PARABOLA O VIRTUELNOJ SAMOIDENTIFIKACIJI
Zbirka pesama „Hod prazninom“ je poetski prvenac Vladimira Radovanovića koji se do sada, sa mnogo uspeha, ogledao u prozi kratke forme, kao i u romanu „Mesečeva ulica“. Ovom zbirkom najavljuje svoje ambicije i u tzv. „čistoj poeziji“.
Odmah postaje jasno da Radovanović i na ovom polju ima šta da kaže. Danas, u poplavi objavljivanja stihotvorenija, nije lako pronaći dela koja zaslužuju visoku ocenu, bez obzira što su mnoga od njih dobitnici brojnih ( i zvučnih ) književnih nagrada, kojih u ovoj zemlji, smatra se, ima nekoliko stotina.
Kroz pesme ove zbirke račvaju se tokovi lirskog subjekta, a kroz njega se prelama opskurno doba bremenito fobijama, mračnim sumnjama i neizvesnošću bivstvovanja. Upravo takva strujanja ogledaju se kroz jezički fond zastupljen u ovim pesmama. Ovde je sve stavljeno u službu artističke ekspresije i semantičkog diskursa pevanja. Dotle, konfuzija i pometenost čoveka, zahvaćenog
vrtlozima razgoropađenog vremena, ogleda se kroz brojne stihove.
Posut prahom nespokoja, otuđeni čovek, nesigurno korača kroz postapokaliptični prostor i nepojamno vreme. Takav, on pokušava da iz dubokih kladenaca, iz praizvora svoga bića izvadi davno potopljene iluzije o obećanom životu, o zemlji blagostanja. Umesto toga nalazi samo krhotine svojih snoviđenja i uplašen, zbunjen, on „beži od svih i svega“, ali i dalje uporno maše
apotropejskim strašilima, kao amajlijom, kao molitvenicom pred gradonosnim crnim oblacima da rastera sile nepojamne oko sebe i u sebi.
Poetski diskurs ovih stihova naginje ka transcendentalnom poimanju stvarnosti. Tu među stvarnost pesnik ukida i to čini transformišući je u surogat samog postojanja. Poetski subjekat ovde svet doživljava halucinantno, fantazmagorično. On je sad izubijan, sa ranama po duši i telu.
„Bosih nogu gazio sam trnje
i vreo asfalt.
Krvave tragove lizale su
divlje zveri.
Staklo je rezbarilo
linije bekstva
dok su, sve nemoćnije,
oslonci nestajali.“
( Hod prazninom)
Suze su reči koje čekaju da budu zapisane, ali, pesnik Vladimir Radovanović ne plače, niti on rida nad bogomdanim fatumom. Naprotiv, on se ne predaje, niti se kaje zbog počinjenog.
„Mučna su mi
sopstvena kajanja,
pravdanja zaborava
i traženja oproštaja.“
(Izrezanost)
Kroz ove pesme provejava metafizička glad za novim izazovima poetskog jastva. Manirom enformelom na platnu bivstva ocrtana su priviđenja i sablazni što uporno izvode svoj „dance macabre“. Oni ovdašnjeg stihotvorca ni na koji način ne mogu zaplašiti. Dotle, za njega postoje dva disparatna puta od kojih mu ni jedan ne nudi rešenje. Zato on, prekoračujući granicu katastrofalne stvarnosti, vrši introspekciju sopstvenog ega. Zalazi u prostor samo njemu
dostupan i guščijim perom (zamočenim u krv svoga sopstvenog anđela čuvara) vrši vivisekciju postojećeg, morbidnog stanja klonulog sveta. Kao skalpel, služi mu oštra, ubojita reč, kojom kreće u obračun i osvetu.
„Priznajem, zao sam,
ludak gadne naravi.
Prividno miran
i vatreno osvetoljubiv.“
(Završetak)
Prema kome je to pesnik osvetoljubiv, raspomamljen? Ni prema ljudima, ni prema bogovima, već prema dijalektici ranjive duše, prema vulgarnim aspektima lepote, koja mu se nudi kao nadoknada za izneverena obećanja koja su mu data na rođenju, jer on još uvek čuje topovske salve ispaljene tada u njegovu čast, čiji se odjek kasnije pretvorio u jek pretećih gromova.
