SIMIĆEVI AFORIZMI KOJE ČITAJU I ONI KOJI NE MORAJU
Milan R. Simić, koji je počeo kao pesnik, vrstan je aforističar, pisac kratkih priča, novelist, dramski pisac, romansijer, jednom rečju – univerzalan književni poslenik. Aforizam, jedna od najmanjih književnih formi, ipak, i iznad svega, u samom je jezgru svih ostalih, žanrovski posmatrano, njegovih dela. On nije samo jedan u niski naših aforističara: njegovi aforizmi u samom su vrhu naše aforističke produkcije. Šta je to što njega prepoznatljivim čini u srpskoj aforistici?
Postoje najmanje dve kategorije aforističara. Prvi su oni koji samo uslovno za takve mogu biti smatrani: oni koji se plaše svoje senke stoga što im svaka senka vlasti, makar i najmanja, makar i najmanje, ogroman strah budi. S njima, ruku pod ruku, idu oni koji svoje aforizme lirskim ili narativnim začinjuju tako što im začin postaje važniji od glavnog jela. Obe kategorije pored pravog aforizma prolaze i prave se da nisu svesni kako se to zbiva. Drugi su – jedini pravi – oni koji popu kažu pop a bobu bob. Hrabrost je njihova osnovna vrlina. Oštrina rečenog osnovno, ne retko i jedino, oružje. Ovi drugi uvek gađaju u metu a od veštine njihovog pisanja zavisi pogađaju li je ili ne. Aforizam nije zabran za strašljivce. Dosta nam je lažnih aforističara i falš aforizama. Ma koliko izgledalo kako je Milan R. Simić donkihotovski borac protiv njihovih natrulih vetrenjača, ono što on piše borbeni je i slobodni aforizam, onaj koji, oslikavajući vreme u kojem jesmo a da se pritom od onoga što je naša stvarnost i naša sudbina u nekakvu izmišljenu/ projektovanu opštost ne beži, stalno je na crti, ubojit i lišen bilo kakve maske, još manje fantomke. Maske i fantomke on prepušta drugima, onima protiv kojih se bori a na čijem licu se one neprekidno smenjuju tako što im se lice, pošto samo naličje i imaju, vrtoglavom brzinom menja, kao što se to isto dešava i sa onima koji samo umišljaju kako aforizme stvaraju. Za aforizam se s razlogom može reći kako je domišljaj; nikako se ne može on odrediti kao umišljaj, a ogroman broj naših aforističara upravo se takvom „definicijom“ zadovoljava pošto samo takve aforizme i upražnjava. U njihovim rukama, i ne-misli, to upražnjavanje proizvodi jedino nešto što bismo mogli samo kao prazno i da prihvatimo. Oni koji su se među aforističare ukrdili služe se i nečim što bi se moglo okrstiti kao kreativno plagiranje. Pritom kreativno, naravno, moramo navodnicama da ogradimo, jer prepisivači prilikom prepisavanja ogromnom ublažavanju pribegavaju.
Milan R. Simić maksimalno poštuje sve ono što pravi aforizam mora da ima. Njegovi aforizmi su, najpre, potpuno samosvojni. Oni ne podnose nikakvu mlakost, ubojiti su do krajnjih granica (pisac se kloni nabijanja glave u pesak), duhoviti (čak i crnohumorni) i oštroumni, lišeni su svake, i nehotične, suvišnosti, stilistički su brušeni, sasvim aktualni, jasno odvojeni od filosofema (nimalo slučajno, Milan R. Simić ima nekolike knjige istih, i majstor je kada je o njihovom pisanju reč). Aforizam je, po njemu, domišljanje, dočim je filosofema promišljanje. Druga ima određeni, ne mali, filosofski naboj, dok bi prisustvo istog u aforizmima neminovno postalo nepotrebni balast.
Simićevi aforizmi sasvim su otvoreni. Za njega nikakve zabranjene zone ne sme biti. On je pisac koji svesno čini prestup. Kritikuje podjednako i vlastodršca i narod koji vlastodršcu dozvoljava da takav bude, i vlast i opoziciju. Ovu drugu što ne uspeva, i pored svih prepreka koje se pred nju postavljaju, da se sa vlašću ponese i na pleća je obori.
