VIŠESLOJNI DUBOKI ZARON PESNIKINjE BILjANE RISTIĆ
Poverenje i čast koje mi je pesnikinja i slikarka Biljana Vukajlović Ristić ukazala da upravo ja sačinim izbor pesama iz njene tri objavljene zbirke pesama i jedne nove, još neobjavljene, učinio me je ozbiljnim i odgovornim čitaocem i tumačem Biljaninih pesama. Prilika je to za mene da sagledam objedinjeno Biljanino pesničko stvaralaštvo i da je pratim od njenih početničkih pesničkih tvorevina u kojima se da prepoznati njen talenat, njeni motivi, autentičnost izraza i izrazita potreba da saopšti svoje emocije publici, ali i pomalo nesigurna ruka peoetese i ne tako bogata leksika, ponegde sirov i nedorečen izraz, do najnovijih pesama koje svedoče o zrelosti autorke, o njenom pesničkom iskustvu u kojem se ona opredeljuje za istančanije poimanje života i poezije, za dublji zaron i složeniji metaforički izraz, traga za suštinom istine u ljubavi, u porodičnim odnosima, u stvaranju poezije, do otvorenog poziva na demonstraciju svojih vrednosti, do nošenja pobedničkih zastava koje odolevaju svim burama i neverama kao u pesmi Hercegovka. Ona je pesnikinja koja koristi lično iskustvo pobede i poraza pretvarujući ih u motive u koje vešto i znalački slaže svoje stihove i rime. Ona zna da joj nije mesto na margini života, već na visu nekog hercegovačkog krša kojim će dominirati njen prkos, nemirenje, nepokor protiv svega što je sputava i što joj onemogućava da bude svoja, odakle će ponosito stajati odolevajući i tradiciji i patrijarhalnom moralu, i nerazumevanju i begu od bezbednog prostora zarad borbe za vrhunsku vrednost slobode. I o slobodi nam peva Biljana Vukajlović Ristić, svesna koliko kontroverzi taj složeni pojam tako željenog stanja poseduje.
Biljanini tematski okviri su i najčešći motivi poezije uopšte. To su poetika i nastanak pesme, pesnik, ljubav, Bog, smrt, lepota, sloboda, porodica… Centralna tematska opsesija je ljubav, predstavljena u najrazličitijim nijansama, od ushićenja, očekivanja, preko neuzvraćene ljubavi, i pokidanih niti i tegobnog sastavljanja rasute slagalice sopstvenog života sa nadom u nove početke. Ona ima hrabrosti da demistifikuje tanane mehanizme za uočavanje latentnog nasilja, od odbacivanja, ignorisanja, nepriznavanja, neprihvatanja i ponižavanja, do spleta slučajnosti koje kulminiraju različitim vidovima nasilja. Ona samosvesno definiše postupke nasilnika, i slika tamnim bojama njegov i psihološki i mentalni i sociološki portret: „Hoćeš da si Čarobnjak iz Oza / ili šumski vilenjak pravde, / a pravda ti kriva kao drvo staro / u još starijoj pesmi na kraju balade.“ Ona prevazilazi nasilje svešću o svojim vrednostima, svojim potvrđenim samopouzdanjem ona osvešćuje sebe da je vredna, sposobna i samostalna, iako u dubini duše čezne za shvatanjem i prihvatanjem, za zrncima bliskosti i razumevanja, za pravom ljubavi i potrebe da ne bude sama.
Porodične pesme posvećene deci, ćerki i sinu, rano preminulom bratu, ocu i majci čine krug veoma dobrih lirskih zapisa, među kojima su ponajbolje one tri posvećene kćeri, koje pršte od iskrenosti, brige i potrebe da kćer pripremi za život koji nije ni lak ni jednostavan. Svoje pesničke potencijale Biljana Vukajlović Ristić razvila je do neslućenih razmera u svom poetskom triptihu. To su pesme Zvezda, Ne dam i Grlica. One su amalgam majčinskog traganja za otkrivanjem tačaka oslonca i otpora do kojih je teškim životom, borbom i radom sama dospela. U njima je trijumf duha nad nepravdama i prostotom svakodnevice, moćna želja da zaštiti kćer na spartanski način kako bi je pripremila za surov život koji je čeka. Ona ne želi da svojim zagrljajem i prisustvom brani svoju kćer. Ona želi da od nje stvori snažnu, otpornu ličnost koja će sama umeti uvek da izabere pravi put, izbegne zamke i prepozna dobro. Krilati su to stihovi majke ponuđeni kao gorki iskustveni recept za odolevanje svim izazovima i nedaćama, sigurna ruka koja će je, i kad majke ne bude, voditi bezbedno u sreću i spokoj.
