SPLAV NA RECI ZABORAVA
Već nakon prvog čitanja pesama Vere Mijatović jasno se oslikava njihova glavna odrednica – iskrenost. Iz njih veju snažne i proživljene emocije i belasa svetlost jasne ljubavi koju nisu zatomili turobni oblaci pretvornosti i licemerja. Njen lirski progovor je lagašan, pitak i lapidaran, intimna lira neokrznuta patetikom.
Formom i leksikom pesnikinja pokatkad podseti na Zmaja i Branka Radičevića. Neretko kao da setnom rimom dopiše neki njihov čuven stih, udahnujući mu sopstvenu misaonost i tananu osećajnost. Navešću venac rima koje svedoče ove tvrdnje.
Ogrozdili sremski vinogradi,
tajne pamte, al’ ih i čuvaju;
volelo se u njim’ dvoje mladi’ ,
uspomene nikom ne odaju.
(“Srem”)
Tisom plove čamci bezbrižnici,
Ili love il’ talase broje.
Noću zvezde uživanje krase,
dok se zadnje zvezde ne pogase.
(„Čamac na Tisi “)
Verina poezija je svojevrsan pogled kroz kaleidoskop vremena u kojem se prepliću boje sadašnjeg, prošlog i budućeg. Satkana je od stišanih reminiscencija i evokacije uspomena na voljenog, ali i deskriptivna i bremenita značenjem. Njen dragi je odavno na drugoj obali reke zaborava i ona ga pesmom doziva da joj se vrati i na trenutak joj ogreje prste.
Zaspala bih al’ snovi mi bosi,
telo trne od studeni puste;
poledicom zima mi prkosi,
tebe nema da mi greješ prste.
(„Postelja “)
Preplićući rime poetesa pokušava načiniti splav kojim će premostiti osećaj usamljenosti uzrokovan gubitkom voljenog. Ona ne prestaje da ga iščekuje a on neprestano ispunjava njenu javu i okupira joj snove.
Sanjam tebe kraj uzglavlja moga,
ti si bio najjača mi grana;
dok ja stojim kraj tvog mermernoga,
i kitim ga cvetom jorgovana.
(“Uzglavlje”)
Iako jasno pokazuje svoju bol ponirući u “tajne žalosne vrbe” ne radujući se više “beharnom proleću”, pesnikinja ne gubi nadu i ne dopušta da je obrve malodušnost. Ona u skladu sa svojim imenom nepokolebljivo veruje u ponovni susret sa najdražim bićem koje joj je sudbina otrgnula iz zagrljaja.
Srešćemo se negde u svemisli,
kuda duše zaljubljenih brode;
u pesme sam pretočila misli,
pre no krenem tebi u pohode.
(“Putnici”)
Na kraju svoje kratke opservacije želim preporučiti izdavaču publikovanje ove vredne pesničke knjige a njenim budućim čitaocima poručujem da dobrano istraže sva njena skrivena značenja.
U Bijeljini, na Vidovdan 2024.
Milan Nikolić