Rakurs gledanja na svet i na ljude ovde je pomeren sa ravni života tako da pesnik Radovanović sa te tačke, kao sa kakve osmatračnice, vrši osmatranja iz sasvim posebnog, iskošenog ugla, postavljenog veoma nisko, gotovo iz žablje perspektive i upravo takva pozicija njemu omogućava da fokusira one događaje, stanja i likove koji bi mu, inače, bili nedostupni.
Simptomatični nazivi pesama iz ove zbirke govore upravo u prilog tome i kao potvrda da Radovanović zna da odabere svoj pravi „point of view“. Time postiže dubinsku dijagnozu sveta na umoru. Virtuelna samoidentifikacija subjekta doprinosi da se postigne snažan mistično – metafizički naboj ekspresije.
„Ali glas…
iz snova znam taj glas.
Ja sam nem,
čuješ reči koje ispisujem.
Pogledaj me.
Prepoznaćeš me, siguran sam.
Slep sam, ne vidim,
samo po navici stazama života.“
(Paradoks)
Kroz slike sopstvenih uspona i padova Radovanovićev alter ego nastoji da krhotine negdašnje lepote bačene na deponije vremena vrati u prvobitno stanje. Kada mu to pođe za rukom, on pada u dubinu svojih potisnutih afekata.
Uverljivost vođenja poetske naracije data je ovde kroz brojne primere. Tretman jezika, ulančanost pojedinih sintagmi i ritam pevanja deluju sinhronizovano uprkos razbijenoj konstrukciji stiha.
Što se tiče samog konceptualnog aspekta ovih pesama, izražajnih sredstava i tematike moglo bi se reći da je u svemu tome postignut zavidan nivo kreativnosti. Ima u ovim pesmama nečega i od remboovske i bodlerovske provinijencije, kao i duha francuskih simbolista na širem planu – Malarme, Verlen, Bodler.
„Ne pamtim koliko lutanja
sam ostavio za sobom.
Sećam se sivih kiša,
mutnog vrtloga,
umorne reke.“
( Logor bez žice)
Snažno je pristuna i „boja usamljenosti“ u zbirci „Hod prazninom“, upravo ono što je apsurd ovoga doba. U mravinjaku sveta čovek se danas kao jedinka oseća usamljen, izopšten iz vaskolikog konglomerata zbivanja zaludnih stvari. U tom kaleidoskopu i opštem metežu on sebe ne uspeva da pronađe.
Vladimir Radovanović svojom artističkom kičicom i te kako zna da sagleda sve to sa onoga svoga „point of view“, da vrati put tog ukletog ahasfera, večnog gubitnika, kroz dosuđeni mu prostor i vreme, zvani fatum.
Mića Milovanović
O zbirci „Hod prazninom“
Ako se nekad za Đuru Jakšića govorilo da je „ slikar u poeziji – pesnik u slikarstvu“, za Vladimira Radovanovića bi se moglo reći da je „ pesnik u prozi – prozaista u poeziji“. Naime, kao u svojim ranijim proznim delima, Radovanović se i u zbirci pesama ,,Hod prazninom” na jedan osoben, prilično lirski, način bavi egzistencijalnom dramom savremenog čoveka.
Kroz celu zbirku se, kao crvena nit, provlači sav besmisao življenja današnjeg, pre svega urbanog, čoveka, koji je, kako pesnik lepo zapaža, pretvoren u „Oblik“. Zaista, savremeni čovek je svojom bezosećajnošću, sebičnošću, faktičkom usamljenošću, gramzivošću i zapadanjem u duhovno ništavilo, u ogromnoj većini, postao ono što Sv. apostol Pavle naziva ,,sarkykos” ili, kjerkegorski rečeno, nije prešao iz estetskog u etički nivo egzistencije. Sve se to belodano vidi u skoro svim pesmama Radovanovićeve zbirke. Kao što je svojevremeno primetio Ivan Rastegorac, Radovanović suptilno primećuje da su glavni problemi današnjeg čoveka gubitak orijentacije i animalizacija egzistencije. Drugim rečima, „moderni“ čovek liči na planetu koja se, zbog gubitka sile gravitacije, odvojila o svog sunca i „bezglavo“ luta po svemiru. Inače, Radovanovićeve pesme su, ako se tako može reći, post – postmoderne i namenjene su poetskim sladokuscima.
