Sanjar je onaj ko može pronaći
svoj put po mesečini, a njegova kazna je
da on vidi zoru pre ostatka sveta.
– Oskar Vajld
Čovek je misaono biće, neprestano rastrgnuto između želja i mogućnosti, snova i stvarnosti, uspinjanja i padanja, očajanja i verovanja, njegov život je put na kom se dešavaju neočekivane situacije, prepreke ili susreti. Ljubav je uvek najlepši deo tog putovanja i smisao čovekovog života. Ljubav je cilj i ishodište. Kao nerazdvojne motive, od sušte važnosti za postojanje, pesnikinja Biljana Bilja Savić, sve ih je utkala u svoju knjigu, razdvojivši ih tematskim ciklusima i tako posvećujući jednako pažnju svim segmentima, krećući se neprestano od ličnog doživljaja ka opštem. Smisaoni ekvivalent je i sam naslov knjige Snovi nisu jagode na dlanu, koji je naslovljen po istoimenoj pesmi, a ona je ujedno i poslednja pesma u knjizi – izvedena kao zaključak ili obrnuti prolog, opravdavši na taj način novi pesnički postupak. Jagode su voće koje imaju bogatu simboliku, u hrišćanstvu struktura tri lista predstavlja Sveto Trojstvo, one još predstavljaju u nekim mitološkim predlošcima savršenstvo, lepotu života i skromnost, a jednim imenom te osobine možemo nazvati – ljubav. Antička legenda govori da su jagode iznikle iz suza Afrodite, koja je bila grčka boginja ljubavi, ona je te suze prolila za Adonisom, kada je ubijen. Sve to nam može ukazivati na bitnost ovog voća,čiji je ukus božanstven, ali mora se gajiti, čekati zrenje, pa ubrati. Kao i snovi. Čoveku ništa nije dato na dlanu, a ponajmanje ono što najviše želi.
Knjiga Snovi nisu jagode na dlanu podeljena je u četiri tematska ciklusa, naslovljena ovim redom: Uzalud ljubav, Molitve, gresi, oprosti, Rod, zavičaj, majčevina i Doći će sve na svoje mesto. Sami naslovi ciklusa asocijativni su, možemo naslutiti tematiku pesama od kojih su sačinjeni, a i hronološki sled ima svoju funkciju, gde je prikazano jedno ciklično kretanje čovekove svakodnevnice, upravo ta rastrzanost je cik-cak linija uzleta i ponora duha i volje. Prvi poetski ciklus Uzalud ljubav, skup je pesama ljubavnog motiva, gde je glavni među ostalim motivima –uzaludnost, kao direktna projekcija okončane ili nesrećne ljubavi. Stiče se utisak da u pesmama ima biografskih elemenata, ali da ne bismo pristupali delu sa pozitivističkog aspekta, obratićemo pažnju na formu, stil i književnu vrednost napisanog. Pesnikinja lirski uzvišeno evocira uspomene, prenoseći ih u dimenziju snova, otkrivajući da je to java-san, koji ona neprestano sanja:
I budna te sanjam!
Zatvorim oči i listam naše slike…
Ljubim te do iznemoglosti, maštam,
i volim te:
– odavde do Amerike!
(Sanjah te)
Krug, u kome se smenjuju sreća i tuga, upravo onaj ciklus, koji čoveka rastrže i oblikuje. U nekoliko pesama glavni motiv je san (Sanjah te, Samo san, San letnje noći), što je kao metafizički korelat čulnom.
Osetih na ramenu nečiju ruku,
pomislih, evo ruke spasa!
Uskratih sebi novu muku,
probudih se i zaplakah bez glasa.
(Samo san)
Za pesnikinju je ljubav začarani krug:
Nasloni mi se na rame,
oduži se igra, tuga.
Tiho, tiše, bez galame,
usred začaranog kruga.
