RECENZIJA
Zbirka „Oslikavanje stihom“ Milana M. Trivunčića je knjiga koja se čita tiho, kao kad čovek otvori prozor u kasno veče i pusti da mu vazduh donese miris uspomena. Ovo nije poezija koja želi da bude moderna po svaku cenu, niti stih koji traži da ga tumačimo kroz komplikovane forme i tuđe teorije. Ovo je poezija koja se oslanja na ono najvažnije — na srce. I baš zato deluje blisko, iskreno i toplo.
Trivunčić piše ljubavnu liriku u duhu klasične, narodski prepoznatljive poetike: jasno, pevljivo, slikovito. Njegov stih ne skriva emociju, već je nosi kao što se nosi nešto sveto — sa pažnjom, poštovanjem i istinom. U ovoj zbirci ljubav nije prolazna igra, već stanje koje traje: kao molitva, kao čežnja, kao rana koja ne prestaje da podseća da je nekada postojalo nešto veliko.
Pesme u „Oslikavanju stihom“ pune su motiva koji se ponavljaju kao lični potpis autora. Tu su noć i san, kiša i suze, mostovi, reke, peroni, zima i prtina, kao i onaj večiti miris kose, usana i pogleda koji ostaje u čoveku kad se ljubav ne završi do kraja, nego se samo prekine. Priroda kod Trivunčića nije puka pozadina, već živi svedok osećanja: ona prati ljubav, sa njom ćuti, plače, miriše i drhti. U tome se vidi jedna lepa i iskrena veza pesnika sa svetom, kao i potreba da se ljubav opiše ne samo rečima, nego i slikama koje ostaju u čitaocu.
Posebno je zanimljivo to što je u ovoj zbirci ljubav prikazana kao nešto što obuhvata celo biće. Ovde ljubav nije samo u mislima, niti samo u duši — ona je i u telu. Oseća se igra nerava i uzbuđenja, onaj nemir koji se javi u grudima kad se neko čeka, kad se iščekuje poruka, susret ili pogled. U mnogim pesmama prisutna je napetost između onoga što se želi i onoga što je moguće. To je onaj tanak, osetljiv prostor u kojem čovek istovremeno leti i pati, u kojem se raduje i plaši, u kojem se telo seća čak i onda kad razum pokušava da zaboravi.
Trivunčić ume da uhvati upravo tu osetljivu liniju — između poleta i bola, između uzbuđenja i tišine, između nade i odustajanja. Njegovi stihovi često liče na intimna pisma, na reči koje nisu izgovorene onda kad je trebalo, pa sada traže svoj put kroz pesmu. Zato ova poezija deluje iskreno: čitalac ima utisak da ne čita samo književni tekst, već nečije stvarno iskustvo. I upravo tu leži njena snaga.
Žena u ovoj zbirci nije prikazana grubo, niti površno. Ona je idealizovana, ali na jedan topao i nežan način. U pesmama je ona vila, princeza, kraljica, anđeo — ali istovremeno i stvarna žena koju pesnik pamti po sitnim, najličnijim detaljima: po uvojcima kose, po stidljivom osmehu, po usnama, po rukama, po toplini. Njena lepota u ovim stihovima nije samo spoljašnja, već i unutrašnja: ona je lepota koja budi pesnika, koja ga pokreće da piše, da sanja, da se seća. I čak kad je bolna, čak kad je nedostižna, ona ostaje svetlost koja ne gasi njegovu reč.
Ono što je posebno dragoceno u ovoj knjizi jeste odsustvo cinizma. Danas, kada se ljubav često prikazuje kao slabost ili kao prolazna igra, Trivunčić ostaje dosledan jednoj drugačijoj, čistijoj liniji: ljubav je vrednost. Ljubav je nešto što se čuva. Ljubav je nešto što se ne ismeva. U tome ova zbirka ima i jednu retku, tihu plemenitost.
Iako je osnovni ton zbirke romantičan, u njoj postoji i sloj tuge koji nije patetičan, već ljudski. To nije tuga koja se glasno žali, već tuga koja stoji uspravno. U mnogim pesmama oseća se da je pesnik čovek koji je umeo da voli duboko, ali i da izgubi. I upravo zato njegove reči imaju težinu. On ne piše o ljubavi kao o ideji, već kao o iskustvu koje je prošlo kroz njega.
„Oslikavanje stihom“ je zbirka za one koji vole ljubavnu poeziju koja je razumljiva, pevljiva i emotivna. Za one koji vole da čitaju stihove kad ostanu sami, kad se prisete nekoga, kad im treba da ih reč malo zagrli. Ova knjiga ne nudi hladnu distancu, već blizinu. Ona ne želi da zadivi, već da dodirne.
Na kraju, ostaje utisak da je Trivunčić svojim pesmama uradio upravo ono što naslov obećava: on je stihom oslikao ljubav — nežno, uporno, iskreno. I to oslikavanje nije samo opis jedne žene, već i opis jednog srca koje je volelo, koje još pamti i koje, uprkos svemu, nije prestalo da veruje.
Bojan Čolić Grujić
