Između zvona i tišine: Prostor u kojem dete postaje glas
Kad god imam priliku da sa Zoricom, autorkom ovog romana za mlade razgovaram o detinjstvu i starim vremenima, uvek se vraćam na literaturu za mlade i vreme u kome smo odrastali deleći književni prostor i stičući čitalačko iskustvo. Rukopis romana Zvono za sedmi čas, nije za mene preveliko iznenađenje, jer je odavno najavila da ima nameru da napiše roman za mlade.
Preda mnom je sada njen rukopis, prepoznat i nominovan za objavljivanje na jednom značajnom konkursu i na njenu molbu, pokušaću da dam svoje viđenje i sagledam domete ovog romana, odnosno da ga približim čitaocima.
Roman Zvono za sedmi čas pripada savremenoj prozi za mlade koja školu ne posmatra samo kao obrazovnu ustanovu, već kao prostor formiranja ličnosti, vaspitanja i sazrevanja. U središtu priče nalazi se trinaestogodišnji David, dečak iz novobeogradskih blokova, čiji svet čine brižna majka Darija, san o fudbalu i krhko, ali dragoceno prijateljstvo sa Sarom, drugaricom iz odeljenja.
David je naizgled običan dečak, ali iz blagog autističnog spektra i zbog toga od ranog detinjstva doživljava neprijatnosti među vršnjacima.
Prelomni trenutak romana dolazi sa pojavom novog razrednog starešine, nastavnika istorije Fjodora. On nije tek pedagoška figura, već moralni oslonac i strpljivi graditelj odeljenjske zajednice. Čas odeljenske zajednice — simbolično „sedmi čas“ — postaje prostor u kojem se uči kako da se govori, sluša i razume.
Posebno je značajno to što roman u fokus stavlja savremene izazove odrastanja, naročito opasnosti digitalnog prostora. U tom segmentu, lik Fjodora Pavloviča dobija gotovo mentorsku dimenziju: on uči Davida kako da prepozna manipulaciju, kako da razlikuje poverenje od naivnosti i sačuva dostojanstvo u virtuelnom svetu.
Emotivna linija romana razvija se kroz Davidov odnos sa Sarom, ali i kroz porodičnu dinamiku koja doživljava snažan razvoj. Pomirenje roditelja i usvajanje devojčice Lene unose dodatni sloj topline i nade.
Naslovno „zvono za sedmi čas” funkcioniše kao snažan simbol. Ono označava vreme susreta, dijaloga i razumevanja – čas odeljenske zajednice postaje metafora zajedništva i prostora u kojem se glas svakog deteta čuje i vrednuje.
Stilski, roman je pisan jasno i pristupačno, ali sa dovoljno emotivne dubine da podstakne empatiju i promišljanje. Dijalozi su prirodni, neretko puni humora, a psihološki razvoj junaka uverljiv i postepen.
Zvono za sedmi čas je roman o odrastanju, ali i o odgovornosti odraslih prema svetu deteta. Škola je mnogo više od nastavnog plana i programa — ona je prostor u kojem se oblikuju karakter, hrabrost i saosećanje.
Roman svim srcem preporučujem mladima, ali isto tako i odraslima, jer između zvona i tišine ne odrasta samo dete – škola i porodica su dva ključna mesta sazrevanja, a vaspitačima velika odgovornost.
Zoran Dimitrijević, novinar
