Duhovna lira kao fenjer duše
Potom reče Bog: Hajde da načinimo čoveka
po svom obrazu i podobiju,
koji će biti gospodar od riba morskih
i od ptica nebeskih, i od stoke,
i od cele zemlje i od svih životinja
što se miču po zemlji.
I stvori Bog čoveka po Svom sopstvenom obrazu,
po obrazu Božijem stvori ga;
muško i žensko stvori ih (Post. 1,2631 i 2,47)
Duhovna literatura u savremenoj književnosti možda nije najpopularnija, ali je dušekorisna i ljudi kada osete zov svog srca posežu za njom. Poezija je najlepše proslavila religiju i Gospoda, počev od Davida pisca psalama, pa do deset biblijskih pesama i Poslanice apostola Pavla, koji je napisao pravu himnu ljubavi. Svetootačka književnost podarila nam je mnoštvo molitvi, bogoslužbenih pesama, pohvala i najlepših lirskih razmišljanja o Bogu, Bogorodici, anđelima i svetiteljima. Duhovna lira prožima i poeziju današnjice, a pesnici na nov način pevaju o starim temama, kroz molitvu i zahvalnost iskazujući sva iskušenja i teskobe kroz koje današnji čovek prolazi. U potrazi za svetionikom vere u sebi i u svetu autorka Suzana Teofilović napisala je najlepše duhovne stihove i sabrala ih u jednoj zbirci poezije pod naslovom Bogoliki čovjek, a kvalitetom iste zavrednila je Pohvalu na konkursu ,,Drinski književni susreti 2021ˮ.
Sam naslov zbirke Bogoliki čovjek otkriva nam starozavetnu Knjigu Postanja i spis o stvaranju čoveka kojeg Bog stvori po svom liku, a pesnikinja je time želela da podseti čoveka po čijem liku je stvoren, da se seti svog Oca i pomoli mu se, obrati za pomoć i utehu kada mu je teško, kada padne u iskušenje ili greh. Upravo o tome i govori u istoimenoj prološkoj pesmi, po kojoj je i zbirka dobila ime:
,,Molitva se sliva
u naručje duša što u tebi traže lijek,
da ostanem i u iskušenju, Gospode,
bogoliki čovjekˮ
Sama zbirka se sastoji iz dva ciklusa pesama, koja su naslovljena jednostavno, bez nekih ukrasa, kao Prvi ciklus ma i Drugi ciklus pjesama, taman toliko da pesnikinja razdvoji tematski pesme, ali da im bit i suština ostanu Gospod i vera.
Prvi ciklus pjesama započinje pesmom Ikona u kojoj pesnikinja govori o značaju ikone kao uzdanice i utešiteljke, naročito ikona Krsne slave, čuvara porodice i čeljadi, jer: ,,Kad ikonu ljubiš, ti ljubiš Bogaˮ. Bog je Alfa i Omega u Suzaninoj poeziji, a ona hrišćanskim mislima zaodeva svaki stih svojih pesama. Ova zbirka je riznica molitvenih obraćanja Gospodu, ali i podsećanje čitaoca ko je jedina nada kad nas svi napuste, da čovek na zemlji koliko god teško živeo spoznaje raj ako ga nosi u sebi kroz Božiji lik. Jer, Bog nije samo spolja, već duša da nam bude bogolika, a pesnikinja upravo o tome govori u stihovima:
,,Ja želim da u meni lik Gospoda stanuje,
da se duša svakog dana radujeˮ
(Spasite nas)
Pesnikinja poručuje ženama da ne plaču, već da se mole Bogorodici, jer:
,,Uslišiće Sveta Djeva
naše molitve što govorimo Bogu,
i dobre nagraditiˮ
naglašavajući i nacionalnost kao duhovnu odrednicu. Velika je patnja srpskih majki kroz vekove, srpska majka je stradalnica, podnela je najviše žrtvi i tereta, i u najtežim svojim trenucima nije prestala da se moli Presvetoj Bogorodici. U bolesti, u muci, u radosti, u svakom našem treptaju, znajmo da: ,,Život je ispit na kojem smo prošli ili paliˮ, ali i ako padnemo nije kraj, jer kao što pesnikinja u pesmi Postao sam vjernik kaže: ,,shvatio sam velika je Božja moćˮ. I, odista, velika je moć i milost Njegova, a plamen vere nesagorivo izgara u našim srcima vapijući za blagoslovom i oproštajem. Suzana se moli Svetom Nikoli kao žena, kao Srpkinja, kao potomak, u ime svog naroda, opominjući da jedino u jedinstvu i slozi smo Bogu najmiliji:
,,Svojom moćnom rukom, svetitelju,
narode opet spoji,
Božji ugodniče, mole tebe Srbi tvojiˮ
Deca su ta koja su bogolika, čista, srca nezlobivog, očiju bistrih:
,,Budi mio kao dijete,
raduj se i pjevaj poput anđelaˮ
(Gospod)
I upravo ovi stihovi svedoče Hristove reči:
,,Budite kao deca jer takvih je Carstvo nebeskoˮ, i zaista, ako ne budemo kao deca nećemo naći mir nigde, ni na zemlji ni u večnosti. Pesnikinja nas poziva da se vratimo sebi, svojim korenima, kucnju svog bila, jer ovaj život na zemlji samo je priprema za onaj večni. Naši preci ostavili su nam u nasleđe veru i svetinje, manastire, ostavili nam zavet i Kosovo i Metohiju, boli tuđa čizma na našim pragovima, kao što boli i nemoć da joj se odupremo:
,,Širom Kosova, naše manastire
tuđinci stražare,
ne daju im prići, za ljudskost ne mare
(Manastiri)
Kosovo je svetilište, prva reč Srbinova, s majčinim mlekom unesena u nas, usađena u DNK, u svaki trag koji ostavimo za sobom. Pesnikinja to zna i u svoje stihove ko zlatotiskom utiskuje kosmetski put kojim svi Srbi vekovima hodaju.