Simić piše o „horor intervjuima“ predsednika naše države, neslobodnim medijima, kupljenim diplomama, narodnoj kuhinji čiji su konzumenti i osiromašeni intelektualci, falsifikovanoj istoriji, kvazi-piscima, književnim nagradama koje su se u nagrde preobratile, klanovima u kulturi, aforističkom klanu, demokratiji koja to nije, lažnim izborima i krađama na istim (toliko velikim da ona ranija „kraduckanja“ gotovo da priželjkujemo), psihijatriji koja bi nam gotovo jedina mogla pomoći u duhovnoj i životnoj džungli u kojoj živimo. Ni sama vera ni Gospod Bog nisu pošteđeni: „Nemamo ništa protiv božjih zapovesti, ali ne odgovaraju našem mentalitetu“. Dihotomija Bog – đavo je centralna u ovoj Simićevoj knjizi koja se veoma često antitezama služi. Ona tvori čitav jedan, lajtmotivski, ciklus aforizama koji navodimo: „Možda je Bog na nebu, ali na zemlji je đavo“, „Bog je stvorio svet, đavo se ugradio“, „Bog je stvorio svet, đavo ga modernizuje“, „U našoj drami ulogu Boga dobio je đavo“, „Đavo je režirao Božje zapovesti“.
Širok je spektar humora koji zapremaju Simićevi aforizmi: „Ova veštačka inteligencija mnogo se pravi pametna“, „Ako je batina iz raja izašla, šta je tek iz pakla?“, „Koliko sam bio pijan? / Nudio sam mito ležećem policajcu“, „Žrtva je zbunila dželata. Zatražila mu je autogram“, „Šta će nama električni automobili. Nama su potrebne električne stolice.“ Dva poslednja primera primeri su za humor pod vešalima.
Pisac usputno izlaže i svoju autopoetiku. Pisci i pisanje veoma često su mu junaci, ponekad negativni: „Čitam političare kao aforizme“ (akcenat u ovom aforizmu nije na političarima već na aforizmu, odnosno na načinu na koji ih tvorac ovih o kojima pišemo iščitava), „Ima čitalaca, ali pisci su u većini“ (ovaj aforizam eho je Miljkovićeve tvrdnje kako će poeziju svi pisati), „Dva Srbina, tri pisca“, „Dobri aforizmi su kao ratni zločini. Ne zastarevaju“, Kakva je situacija u našoj književnosti? Čita ko mora, piše ko stigne.“
Njegovi aforizmi su, ne retko, citatni. Pritom, pisac „iskošava“ ono od čega polazi. . Tako, čuvena Dekartova misao „Mislim, dakle jesam“, postaje „Ne znam šta više da mislim, dakle postojim“, naslov Lazarevićeve priče „Prvi put s ocem na jutrenje“ pretvara se u „Prvi put s ocem sa fantomkom na glavi“ (pritom je Lazarevićevo jutro, postalo sinoć kada se odredilo vreme dešavanja u ovom aforizmu). Simić ima i aforizam: „Šta radimo? / Učestvujemo u Procesu čekajući Godoa.“
Milan R. Simić nipošto nije Sizif srpske aforistike. Kamen koji on gura ne gnječi njega nego one protiv kojih on piše. Nije aforističko sve što se takvim naziva. Zna se, ili bi to barem morao da bude slučaj, ko kosi a ko vodu nosi. Milan R. Simić je, sasvim izvesno, među prvima, najređim u svakoj književnosti. On od drugih ne uči nego je spreman druge da pouči. Drugi imaju šta od njega da nauče. Iako je napisao „Umetnik je simbol usamljenosti“, njegovi aforizmi veoma brzo i lako nalaze put do čitalačke publike. Ova u njima uživa, sasvim svesna kako je naša sadašnjost već prošlost, i spremna da to i naša budućnost, unapred, ne postane. On ni pred čim ne žmuri. Njegovi aforizmi poseduju očitu dubinu. Da li postajemo bolji kada ovu knjigu pročitamo? Nikakve sumnje nema kako je tako.
Prva knjiga aforizama bila je Aforizmi – zbirka recepata i upustava o čuvanju zdravlja i bolesti lekara Hipokrata. Medicina se tako ukazala kao izvorište literature. Galen je o Hipokratovim aforizmima napisao: „U malom tekstu velika snaga.“ Bočice Simićevih aforizama jesu lekovite. Leče nas od zla i neslobode koje neumorno prete da nas porobe.
Dušan Stojković