S druge strane, neke od njih „mirišu“ na poetske tvorevine Momčila Nastasijevića ili, na primer, Vaska Pope. Ako je tačno da poezija bolje tumači svet i mesto čoveka u njemu od metafizike, kako tvrde neki mislioci, zbirka pesama „Hod prazninom“ Vladimira Radovanovića samo to potvrđuje. Na kraju, autor ovih redova bi istakao stihove iz nekih pesama navedene zbirke koji su na njega ostavili najjači utisak:
Bez pametnog naslova
„Sve što nisam,
izbrisano je.“
Bledilo
„Drvo je kriknulo sa prvim mrazem
pevajući odu bolu ogoljenih dana“.
Ples tišine
„Pristala si,
krug si oba oka“.
Ništa
„…raširim ruke,
milujem sunce.“
Tuđi život
„Tuđi život ne možeš živeti.“
Pogledi u prazno
„Živiš život koji ne želiš.“
Samoobmana
„Usnio sam dan
koji nije rođen
želeo bih ga u jednom buđenju.“
Iskrivljenost – cela pesma je odlična. Oblik – Pesma je antologijska.
Ples sutrašnjeg dana
„Pogled u večnost bio je umirući“.
Nestvarno
„Vreme je davno zaustavljeno“.
Prolaznik
„Samo retke ptice opstaju.“
Konačno
„ Opasnost je ćutanje!“
Srednje s(t)(r)anje
„Iznuđena tuga kaska
za izgubljenom srećom.“
Paradoks
„Ja nisam ja,
čak ni san o sebi nemam,
san nikada nije postojao.“
Nož Huana Pabla
„I lutalici verujem
dok plovi uzvodno
sa strašću i mržnjom.“
Putovanje
„Umro sam davno,
bez oglasa na tabli.“
Susret(i)
„Oboleo sam od besmisla…”
Vladan Jovanović
“HOD PRAZNINOM”
VLADIMIRA RADOVANOVIĆA
Od prvog susreta sa autentičnim književnim stvaralaštvom Vladimira Radovanovića, prepoznajem istančan pesnički senzibilitet i izražaj u njegovim proznim pasažima. Njegova intelektualna i perceptivna širina, uz nepobitan dar za pisanje, učinili su da se odvaži upustiti i u pesničke vode. Zbilja, bio je potreban protok vremena, da osvesti poetski nukleus u sebi, te da ga bez pretenzija doživimo i kao pesnika.
„Trebalo je vreme
za pravu reč
koja će snažno
odmeriti udaljenost…“
Čitalačka publika se iznova uverava da njegove reči trpe „dva književna agregatna stanja“: prozu i poeziju. Naglašava čulnu opservaciju spoljašnjeg sveta i stvorenu emociju, na uštrb kolorita. Sve to čini slobodnim stihom, u koje upliće snažne i teške poruke, koje nas nagone na budnost i zapitanost.
Vladimir ili, bolje rečeno, njegov alter ego, uspeva da nam dočara svu hipokriziju i sunovrat današnjice koja se obrušava na njega, goneći ga iznova u (samo)destrukciju. I ma koliko taj teret bio bremenit, a vrh planinskog masiva uz čiju liticu poput Sizifa gura kamen, bio visok i ma koliko vetrenjače na koje juriša poput Don Kihota, na koga sliči, bile udaljene i nedostižne, on ne odustaje.
„Misao mi je bila daleko
dok iz desnog oka slivala se krv.