(Začarani krug)
Drugi ciklus pesama, pod naslovom Molitve, gresi, oprosti za motiv ima duhovnost, slavu Gospodu u vidu molitve i zahvalnosti, sagrešenja i pokajanja. Čitav ciklus je u duhu borbe sa sopstvenim demonima, gde vera uvek odnosi pobedu. Ta borba najbolje se može videti u pesmi Molitvom se borim:
Prkosno stojim na putu, koji tone,
zažmurim, pomolim se Bogu.
U duši osetim: molitve zvone,
i krenem dalje, nogu pred nogu.
Pored ličnog, opšti plan je takođe dominantan, gde pesnikinja u formi pesme daje savete: Kako seješ, tako ćeš da žanješ, Živi sa anđelima, Starac i nepravda, u kojima život bez Boga je prazan, besmislen i bez istinske radosti. Ko ne zna za Boga, ne zna za mir, ko ne čini dobro, ne zna šta je sreća:
Davljeniku pruži ruku,
svikni prosjaku da daješ.
Bog vidi svačiju muku,
– kako seješ, tako žanješ!
(Kako seješ, tako ćeš da žanješ)
U narednom ciklusu Rod, zavičaj, majčevina, prisutan je tradicijski predložak, u kojem sa arhaičnim prizvukom pesnikinja odaje počast porodičnim vrednostima, a pre svega figuri – majke, koja je za nju ovaploćenje anđela na zemlji, neko ko je uvek uz decu, prinosi žrtvu, ne tražeći ništa zauzvrat.
Majka je majka, za sva vremena,
anđeo, koji te čuva.
Uvek je tu blaga ruka njena,
da te zagrli i zakloni prva.
(Majka)
Poslednji ciklus u zbirci Doći će sve na svoje mesto, tematski je sličan sa drugim ciklusom, egzistencijalno se provlači kao misaona povezanost, ali dalekosežnije prodire u bit, bremenitije saobražava pojavni svet. Pesma Propast današnjeg sveta, kao apokaliptična averzija, prikazuje degradaciju jednog savremenog društva, koje je materijalno stavilo iznad duhovnog, što za rezultat ima neminovnu propast. U božanskom poretku stvari, urušavanje porodičnih vrednosti je direktan udar na pojedinca unutar zajednice i za konačno uvek ima moralni i duhovni pad čoveka. Upravo u ovoj pesmi, pesnikinja nam prikazuje taj pad, ciljajući na porodicu, kao najslabiju kariku:
Ne poštuje sin rođenog oca,
a brat brata popreko pogleda,
niko ni za koga nema srca…
Predočivši nam jednu od Deset Božijih zapovesti: 5. Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude i dugo poživiš na zemlji. Čovek, izgubivši ljubav i poštovanje prema najbližima, gubi i sebe samoga. Prolaznost je takođe jedan od motiva u ovom ciklusu, koji pesnikinja obrazuje i glavni je motiv u pesmi Zdravica, za sve što prolazi:
Dižem čašu, za sve što neću,
ili što hoću, a ne mogu dobiti!
Za spoticanja,
nova ustajanja…
Za sve što postoji, a ipak prolazi!
Biljanina predstava o svetu pogled je jedne zrele ličnosti na sve što je okružuje, svoje utiske najpre percipira fizičkim očima, da bi na sve dublje i dalje gledala – duhovnim očima, a onda čistim, jasnim izrazom predstavila čitaocima. Lakoćom izraza ne muči čitaoca, kao ni rogobatnim leksemama i intonacijom stiha, preteranim kićenjem, koje za rezultat imaju odbojnost pri čitanju. To nije Biljanin manir, ona peva čisto, jasno i tečno. Katkad imamo osećaj da nam se kroz stihove obraća osoba starije dobi, njen verizam je ono što pleni i zadivljuje. A centralna figura i cilj je – oduhovljenje, traganje za starim vrednostima i predložak istog, kao jedino moguće spasenje. A ljubav… jedina ruka, koja nam se u tami života pruža.
Nevena Milosavljević,
prof. srpske književnosti i jezika