U zbirci nalazimo pesmu posvećenu prerano preminulim sestrama Gajić, koje su na ovom svetu upoznale bol i bolest, ali i ljubav majke koja žali za njima i njihovim udesom:
,,Mile moje kćeri, lijepe lastavice,
vi ste majci svojoj uvijek dobre bile,
iako vam se promijenilo lice, duša vaša nijeˮ
U svojim pesmama pesnikinja razume svakog čoveka, svako biće koje hodi ovom zemljom, u nemoći, u teskobi: Slijepac, Starac, Dobri deka, Srce majke. Poput Desanke Maksimović ljubavlju grli svako srce, srce bolesnog dečaka koji se bori za život, srce majke koja pati dok gleda svoje dete:
,,Čije li je srce tako slabo
a otkucaji mu tako spori?
To je srce malog dječaka
koji se za život bori
…
Srce se majčino danima cijepalo,
a znala je dobrih ljudi na svijetu je maloˮ
(Srce)
Divna je ta ljubav, agape, Božija blagodat koju Suzana u pesmama daruje čitaocu, vraća mu veru u život i ljude, u srce, upravo to srce koje je centralni motiv ovih pesama koje govore o dobroti koja nije golo siroče u svetu. Jer dobrih ljudi ima puno, ali su oni drugi glasniji. Pesme Suzane Teofilović jesu poziv tim dobrim ljudima da se prepoznaju, da se udruže i ovaj svet učine boljim. U Drugom ciklusu pjesama nastavlja u istom tonu, ali proširuje tematski i motivski krug, ne gubeći onaj koji je protkao svaku pesmu, Boga i ljubav. Pesnikinja se divi prirodi u pesmama: Moj Ritešić, Proljeće, a potom uznosi pesme Gospodu: Ja sam tvoj Gospod, U Carstvu nebeskom. Seća se kao u prethodnom ciklusu prerano otišlih s ovog sveta, sada tragično preminule braće Šumetić iz Ritešića:
,,Dva krsta bijela ko oreol nad zemljom sjaje,
cvijeće je prekrilo dva usnula tijela,
suzama natopljena uspomena ostaje,
da u Ritešiću počivaju dva brata, anđelaˮ
pominjući opet srce kao najvažniji organ u čovečijem telu:
,,Svakom je na zemlji srce napuklo, al’ vaš glas bijaše Gospodu najmilijiˮ. Piše i o svom deki, koji je takođe preminuo i najlepšim stihovima opisuje radost koju im je donosio u živote, stavljajući naspram te radosti sadašnju tugu zbog praznine koju osećaju, jer ga više nema:
“Umjesto krsta tvoje liceˮ. Tako i otac govori kćerki u samrtnom času:
,,i na rastanku tom, željan te osta,
ruku nježnih, milih, dok na mlijeko mirišešˮ
Hrišćanskom radošću brzo odagnava sve životne tmine i kliče: Živote, hvala ti. Jer, život i jeste to sve, bol, patnja, smeh, ljubav, suze, zagrljaj, porodica, smrt, rođenje. Životni ciklus koji čoveka prati u stopu i niko od njega ne može pobeći, može ga samo opesmiti, kao što je uradila Suzana, nadajući se da će se u njenim stihovima kao u ogledalu ogledati svi koji ih budu čitali. I šta je pesma, naposletku, nego proliveno slovo koje kaže:
,,Ako u onom potočiću nisi život vidio,
u kojem se parče neba ogleda,
ako nisi u pjesmi ptičica
umiljat čuo zvuk,
onda nisi ovaj život silno ni volio,
ni srcem tuđu bijedu osjetio
kao sopstvenu propast i jaukˮ
A staza života, to je ,,staza iskušenja kroz koju prolazimoˮ kad postanemo roditelji, ,,kad praštaš ocu i majci, baš sve, al‘ ne i sebiˮ. A da bismo oprostili sebi moramo zavoleti sebe, jer smo bogoliki, jer Božiji lik u nama obitava, a u tami naše gorčine i grehovlja trebamo samo upaliti fenjer duše, kao što je to učinila duhovnom lirom najlepših melodija pesnikinja Suzana Teofilović.
msr Nevena Milosavljević,
Leta Gospodnjeg 2022.
Zvečan, Kosovo i Metohija