Pesnikinja hrabro bodri i svog sina, svesna da teška borba z opstanak koja ga čeka, nije ni laka ni kratkotrajna. Njegovu obavezu da ide na bolne terapije i lečenje ona doživljava kao obavezu vojnika da brani svoju domovinu. Neobična po skoro kolokvijalnoj leksici i potrebi za naizgled najobičnijim razgovorom je pesma posvećena majci koje više nema. Nekoliko tako jednostavnih pitanja koja ostaju da vise u vazduhu, bez odgovora, moćno otkrivaju emociju izgubljene bliskosti i trajnog nedostajanja. Uticaj majke koje je uvek bila željna, još je jači, a lirski subjekat ga otkriva u potrebi da ukrasne drvene tanjiriće poređa po zidu na isti način kao što je to njena majka činila. Koliko raskošnih emocija nudi ova neobično obična pesma koja je za mene antologijska!
Slična po kvalitetu i leksici je i pesma „Još uvek orahe meljem na sitno“. Obična, svakodnevna radnja mlevenja oraha, otkriva nam upornu i neuništivu ljubav lirskog subjeta prema svom čoveku i potrebi da mu ugodi.
Nastajanje pesme i neposustala potreba i moranje da se pesma zapiše kad sazri u pesnikinjinoj svesti, čest je motiv Biljaninog pesničkog opusa. Čin stvaranja pesme ona tumači kao intelektualnu i iskustvenu apoteozu, proslavljanje dara koji joj je dat. Biljana ume da se preda i uživa u radostima življenja, u nazdravljanju gutljajima finog vina, u ljuljuškanju gondole. U takvim pesmama ima nečega od atmosfere pesama Branka Radičevića, stihovi se sami nižu, lakokrili i lepršavi, razumljivi, lako pevljivi, sa odabranim rimama. U takvom raspoloženju ona kaže i obećava: „Noćas ću / Hajkunin ples igrati. / Nećeš mi moći odoleti!“ Takve pesme u duhu ditiramba pravo su osveženje u njenoj poeziji.
Neobično autentična pesma koja poseduje gustinu izraza, smisao za odabir detalja, matematičku preciznost, osećaj za protok vremena od 32 minuta, neophodnu melodičnost rukovođenu raspoloženjem i emocijama, i modernost percepcije doživljaja data je u pesmi „32“. Reč je o osvajanju prostora apsolutne slobode u 32 minuta vožnje autobusom od tačke A do tačke B. Šta sve može da se doživi, o čemu da se mašta, kakva muzika da se čuje u osami posvećenoj sebi, u vremenu koje može biti i nadahnuće, jer sama u gužvi „daje se sebi / ne mora ništa, a može sve“. Autobiografska, a pisana u trećem licu jednine ženskog roda, moćna a nežna, jaka a iskrena, koja priziva nepozvanog, nudi uživanje u 32 minuta i planiranje šta će biti kad proteknu i poenta da je sve što u njih stane vredno:
„Jer ti si vredna što voliš ta sva / samo tvoja, jedinstvena 32.“
Svojim jasnim mislima i metaforičnim slikovitim jezikom ona priziva ljubitelje poezije u svoje lirsko okrilje. Njeni stihovi izviru iz njene bogate mašte, asocijacija i emocija nekad tiho, a nekad snagom vulkanske lave. Njena opservacija ima širinu, njena lirska čula su otvorena za svakodnevne, ali i posve neobične motive. Pesnikinjina leksika je samosvojna, ponekad bliska našoj narodnoj lirskoj pesmi, ponekad na tragu Branka ili Zmaja, duboko ukorenjena u srpski jezik. Takve su i njene kovanice koje ona smišlja, po potrebi, vešto i smelo, a njena kontroverzna pesnička raspoloženja i stanja potvrđuju se lako u oksimoronima ili u sinestezijama: „Ćutim i slušam vatrenu boju tvojih reči“. Čežnja za ljubavlju, za harmonijom, za mirom ponajviše se oseti u stihovima u kojima je lišena tih stanja. Ipak, na kraju svake pesme zaiskri neočekivana nada i radost metamorfoze u koju iskreno veruje. Zato su njene pesme sinergija samosvojne autentičnosti, prirodnosti, iskrenosti i slobode i saznanja da na svet i život Biljana gleda dvostrukim očima i pesnikinje i slikarke.
Beograd – Herceg Novi, leto 2024
Svetlana Gradinac
