SLOBODAN RISTOVIĆ
Branimmir Bato Radović
„GREDA“ – Pesme
Nismo mi naučili reč da peva. Ona nas je tome naučila.
Ako pesma nije počela u materici reči, onda je neplodna. I kao takva neće moći da rodi pesnika.
Kada čitam poeziju Bate Radovića, uvek mi je ta misao prisutna. On svoju poeziju donosi kao zrelost vremena, a vreme je „prostor“ u kojem je temelj reči. Da tako nije, kako bi mogao iz sebe pred reč iznedriti majku? Majka je istina svemu, a istina se ne može utreti, jer je seme opstanka. Otuda, Pesnik bez prestanka vodi borbu sa sobom, pleveći svaku vrstu unetosti i sujete.
Sve njegovo književno stvaralaštvo je prožeto ispovedanjem sebe, što ga čini jednim od retkih pesnika danas.
Šta je tu mogućnost?
Posebnost je u nestvaranju istine kojom se izlazi pred onoga ko je sam po sebi Bog. A taj poseban je majka. Ona je živa maramica čoveka, čak kada je i u bivšoj budućnosti onih koje je rodila. Ona je obnovivo viđenje svega što čini zavičaj morala.
Branimir Bato Radović u ovoj, novoj pesmarici obnovivost uzima za temelj reči.
„Na taj pusti put je goloklava stala,
I mrvila svoju tvrdu koru hljeba,
Pod oblakom kišnim, za zrak vedrog neba;
Jer za neko sunce daleko je znala,
Da me vječno grije, kao dobra vila,
I ozari lice Njena ruka mila.“
(Iz pesme: „Vijenac za majku“)
Majka, to je reč koja napuni usta, kako narod kaže.
Pesmarica „Greda“ je brzo preko kojeg pesnik menja sve vrste provalija.
Ova pesma se treba vraćati i iz nje, kao iz zida, vaditi kamen po kamen ili ciglu po ciglu. I kroz taj svetlosni prostor gledati u budućnost.
Potvrda ovoj pomisli je stih:
„Jer za neko sunce daleko je znala“.
Ona, majka, ne kaže za ono sunce gore, ovo iznad nas, već misli na neko daleko, nama nepoznato.
Samo u ovoj pesmi ima mnogo toga što bi trebalo objasniti rasplitanjem njenim.
Elem, to je posao za jedan koji se bavi analizom.
Ja se bavim svojim damarima i notama koje to damaranje stvari.
„Sve što oko vidi, u mašti poželi.“
Nisam mogao da izbegnem ovaj stih.
On je ušteđevina pesnika, koju će troškariti u uspomenama, koje su sve što ostane za plaćanje „zadnje ture“ oprža i soli u očima.
Kap po kap, kaplje vreme. Nisu svi cvetovi šafrani. Ima i đinđuva od pahulja, ima u svakoj cipeli po kamenčić, koji se nikada ne istrese.
Bato veli:
„I opet je snjeg na Jovan pao,
Igraju kroz prozor pahulje i sjene,
Vjetar leden duva,
Ja bolujem opet. Jedino mi žao
Što u lednoj sobi nema ruke Njene
Da mi sreću čuvam.“
(Iz pesme: „Sreća“)
To namicanje reze na misli, bez šuma se naginje nad svakim. Umiveni jezik istine, brišemo vidike iz očiju.
To Radović pažljivo stavlja svako od nas saznanje da treba više da uzgajamo radost od svega.
Kako uzgajati radost kada je glavnom razmatranju za svoje vlasništvo i privilegiju?
Ima u Radovićevom stvaralaštvu jednu prepoznatljivost kojoj nije potreban potpis. To je ono o čemu on peva, bilo da je škrgutima ili pupoljcima ozvučeno. Istina koju on gaji i gleda je kao čuvarkuća u uho posađena, umesto u nekoj posudi obijenu i dotrajalu.
Te pesme, bile one u vidu soneta ili ispletene drugim ulevima, pisane su ili tačnije rečeno utiskivane u tišinu pamtljivosti.
Pesma „Javor“, to je lekcija iz istorije našeg roda, koja je malo ili malo u udžbenikima.
Te knjige se čuvaju u grobovima gde su slova zamenjena kostima.
Dozvolite mi da napravim jednu upadicu.
Nekada davno, a ta odrednica za minulo vreme i dalje stoji uz mene, čuo sam. Jedna starica na Zlatiboru je, pred polazak u zaboravu, rekla okupljenoj deci: „Nemam nijednih želja do ove: Iskopajte mi prostranu raku. Valjda će mi i tamo neko doći, pa da budem domaćim medijima.
Bato Rodavić u pesmama, koja skida uši sa duvara tog rđavog čoveka, pripoveda lekcije o ljudskom moralu i njegovom naličju.
Rekoh, njegovo stvaralaštvo. Čemu ponovo vraćanje na ovo svedočenje? Jednostavan je to razlog – nisu sva pisanja stvaralaštvo, kao što ni svako nije za guvno. Ova poezija je trlište kojim se korača kroz vreme i nevreme, nadajući se onom suncu nekim, dalekom.
„Pod čizmom trojke neznane,
On je sa licem krvavim,
Ruke su žicom vezane,
U čarapama vunenim,
Kroz goru i blato.
Zašto tako!? Zato!“
(Iz pesme: „Javor“)
Treba li još koju reč u usta uzeti a ne zagrcnuti se?
Ovih nekoliko stihova koji čine filmski kadar, kojim je muzička pratnja „pleh muzika“ i sagorevanje sveta u nedrima bližnjih, ništa drugo nije potrebno. Sve ostalo se povremeno čita na Zadušnice.
Naša poezija već duži period se bavi, dozvolite da kažem, „estradnim rodoljubljem“, kao da se koristi onom nečovečnom i krvničkom, eto. A „eto“, ova reč je lapot nad našom istorijom.
Branimir Bato Radović pokušava da svoju pesmu pod taj mali stav, umesto presne pogače.
O njegovim pesmama je zadovoljstvo besediti, ako se tako može bol umiliti i stihom ubraditi.
Iskreno,
Slobodan Ristović,
Rogatica, mart 2025. godine
