„U sebi zatočeni“ je vrlo kompleksna, autentična i dobro osmišljena epska saga o isprepletenim sudbinama i udesima, o ratu i miru, o ljubavi i patnji, o borbi dobra i zla, kao i o svemu onome što ljudske živote čini prepoznatljivim i etički profilisanim. Koncipiran od petnaest numerisanih i međusobno povezanih poglavlja, koja su i te kako dinamična i međusobno povezana tzv. filmskom tehnikom i dramaturgijom, ovaj roman nedvosmisleno ukazuje da je pred nama zreo i oformljen pisac koji ima i ume šta da kaže i od koga se s pravom ubuduće mogu očekivati ovako sintetizovana i snažna romaneskna ostvarenja.
dr Milutin Đuričković
Tragom sopstvenosti, a na tragu Dostojevskog
Tajna čovečijeg bića
nije u tome da živi,
nego zašto živi.
– Dostojevski
Savremena proza počiva na temeljima književnosti 19.
i 20. veka, ruska i engleska književnost su uticale na izbor
tema i stilsku razuđenost, ali u koraku sa promenama u lju-
dskom društvu menjale su se i teme, a žanrovi nadograđivali.
Danas imamo pluralizam žanrova, hibridne tvorevine i nove
pravce, a u prezasićenosti svim tim novinama koje prate i
razvoj tehnologije, dešava se da se savremeni pisci vraćaju
starini i tradicionalnim vrednostima, kako bi čitaocima
pružili jedan drugačiji pogled na svet. Ruska književnost
posebno je uticala na srpske realističke pisce, a klasici
poput Dostojevskog, Tolstoja, Gorkog, Turgenjeva, Gogolja,
Černiševskog, Gončarova i danas su zanimljivi našim
piscima, a u prilog tome govori i roman „U sebi zatočeni“
autora Marka D. Markovića, koji je nagrađen za najbolji
roman na književnom konkursu „Drinski književni susreti
2022“ izdavačke kuće „ASoglas“. Ova nagrada svedoči o
vrednosti romana, ali njegovu pravu vrednost spoznaće tek
čitaoci i, verujemo, biće na policama pored pomenutih
klasika. Autoru je svakako Dostojevski uzor i tematika
religije provučena kroz materijalizmom zaokupljenog čoveka,
nenametljivo kao i kod Dostojevskog usmerava na slobodu
tog unutrašnjeg JA, koje kada je smešteno u teskobu, stisnuto
strahovima, vodi ka duševnim bolestima. A može biti da je
pisac uzeo i pojedinosti iz života samog Dostojevskog, ako
bismo krenuli analogijom samog imena: Feodor – Fjodor,
potom figure oca alkoholičara, završavanje vojne akademije,
sukob Dostojevskog sa režimom i njegova ideologija koja je
bila u službi jačanja „samosvesti“ u ruskom društvu. Sam
list „Samosvest“ za koji piše junak romana Feodor bavi se
ruskim društvom i jačanjem samostalnosti u razmišljanju
ruskog čoveka. Ako bismo i dalje pronalazili sličnosti
života Feodora i Fjodora, tu je lik Marije, Marija je bila
prva supruga Dostojevskom, a Feodoru partnerka. Još je mnogo
sličnosti, slučajnih ili namernih, to je, uistinu, poznato
samo autoru Marku D. Markoviću.
Sam naslov romana „U sebi zatočeni“ govori da je
posredi priča koja se bavi unutrašnjim svetom junaka, koji
umnogome utiče na onaj spoljašnji. Radnja romana dešava se
na relaciji Beograd – Redkino, a putovanje kojim započinje
roman dešava se vozom iz Srbije ka Rusiji i simboliše
putovanje junaka ne samo kroz fizičko, već i kroz duhovno
prostranstvo. Samo putovanje udešeno je nekim (ne) sluča-
jnostima, a jedna od njih je susret glavnog junaka Fedora
Andrejeviča Feđe sa Ivanom Nikitovičem Fominom. Sudbi-
nski susret ove dvojice imaće svoj epilog u poslednjim
glavama romana, kada će njihova povezanost dobiti potpuni
smisao i značajnost za fabulu romana. Glavni junak Feodor
odlazi iz Beograda u Redkino, prvenstveno zbog nevolja u
koje je upao svojim aktivnostima, a potom i zbog nerešenih
porodičnih odnosa, gde će u susretu sa prošlošću zatvoriti
jedno poglavlje, a otvoriti mnoga druga. Figura oca alkoho-
ličara i kockara i figura nesrećne majke na Feđu su imale
uticaj i njegovi kasniji psihički problemi vuku korene iz
takvih okolnosti. Bežeći od jedne žene i jednog nesrećnog
odnosa sa njom, Feodor pri dolasku u Redkino sreće drugu
ženu koju svim bićem zavoli, da bi na kraju romana shvatio
da ga je njena žrtva usmerila na jednu novu ljubav, mlado
biće koje bi moglo da ga zavoli takvog kakav jeste, duboko
žalosnog, slabih živaca i psihičke pobolelosti. Upravo
ta ljubav na kraju romana i podseća na reči Poslanice
Korinćanima apostola Pavla: „Ljubav dugo trpi, blagotvorna
je“ i ona je svojom trpljivošću i blagotvornošću lek za sve
boli i nesreće. Povezanost Fomina i Feodora kroz roman
dobija višedimenzionalnu problematiku, kroz netrpeljivost,
gotovo do mržnje i osvete, da bi na kraju pismo Nastasje
Semjonovne, koje otkriva sve nedoumice zauvek stavilo tačku
na sukob ove dvojice, a za rasplet gotovo tragedije upravo
je ona bila odgovorna. Ljubav je žrtva, ljubav je spasenje,
a jedan cinik, koji je u sebi zatvorio sva vrata za istinsku
nežnost spoznaje ljubav u najčistijem obliku. I upravo to
pismo Nastasje Semjonovne otkriva tu zatočenost junaka u
sebi samima: „Zaintačili smo da menjamo sve oko sebe, a u
sebi smo zatočeni, omeđeni od drugih svak svojim bedemom“. A
ljubav je oslobođenje, naposletku, ljubav žrtve, ljubav pravde
i ljubav izmirenja. Ljubav u svim oblicima, kao i poslednja
slika u romanu, nestajanje na horizontu tri zagrljene prilike:
budućih supružnika i sestre; Amelije, Feodora i Lenočke.
Zagrljaj je jedino okrepljujuće zatočenje koje se deli sa
drugima.
I na kraju, roman „U sebi zatočeni“ dolaskom Feodora
u Redkino kao da otkriva sva lica drugih junaka romana, kao i
Ujka Vanja u istoimenoj Čehovljevoj drami. Na kraju svako po-
kazuje svoju nutrinu, neki blistavo uzvišenu, a drugi ogrezlu
u niskosti. Ovo je, pre svega, psihološki roman, a potom i
socijalni, istorijski i na kraju ljubavni, sa elementima
trilera. Sve te osobine čine da je vrednost ovog dela od
nesumnjivog značaja za savremenu književnost.
msr Nevena Milosavljević
