija paraliza, taj obrt na neki način postaje istinski greh medicine koji definiše junakov fizički svet. Pavlović vešto prepliće ličnu patnju sa širim društvenim i filozofskim kontekstom, istražujući kako jedna pogrešna odluka i splet okolnosti trajno oblikuju identitet. Posebno je dirljiv prikaz njegovih školskih dana, od prve prepreke zvane komisija, koja mu dodeljuje specijalnu školu, koju je uz pomoć dobrih ljudi izbegao, jer su njegove mogućnosti (što se kasnije i pokazalo) prevazilazile ograničenja obrazovanja specijalne škole. Potom perioda obeleženih brojnim operacijama i bolničkim sobama, gde se rađa zadivljujuća zrelost deteta koje svoju muku nosi gotovo stoičkim mirom. Opisujući borbu roditelja, tu tihu, iscrpljujuću bitku između nade i surove stvarnosti, knjiga pruža dragocen uvid u porodičnu dinamiku koju definiše požrtvovanost. Svaki period života, kao i posebni događaji raspoređeni su u poglavlja, koja naslovima sugerišu temu. Dok pratimo protagonistu kroz studentske dane i prva zaposlenja, dnevnički zapisi postaju sve kompleksniji, prožeti esejističkim razmišljanjima o percepciji invaliditeta, društvenim normama i suštini ljudske volje. Kroz lične događaje, autor kao okosnicu radnje opisuje i kolektivne događaje iz skorije istorije, rat na prostoru bivše Jugoslavije, BiH, teške godine inflacije i nemaštine, studentske proteste Albanaca u Prištini, koje je posmatrao kao tadašnji student Prištinskog univerziteta, bombardovanje SRJ, pominje i pokojnog premijera Zorana Đinđića, kao čoveka vrednog poštovanja, čija ličnost kroz godine i svedoči veličini i inteligenciji, koja nije shvaćena u tim vremenima. Ono što ovu knjigu, roman, dnevnik, kako god definisali ovo delo (jer žanrovski pruža pluralizam tumačenja), čini posebnim jesu ljudi, ljudi koji su deo života glavnog junaka tj. autora, i na neki način ovaj roman je zapravo o njima. Onim malim-velikim ljudima koji svojim razumevanjem i istinskim čovekoljubljem čine ovaj svet lepšim. Od njegovih roditelja, preko rodbine, doktora Blaževića, učiteljice Milanke, prijatelja, oni su oponent onom emotivnom hendikepu na koji autor ukazuje, bez osude, već sa dubokim razumevanjem i svesnim rasuđivanjem. Svoju nogu nikada nije video kao problem, već kao izvor mogućnosti, da može više, da može bolje, da može da pobedi i sebe, i bol, i ograničenja.
Koliko je onih koji se bore sa problemima, bilo fizičkim, psihološkim, zamislite koliko bi ova knjiga dovela svetlosti kroz sve je pukotine koje im je život doneo, i ta svetlost je tu da spoji, da sjedini, nikako da odvoji i rascepi još više. Čitajući knjigu, znam kako je boriti se sa predrasudama, znam koliko je teško roditeljima pred sobom, pred svetom, pred detetom, ali ono što sigurno znam, jeste, koliko im je lako pred Bogom. Zato je ovo svedočanstvo o tome kako se iz fizičkog ograničenja može iznedriti neslućena intelektualna i duhovna širina, čineći ga neophodnim štivom za sve koji traže smisao unutar granica sopstvene ranjivosti.
Jeste li spremni da pomerite granice svoje ranjivosti, taman toliko, da vidite da niste sami?
Msr Nevena Milosavljević