Nemost je moje ruke vezala,
reči su koračale…“
I dok hoda prazninom u društvu sopstvenih reči, zastaje kraj odmorišta, tek da se okrepi i da nam, kroz gust oblačak dima koji je izdahnuo, poruči stihovima:
„Dok hodam ulicama
samo meni namenjenim
znam da je sve moje:
i prvi korak,
i prvi siguran korak,
i svaki naredni
i onaj poslednji…“
Ili pak ovim:
„Staza od juče
zgažena je korakom više…“
Nastavlja dalje, ne žuri, jer ne kasni:
“Izvadiću baterije iz sata,
zaustaviti kruženje vremena…”
Na taj način, u nekom osobenom Matriksu, aktuelizuje momentum.
„Ne pamtim juče,
davno je bilo.
Ne vidim sutra,
predaleko je za dodir…“
Na jednoj od njegovih usputnih, poetskih stanica, susrešćete se sa haiku poezijom:
„Pas tužnih očiju
ispraća lutalicu
skrivenog ispod
golog drveta.“
Zato, pustimo poetskog prozaistu i proznog pesnika da nam na volšeban način prikaže kako se to besmisao osmišljava i kako istina o njemu vaskrsava svakom napisanom rečju, jer:
„Istina ne kasni
baš kao ni smrt…“
Želim Vladimiru srećno književno putešestvije, a znam da će preći i Rubikon!
Saša Milovanović
HOD PRAZNINOM ODJEKUJE STIHOM
Sa blagom nevericom u bitni sastojak svog stvaralačkog duha,Vladimir Radovanovićse nedavno otisnuo u poetske vode, a publika je, od prvog stiha koji se, poput vesnika proleća, pojavio pod snegom, zaintrigirana, dočekala prvu zbirku poezije. Kao neko ko je od početka pratio njegov rad, lično nisam imala nikakvih nedoumica da u njemu egzistira pesnički potencijal. Već nakon druge zbirke priča, imala sam utisak, a on je potvrđen i pojedinim sentencama njegovih romana, da slojevitost i dubina emocije kojom je zaodenut, ovaj književnik zapravo samo pretače svoj krik iz naracije u stih i obrnuto.
I boginja strasti Sapfo, usudila se da se posveti poeziji. Možda je prošla ulicama Radovanovićevog genijalnog uma i udahnula mu inspiraciju, kao šapat prikrivenih i otrgnutih želja.
„Hod prazninom“ je naziv zbirke koja ni po čemu ne odaje početničke napore, već klizi niz grlo u svojoj zrelosti poput starog vina. Nikada nam neće priznati koliko dugih života je poezija obitavala u njemu pre nego što ju je oslobodio okova i pustio na svetlo dana.
Vladimir Radovanović slobodnim stihom plete jednu tananu mrežu, koja kao da je osetljiva na svetlo, zvuke, na podsticaje spoljnog sveta, jer njegove reči biraju trenutke koji su pravili ponekad kule od peska, ponekad zidine odbrane. Kao i u prozi, i u poeziji autor je pod teškim teretom neshvaćenosti. Oseća se nevidljivo, beznačajno, a u nedostajanju besmrtno.
Nemački filozof Šopenhauer je rekao: „Optimista je pesimista koji ne raspolaže svim činjenicama.“ Tako i Vladimir ogoljava dušu, ogoljava grešne pojave, ljude, uhodi svoje uhode, u pokušaju da pronikne do spokoja. Njegove unutrašnje borbe sa iskrivljenim obrisima dekadentnog sveta dovode u pitanje smisao svega, čak i postojanja. Pesnik smatra nestajanje manjim zlom od iluzija sveta koji ga okružuje, kao u pesmi „Stanje oblika“:
„Razmišljam o smislu,
to me čini nesrećnim.
Želim hladnu cev
i vreli plamen.
Da sve traje trenutak.
I nestane.“
Čuveni francuski pesnik Pol Elijar (u mom slobodnom prevodu) u svojoj pesmi „Ljudsko lice“ davno je primetio:
„I tako
sve dok svi ne nestanu
u prazno
vreme će brinuti budale
dok samo pakao
od tog koristi ima,
a mudri ispadaju apsurdni.“
Toplo preporučujem zbirku „Hod prazninom“ svima koji znaju da je poezija baklja kojom rasterujemo mrak.
Dragica Majstorović – Draga
